Традиција филозофског мишљења дуга је више од 2500 година и представља једну од
најширих области академског изучавања. Уопштено гледано, филозофија је сваки облик
рационалног истраживања који настоји да одгонетне и пронађе принцип бивствовања или
постојања. У филозофској традицији можемо пронаћи велики број различитих приступа и
метода, почев од сократовог метода постављања питања у облику

дијалога

, па све

до

аналитичке филозофије

, која традиционалне филозофске проблеме (као што

су

истина

или постојање апсолутног) превазилази логичком анализом језика. У

традиционалном смислу филозофија се бави фундаменталним истраживањем основних
феномена људске егзистенције, као што су

или

. Предмет

савремених филозофских истраживања могу бити најразличитије теме, почев
од

филозофске логике

, па све до филозофије секса или филозофије спорта. Филозофија у

савременом смислу такође укључује и истраживања основних принципа различитих
интелектуалних дисциплина, а такви правци добијају име према називу дисциплине чијим
се проучавањем баве, као што су филозофија математике или филозофија науке.

Филозофско држање (од

Сократa

Платона

, па до класичне немачке филозофије)

подразумева тежњу ка откривању натчулних или апсолутних принципа егзистенције, па
стога можемо рећи да је филозофија традиционално повезана са питањима и проблемима
откровења или просветљења у различитим учењима хришћанских

теолога

и теозофа.

Међутим, оно што савремену филозофију разликује од античке или средњовековне јесте
њено јасно разликовање од науке и

религије

. Овај преокрет донела је

научна

револуција

XVII века

, током које су истакнути појединци, заинтересовани за

изучавање

природе

и њених закона, себе називали „природним филозофима“.

Развој

универзитета

, професионализација науке и осамостаљивање појединих научних

дисциплина довели су до тога да се филозофија у академском смислу ограничи на нешто
ужи круг проблема и питања којима се може бавити.

Ипак, још увек је релативно распрострањено схватање према коме се филозофија бави
питањима која су ван домашаја природних наука и религије. Традиционално одређење
филозофије као

мишљење

мишљења (видети

Аристотелови списи

Метафизика

мишљење другог реда или мета ниво мишљења, налази се у самим
коренима

континенталне филозофије

и још увек је прилично распрострањено. Међутим, за

разлику од религије, која се заснива на идејама вере и откровења, филозофија настоји да у
што већем броју случајева пружи рационално објашњење својих ставова.

Такође постоји уобичајено, свакодневно или лаичко схватање филозофије, према коме се
она своди на „питања о смислу живота“.

Основне филозофске методе су

, иако

филозофска истраживања често обухватају доста шири круг различитих интересовања.

5.Platonova teorija drzave

Platon je smatrao da postojeći oblici uređenja države koji su se nudili u Staroj Grčkoj
[demokratija, oligarhija, aristokratija, monarhija (i tiranija)], nisu dobri. Filozofija je,
prema tome, dužna da razmotri pojam države i pruži principe za njeno pravedno
uređenje.
Platon se ovim pitanjem bavi u pomenutom velikom dijalogu “

Država

“. Tu on počinje od

rasprave o stavu sofista koji smatraju da ne postoji jedan odgovor na pitanje šta je
pravednost. Za njih je

svaka “pravda” samo izraz interesa

onoga ko je na vlasti i prema

tome svi zakoni su jednako pravedni ili nepravedni. Ono što je za jednoga nepravedno, za
drugoga je pravedno i nema načina da se odluči ko je u pravu. Sokrat, koji i u ovom
dijalogu zastupa Platona, odbacuje ovo mišljenje, jer smatra da je sigurno da pravedni ne
mogu biti svi postupci, već samo određeni.
Da bi odredio

šta je pravednost

, Platon počinje od ideje da je pravedno dati svakome ono

što mu pripada, a da će pravedna država biti ona u kojoj budu zadovoljeni interesi svih, a
ne samo jednog dela društva. Drugi princip na kome počiva Platonova ideja države je da
o svemu treba da odluči onaj koji zna, a ne većina, jer znanje nikada nije kod većine nego
kod pojedinaca.
Kada se ovi principi primene, nastaje

država u kojoj svako radi samo onaj posao za koji

ima najviše sposobnosti, znanja i talenta i ne meša se u poslove drugih

. Proizvođači i

trgovci rade i uživaju plodove rada kroz imovinu koju stiču, ali ne učestvuju u drugim
poslovima. Državu štite vojnici, a vode je upravljači, koji su predati brizi o opštem dobru.
Zato i nemaju svoju imovinu već žive umereno na račun države čuvajući zakone, braneći
državu i baveći se naukom i filozofijom.
Ovim slojevima se ne pripada po rođenju nego po

talentu

. Platon je smatrao da bi se

građevina ovakve države brzo urušila ako ne bi počivala na tako vaspitanim građanima
da predano služe dobru celine, gde svaki obavlja samo svoju dužnost i ne meša se u
poslove drugih. Da bi vladari pravilno vodili državu prvo moraju u sebi savladati nagone
za neumerenošću i postići da njihov

razum upravlja njihovim telom

, onako kako će oni

ubuduće upravljati telom države. Takvo vaspitanje postiže se u mladosti –
putem

gimnastike

muzike

, kojima bi se kasnije pridružilo izučavanje

matematike

i, na

kraju,

dijalektike

ili filozofije.

Filozofija se tako pokazuje i kao neka

škola nepristrasnosti

. Dijalektika, odnosno,

rasprava i argumenti služe da nas, koliko je to moguće, udalje od naših želja, interesa i
predubeđenja, i približe nepristrasnoj istini o nečemu. Filozofi su određeni da vladaju jer
im njihovo znanje o pravdi i vaspitanje da se drže toga znanja, omogućava da donose
zakone koji koriste celini, odnosno, svim građanima društva.