1. Име и појам филозофије
Филозофија је настала у Милету, у 6. веку пре нове ере.
Реч филозофија је старогрчког порекла. Састоји се од две речи: philos, што значи пријатељ,
љубитељ, и речи sophia, која означава мудрост. Њено етимолошко значење је љубав или тежња
према мудрости. Онај ко се бави филозофијиом љуби мудрост. Из те љубави према мудрости
поступно су се развиле све друге науке и знања, па се отуда филозофија, у свом изворном облику
може с правом назвати мајком свих наука.
Мудрост се не односи на нека стечена, стручна знања која могу бити свеобухватана и
темељна, већ на најдубље познавање живота и човека које измиче научном знању. Она педставља
способност посебног облика сазнања које се темељи на интуицији и осећају надарених појединаца
да својим умом сагледају оно што је скривено иза појаве, а човек има потребу да га открије.
Филозофија нема општеважеће одређење, већ колико филозофа толико и одређења
филозофије. Код једног филозофа се мозе јавити и више одређења филозофије. Природа саме
филозофије је таква да је она током своје историје имала различита одређења јер се бавила
различитим питањима. У складу са њеним преокупацијама пре се може говорити о различитим него
о јединственој филозофији. И поред све разноликости проблема којима се она бавила током своје
историје, за њу се може рећи да је то теоријски поглед на целину постојећег, тежња да се објасни
суштина постојећег, као и да се у вредносном смислу одреде принципи на којима почивају човекова
сазнања, његово деловање и стварање.
2. Основне филозофске дисциплине
Филозофске дисциплине сусистематизована учења у оквиру филозофије која дају одговоре на
питања из одређене области или подручја филозофског истраживања. Оне су се шириле, али су биле
у континуитету са основним питањем- Шта је у основи свега?
Централна филозофска дисциплина је методика или онтологија.
Метафизика проучава основе целокупне стварности.
Систематологија или теорија сазнања бави се проблемима сазнања.
Логика се бави законитостима мишљења.
Етика проучава морал, односно мотиве, циљеве и форме човековог деловања.
Филозофија политике се бави појмаовима и аргументима политичког мишљења.
Аксиологија се бави вредностима (моралним, религијским, уметничким, научним, политичким,...).
Естетика се бави посебним обликом људског стваралаштва- уметношћу.
Гносеологија се бави путевима сазнања.
Космологија се бави питањима космоса.
Теологија је учење о Богу.
Психологија је учење о души.
3. Порекло и настанак филозофије
Клице љубави према мудрости никле су на територијама старогрчких полиса. Пре старогрчких
цивилизација су постојале и друге, још старије, али се у њима није појавила филозофија. Поставља се
питање шта је то што дух Хеладе одваја од других старих цивилизација. Хелени су критички
превазишли митски начин тумачења света дајући предност сазнању онога што је опште- потреби
рационалног начина истраживања и објашњења појава и догађаја. Први ко је критички одбацио
митску слику света био је Талес (приви међу филозофима се помиње Талес). Процес настајања
филозофског мишљења везује се за раздобље на преласку 7. у 6. века пре нове ере.
4. Однос филозофије и уметности
Разлика је очигледна, јер из уметности као духовне делатности добијамо уметничко дело као
циљ, док у филозофији нема таквог материјалног циља. Међутим, кроз историју су многи уметници
тежили да својим уметничким делом осликају стварност која је предмет и филозофије. Свако
уметничко дело садржи неку филозофску поруку. Уметник путем маште и емоција ствара дело које
треба да задовољи принцип лепоте, а једно од филозофских питања је управо шта је лепо, а њиме се
бави естетика.
5. Филозофска питања и проблеми
Питања информативног карактера која се односе на свакодневна искуства нису филозофска.
Само она питања којима се открива суштина ствари, смисао целине постојећег, смисао људског
постојања у свету, и многа друга, јесу филозофска питања. Прва филозофска питања односила cy ce
на свет као целину: у чему је његова суштина, шта је то из чега све што постоји настаје, да ли је свет
настао или је вечан, зашто нешто јесте,... Данас су у филозофији актуелна пнтања која се односе на
човека, његов однос према свету, природи, политици, економпјн, моралу..., а нарочито су актуелна
питања практичне филозофије, односно филозофије морала.
Филозофска питања су важнија од одговора који се на њих дају. Она указују на актуелне
феномене једне епохе које филозофија, у духу времена којем припада, има задатак да расветли и
објасни. Са тог становишта, филозофија представља трајно сведочанство о духу једне епохе. Свака
епоха даje своје одговоре на актуелна филозофска питања. А сва филозофска питања се најбоље
могу експлицирати и систематизовати кроз филозофске дисциплине.
Човек је биће које се пита о себи и о свету, потврђује и Мартин Хајде. У том смислу сваки
човек је филозоф. Али бавити се филозофијом, бити филозоф, значи посветити се тој духовној
активности не као послу, већ као својој, неотуђивој, духовној потреби.
6. Однос филозофије и религије
Филозофија и религија представљају облике духовне делатности, поглед на свет у целини,
тоталитет. Оне дају објашњење порекла и сврхе света и људског живота. Међутим, оне то чине на
различите начине. Религија, на пример хришћанство, свет и човека објашњава на један начин већ
две хиљаде година и представља јединствену истину, док филозофија представља вечно тражење
истина. Филозофија је критична према теоријама кoje joj претходе, и према властитим схватањима,
док религија не подразумева критичност унутар својих вечних истина - догми. Схватања која ниcy y
складу са званичним учењем цркве проглашавају се јеретичким и као таква се званично одбацују.
религија је догматска по својој природи.
Религија представља учење о највишем бићу, Богу, тумачење настанка света, човека, као и
обавезу односа човека према Богу. Филозофија представља исклучиво облик рационалне, појмовне
свести коja тежи да открије суштину и смисао ствари, света и човека - онога што истражује. Тај
смисао и суштина нису коначни и вечни, већ припадају одређеној епохи и духу тога времена.
Филозофија долази до одговора на своја питања умним расправљањем, укрштањем
аргумената и супротних ставова о истом питању. Религији је потребна објављена истина, откровење,
да би се у њу веровало, док је филозофија арментовано тражење истине.
И филозофија и теологија истичу љубав као највишу вредност. Теологија говори и о љубави
према Богу. Хришћанска љубав - агапе је љубав лишена чулне стране своје природе.
Филозофија и религија су неотуђиве потребе човака.
7.Однос филозофије и митологије
Најпримитивнији облик објашњеља света је мит. Митови су приче у којима су сједињени
елементи фантастичних представа о боговима и њиховим делима са елементима стварности.
Настали су као потреба човека да објасни свет, његов настанак, догађаје и појаве у њему. Међу
најпознатијим су старогрчки митови који припадају Хомеровом добу.
Разлика између филозофије и мита је не само историјска већ и суштинска. Филозофско
мишљење настаје у другом временском раздобљу - од VII до V века старе ере, када митови више
нису могли да задовоље потребе критичке, рационалне, логичке мисли. За разлику од филозофије
мит је прича, увек у монолошкој форми, која у заокруженом облику износи своје тумачење света и
човека. Филозофија, међутим, има нужно дијалошку форму, због чега се она развија док мит остаје
исти у свим временима. Филозофска мисао је на питања о настанку света и догађаја у њему давала
другачије одговоре него митови. Филозофски одговори cy ce заснивали на разлозима које разум
поставља - они су указивали на узроке појава које искуство може да потврди. Филозофи су одбацили
ирационалне, митске представе које се стварају причама. Свет се више не објашњава догматски и
некритички, вољом богова. Скепса полако нарушава митску слику света и критички одбацује сваки
облик мишљења које није засновано на аргументима и рационалним разлозима. Први међу
14. Периодизација грчке филозофије
1. Старогрчка (хеленска) филозофија 585-
322.п.н.е.
~Космолошки период 6. век п.н.е.:
- милетска (јонска) школа: Талес,
Анаксимандар и Анаксимен
- Хераклит
- питагорејци
- елејска школа: Параменид,
Зенон, Мелис
-Анаксагора, Емпедокло
~Антрополошки период 5.в.п.н.е.:
- софисти Протагора, Горгија,
Продик, Каликле
- Сократ
- тзв. сократске школе: мегарска,
киренска и киничка (Диоген из бурета)
~Системски период 4.в.п.н.е.:
- Платон
- Аристотел
2. Хеленистичко- римска филозофија 322.
п.н.е. – 529.
-стоицизам
-епикурејци
-скептицизам
-нова академија
-новоплатоничари
-рана ратристика
15. Периодизација историје филозофије
16. Онтологија
Онтологија је дисциплина филозофије која се бави суштином бића као таквог. Појам бића
представља целину постојећег. Свака онтологија је, у ствари, метафизика јер истражује суштину
бића, а суштина бића се налази иза искуственог, појавног, чулног света. Онтологија се пита шта je то
на основу чега биће јесте то што јесте или шта је суштина бића. Ако тврди да суштину бића чине
идеје, онда је она идеалистичка. Идеалистичку онтологију и етику засновао је Платон. Али ако тврди
да је суштина бића материја, онда је у питању материјалистичка онтологија. Такву онтологију
налазимо код Демокрита, француских филозофа XVIII века, Маркса и др. Спиритуалистичка
онтологија тврди да је суштина свега духовне, божанске природе. Ову онтологију заступа Спиноза,
као и хришћанство. Ha онтолошко питање од чега је састављено оно што јесте теорија која даје
одговор тврдећи да је постојеће састављено од једне супстанције назива се монизам. Представници
монизма су Талес, Хераклит и Спиноза. Дуализам је онтолошка теорија која тврди да је постојеће
састављено од две пo свему различите супстанције. To cy дух и природа. Ову теорију заступа Рене
Декарт. Плурализам тврди да је постојеће састављено од мноштва супстанција. За Демокрита то су
атоми, а за Лајбница – монаде.
17. Гносеологија
Гносеологија је филозофска дисциплина која се бави сазнањем. To је општа теорија о
сазнању. Питања која се односе на проблеме сазнања постојећег су следећа: шта je извор сазнања,
да ли све што постоји може да се сазна или не, где су границе могућег сазнања, кoje сазнање je
истинито a коje није.
Ha питање шта је извор сазнања одговор дају две теорије. Рационализам тврди да је извор
сазнања у разуму. Ову теорију заступа Рене Декарт, оснивач рационализма. Емпиризам тврди да је
извор сазнања у искуству. Као теорија сазнања емпиризам се јавља у Енглеској. Његов оснивач је
Френсис Бекон,а главни представници – Џон Лок, Томас Хобс, Дејвид Хјум.
Ha питање да ли све што постоји може да се сазна, одговор дају: догматизам, агностицизам и
скептицизам. Догматизам тврди да све што постоји може да се сазна до кpaja и да о свему постоје
вечне истине догме. He толерише критичко преиспитивање и сумњу у његове поставке. Пример
догматског тумачења света је свака религија, као и политика стаљинистичког типа. Агностицизам
тврди да оно што постоји не може да се сазна и да су, као што каже Имануел Кант, границе сазнања
могућно искуство. Оно о чему можемо имати искуство – о томе можемо имати и сазнање. А какве су
ствари независно од нас, по себи, о томе не можемо имати сазнање. Скептицизам увек поново
преиспитује границе и могућности сазнања. Филозофија је по својој природи скептична. Она увек
поново преиспитује постојеће истине.
Гносеологији припада логика која поставља законе истинитог и ваља ног мишљења. Логика
потиче од старогрчке речи логос што значи реч, мисао, поредак, закон, - све што означава правилно
изведено и доказано мишљење. Основне области логике су закључивање, доказивање и
оповргавање. Логичке вредности су истина и неистина.
18. Естетика
Естетика је дисциплина филозофије која проучава лепо у уметности. Она поставља питање
критеријума за процену вредности уметничког дела, принципе уметничког стваралаштва, односа
уметности према друштву, појединцу итд. Основне естетичке вредности су лепо и ружно. Да ли ће
неко уметничко дело као вредно ући у историју уметности или неће – о томе ће одлучити
филозофија уметности, односно естетмка.
Заједничко својство логике, етике и естетике састоји се у томе што све оне прописују
критеријуме за процену вредности: логика да ли је неко мишљење, односно исказ истинит или
лажан, етика – поступке човека као добре или рђаве, док естетика вреднује уметничко дело као лепо
или ружно. To значи да логика, етика и естетика имају нормативну природу, да су оне нормативне
дисциплине јер прописују правила за вредновање мишљења, људских поступака и уметнмчких дела.
19. Етика
Етика је дисциплина филозофије која систематски истражује морал. Њене основне вредности
су добро и зло. Она има задатак да одговори на питања шта је садржај појма највише добро, како се
врши морално вредновање, где je извор морала.
