1.
Теорија психофизичког идентитета
( Плејс, Смарт, Армстронг, Луис)
Покушај философског оправдања основних поставки материјализма:
-
онтолошка
– у свету постоје само физички ентитети (објекти, стања,
догађаји и процеси), тј. не постоји sui generis класа менталних стања,
догађаја и процеса.
-
методолошка
- физикалне теорије представљају адекватне и
свеобухватне теорије о свету.
Почива на двема претпоставкама:
1)
ментална стања, догађаји и
процеси су de facto идентични са одређеним можданим стањима,
догађајима и процесима ( научна или емпиријска хипотеза ). Сматра се
да ће ово бити потврђено истраживањима у неуронаукама, слично као
што је утврђен идентитет воде и Н
2
О, гена и сегмента DNK, или муње и
електричног пражњења. Бол = надраживање С узлазних влакана
(идентитет је апостериоран и контингентан, тј. замислив је свет у коме
он не важи).
2)
помоћу тзв. функционалистичке анализе менталних термина могуће
је доказати да не постоје никакве суштинске или појмовне препреке у
идентификовању двеју поменутих врста стања, догађаја и процеса
(аналитички или појмовни корак).
Материјалисти не поричу постојање унутрашњих менталних стања
субјекта, и у тој тачки се слажу са дуалистима. Али, за разлику од њих,
они сматрају да су та стања само физичка стања мозга.
Критика теорије психофизичког идентитета
1. ПРИГОВОР
: Немогуће је говорити о идентитету менталног и
физичког, јер постоји битна разлика у значењу између менталних и
неурофизиолошких термина.
ОДГОВОР
: Ако се два термина разликују по свом значењу, одатле не
следи да се они не могу односити на један исти објект ( звезда зорњача
= звезда вечерњача; имају различит смисао, а исту референцију-
планету Венеру). '' Бол '' и '' надраживање С узлазних влакана '' не
морају имати исто значење. Искази о осетима не морају бити
преводиви на исказе о можданим процесима. Смарт: Уколико исказима
о осетима говоримо о нечему, онда је оно о чему говоримо, у ствари
неки мождани процес.
Уколико је ово тачно, неко друго стање, а не надраживање С узлазних
влакана, могло би реализовати ону каузалну улогу коју бол има у
нашем понашању.
Функционалистичка анализа
Функционалистичком анализом менталних термина треба утврдити
две ствари:
а)
да, иако постоји разлика у значењу између менталних и
неурофизиолошких термина, могуће је да они реферирају на исту врсту
стања, догађаја или процеса;
б)
да ментална стања не идентификујемо
помоћу неког скупа обележја или својстава који се не могу уклопити у
општу слику материјализма.
Позадина функционалистичке анализе састоји се у томе да ментална
стања треба искључиво дефинисати позивањем на њихову каузалну
улогу; да стање као што је бол треба схватити као стање које стоји у
одређеним каузалним релацијама са спољњим надражајима, другим
менталним стањима и одговарајућим моторним реакцијама и
понашањем.(Армстронг)
Луис: Ментални термини су теоријски термини који своје значење
добијају у склопу неке емпиријске психолошке теорије ( она показује у
каквој су вези са другим опсервационим или теоријским терминима-
здраворазумска психологија). Њоме се 1) постулира један низ
менталних стања, 2) постулирају принципи којима се одређују каузалне
релације између надражаја, менталних стања и одговарајућих
реакција.Постоје четири врсте принципа: а) одређена ментална стања
су типично узрокована склопом надражаја, б) одређена ментална стања
су типично каузално одговорна за појаву других, в) одређена ментална
стања су типичан узрок одређених моторних реакција, г) одређени
спољни надражаји и одређена ментална стања узрокују појаву неких
других менталних стања и одређених моторних реакција или
понашања. ( нпр. Према функционалистичкој дефиницији бола значиће
да се субјект налази у неком стању- ма какве оно врсте било- које је
типично проузроковано повредом; које типично изазива осећање
непријатности и жељу да га отклонимо; и које, најзад, по правилу
проузрокује одређене телесне манифестације или понашање као што су
гримасе, грчење лица...
Функционалистичка анализа менталних термина показује нам да је
начин на који говоримо о менталним стањима предметно или
онтолошки
неутралан,
тј. нема ни материјалистичке ни дуалистичке
импликације. ( Бол идентификујемо помоћу његових типичних узрока
и ефеката ). Ово је први уочио
Смарт
: '' Осећам оштар продоран бол'' =
''Нешто се дешава што је слично ономе што се збива када иглом убодем
прст'', при чему се реферира на неко унутрашње стање, али се ничим не
спецификује природа тог стања, осим што се каже да је оно слично
стању које се јавља под неким типичним условима надраживања.
Дуалист би то могао протумачити као нешто што се збива у
нематеријалној супстанцији, док би материјалист то могао схватити као
нешто што се збива у нашој лобањи.
Предметно неутралном анализом исказа о осетима тврди се да могу
знати да осећам бол, а да нисам у стању да кажем како то знам, или чак
да нисам у стању да опишем оно чега сам свестан, осим као нешто што
је слично или различито од других доживљаја. Постоје неки узроци мог
знања о унутрашњим доживљајима, али не и неки критеријуми за то
знање. Смарт тврди да у појединим ситуацијама можемо говорити о
сличности између одређених стања или догађаја, а да при том нисмо у
стању да прецизирамо у чему се та сличност састоји. Приговор: Ја знам
да су та стања слична по својој болности, као и по оштрини и
продорности тог бола, а ова обележја или својства свакако спадају у
ред менталних обележја или својстава. Према томе, изгледа да се
претпоставља оно што је требало елиминисати ( посебна sui generis
ментална обележја или својства ).
Материјалисти верују да се спор између њих и дуалиста одвија на
нивоу метафизичке интерпретације скупа појмова који немају ни
материјалистичке ни дуалистичке импликације и представљају нешто
око чега би требало да постоји сагласност. По њима, из овога следи да
теза о идентитету менталних и можданих стања представља не само а
priori, већ и a posteriori гледано, плаузибилну претпоставку. Њена
ваљаност биће доказана на следећи начин:
а) Ментално стање
м
идентично је са стањем које реализује каузалну
улогу
Р
( по дефиницији менталног стања
м
)
б) Неурофизиолошко стање
м
идентично је са стањем које реализује
каузалну улогу
Р
( према резултатима неурофизиолошких
истраживања)
в) Дакле, ментално стање
м
идентично је са неурофизиолошким
стањем
н
( по транзитивности релације идентитета ).
Критика функционалистичке анализе
Ипак, чини се 1) да се спор између материјалиста и дуалиста у ствари
одвија у појмовној равни,а не у равни теоријске или метафизичке
епистемолошких и когнитивних интуиција везаних за поље менталних
феномена.
Дуалистичке теорије
Постоји више теорија дуалистичког типа које одбацују идентифика-
цију менталног и физичког поља. Дуалистичка философија дугује своју
плаузибилност и популарност уверењу да се унутрашњи свет не може
физички описати. Зато није чуто што Декартови субјективистички
аргументи често изгледају сасвим природни и готово здраворазумски.
Дуализам третира ментална стања као несводиве ентитете.Најпознатије
дуалистичке теорије су:
1.
Интеракционизам –
становиште којим се тврди да ментална стања,
догађаји и процеси стоје у релацији узајамног каузалног дејства са од-
ређеним можданим стањима, догађајима и процесима;
2.
Паралелизам
– теорија по којој се ментална стања јављају напоредо
са можданим;
3.
Епифеноменализам –
теорија по којој су ментална стања само
пратећи ефекти физичких стања, без икакве каузалне улоге.
Критика дуалистичких теорија
Последње две поменуте дуалистичке концепције тврде да, са једне
стране, ментална стања треба схватити као посебну класу нефизичких
стања, а са друге стране, пориче да ова стања имају каузалну улогу у
нашем понашању. Ако се сложимо са овом тезом, мораћемо да
прихватимо парадоксалан закључак да бисмо се на уобичајен начин
понашали чак и кад не бисмо имали одговарајуће осете. Ако нема
каузалне улоге менталних стања, онда нема не постоји ни довољан
разлог за тврдњу о њиховој егзистенцији. Теорија психофизичког
идентитета показала би се много економичнијом.
Иако теорија психофизичког интеракционизма делује уверљиво, јер се
не супротставља уобичајеним интуицијама о односу менталног и
физичког, она се ипак суочава са тешкоћом: Како је могуће да
нефизичко каузално утиче на физичко? Како је могуће да је последњи
члан у низу физичких стања, догађаја и процеса, нешто што је изван
класе физичких ентитета? Ово становиште се сукобљава са принципом
о физичком свету као каузално затвореном систему.
