1
Увод
Филозофија живота – ирационализам у филозофији
Ирационализам представља филозофско становиште које се супроставља рационализму –
како у погледу могућности рационалног схватања стварности, тако и у погледу онтолошке
претпоставке да је основно начело стварности рационално. Сâм термин потиче од латинске
речи
irrationalis
(онај ко није разуман). Ирационализам налази упориште у претпоставци да је
основа стварности независна од разума (нпр. воља или живот). У сазнајно – теоријском
смислу ирационализам истиче да је ирационално сазнање изнад рационалног, да постоје
посебни облици стварности, као што су интуиција или инстинкти, који су по својој вредности
изнад логичког сазнања. Ова филозофија развила се у XIX и XX веку, али се њени зачеци
налазе још код Паскала, Августина и античких филозофа. У модерном добу на ирационализам
су посебно утицали Чарлс Дарвин и Сигмунд Фројд, а његов утицај видљив је посебно у
филозофији егзистенције. Због тога што истиче посебност феномена живота у односу на
неживу стварност, ова филозофија се означава и као филозофија живота. У погледу схватања
сазнања као средства животне воље или животног нагона блиска је прагматизму. Филозофија
живота има различите облике, као што су волунтаризам, витализам или интуиционизам.
Најпознатији представници ирационалистичке филозофије су Шопенхауер, Ниче, Бергсон и
Дилтај.
Свет је моја представа
Артур Шопенхауер је млађи Хегелов савременик. Он је био у прилици да као млад доцент у
Берлину опробава популарност својих филозофских предавања заказујући их у исто време
када је Хегел држао своја предавања. И мада је говорио једним филозофским језиком који је
био неупоредиво једноставнији и разумљивији од Хегеловог, Шопенхауер је до те афирмације
дошао тек у последњој деценији свог живота, тј. у педесетим годинама XIX века. Његово
животно и највеће дело (magnum opus) садржано је већ у самом наслову два саставна
елемента његовог филозофског бића:
„представу” и „вољу”. То је дело: Свет као воља и представа. Шопенхауер га је објавио још за
Хегелова живота, 1819. године, али он га је касније допуњавао тако да му је завршни облик
дао тек у трећем издању од 1859, годину дана пре смрти. Поред осталог и тај податак
оправдава укључивање Шопенхауеровог дела у „савремену филозофију. Кажемо
„поред осталог” јер су извесне Шопенхауерове замисли почеле да остварују свој утицај тек у
другој половини XIX века. Но вратимо се на она два малочас споменута елемента – „вољу” и
„представу”, који творе једно посебно филозофско становиште. Шопенхауер је, међу
немачким филозофима XIX века био први који се повратио Канту, дакле, самом извору и
почетку „немачког идеализма. Он сам је говорио да нико не може постати филозоф, ако
претходно није био кантовац. У његовом случају то је имало сасвим одређено значење, које
ћемо наћи у првој тези његовог главног дела, у тези: „Свет је моја представа”. Ова на први
поглед веома чудна теза садржи у себи кантовску гносеолошку позицију. Немачка реч
Vorstellung (представа) приближно одговара ономе што се у енглеском емпиризму, посебно
код Хјума, назива „идеја”. Теза „свет је моја представа”, према томе, значи: мој свет
се поклапа са мојим знањем о свету; или, свако од нас има један свој свет, који се обликује у
2
нашој представи или „идеји”. Ово подразумева да је свет једног научника природњака –
рецимо астронома – другачији од света једног пољопривредника. Ипак, у кантовском духу,
може се говорити о томе да за све људе постоји један свет, и то уколико се
претпостави да људско биће уопште својом природном конституцијом опажа свет као једну
организовану целину „феномена”. То што као људи опажамо „представља” свет, или „оно”
(ствар по себи) што нам се „појављује као свет. Постоји, дакле, нешто што се у „идеји”
―
(изгледу) представља као свет. Кант је тврдио да то нешто (ствар по себи) увек остаје изван
граница људске сазнајне моћи. Шопенхауер је, међутим, наставио и унеколико променио
кантовско расуђивање. Прво, он је тврдио да и животиње имају своје засебне светове који се
формирају сагласно „представама” или перцепцији њихове животне средине. Друго, он је
довео у везу ове „животне светове” са животним потребама, односно са потребом одржања
живота. Ову је пак потребу, што се тиче људске врсте, довео у везу са интелигенцијом као
способношћу људског бића да се сналази и опстане у својој природној средини која
људском бићу није нарочито наклоњена. На тај начин је Шопенхауер знатно пре Авенаријуса
и Маха открио повезаност извесних типова људског знања и способности са људским
биолошким потребама. Они су дакле, мада то нигде не кажу, могли своје основне замисли
преузети од Шопенхауера.
Али Шопенхауер се не може сврстати међу „позитивисте”, делом због тога што је бранио и
развијао гледиште да за свет (као целину опаженог) неопозиво важи „принцип довољног
разлога“ или оно што се традиционално звало „принцип узрочности“, а делом зато што се
никако није одрицао метафизике. Ово, разуме се, не проистиче из неког избора или одлуке за
или против метафизике, него из одређеног теоријског оправдања. То је оправдање било
утолико потребније уколико је Шопенхауер већ интерпретирао људско знање као нешто што
превасходно стоји у функцији биолошког одржања врсте. Жудњу за одржањем, присутну у
свим живим бићима, Шопенхауер није једноставно прихватио као факт који у себи не скрива
никакву загонетност. Напротив, он је претпоставио да се баш иза тога факта крије „ствар по
себи о којој је Кант говорио као о неспознатљивој. Како онда спознати оно што је
―
неспознатљиво? Нагон за одржањем живота није неспознатљив, он је чињеница која се може
опажати у многим случајевима. Питање је има ли нечег што се скрива иза таквих чињеница и
како уопште да то сазнамо ако је и само наше сазнање у финкцији одржања.
Да би одговорио на ово питање, Шопенхауер је у самој људској природи тражио нешто што не
би било у функцији одржавања живота. То је он нашао у непристрасном и за продужење самог
живота незаинтересованом посматрању, у контемплацији. Обновио је, дакле, стари смисао
„теорије” али у потпуно другачијем контексту. Јер, стара је „теорија” била занос, или барем
средство за несметано уживање у животу (епикурејци). Насупрот овима, шопенхауеровска
животно незаинтересована контемплација открила је да у основи свега што живи дејствује
једна „слепа нужност” или једна потпуно ирационална „воља” за индивидуалним живљењем.
На тај начин се показало друго лице шопенхауеровског „света” или „свет као воља“. Овај се
„свет” односи само на подручје живог. Да би одбранио своју тезу о „вољи” као
неспознатљивој ствари по себи, или као нечему потпуно „ирационалном и као таквом
―
смештеном у оностраност могућег сазнања, Шопенхауер је морао да се позива на већ
споменуту животно незаинтересовану контемплацију.
То га је одвело развијању једног посебног погледа на живот који је познат под популарним
називом „песимизам”. Овај „песимизам” је далеко од тога да би на моралном плану саветовао
људима да прекрате свој живот. Напротив, он баш претпоставља да је „воља за животом“ оно
што сачињава метафизичку основу само индивидуализованог живота. Шопенхауеров
„песимизам” се састоји у доказивању теза које су већ наговештене у овом излагању. Прво, у
доказивању тезе да је могуће једно, назовимо га тако, „надсазнање” и то једино у оној врсти
контемплације која није у функцији саме „воље за животом”, која дакле ту „вољу” може да
посматра непристрасно и као предмет. Такво „надсазнање” сачињавало би метафизику или
4
ИРАЦИОНАЛИЗАМ АРТУРА ШОПЕНХАУЕРА
Општа карактеристика Шопенхауерове философије: сумња у рационалистички оптимизам;
критика насиља Хегеловог„панлогизма. „Овај свет је најгори од свих могућих светова!”
Претеча духа модерне: песимизам, ирационалност (најава филозофије егзистенције и живота).
Светска воља је слепа, безумна, ирационална основа целокупног збивања (насупрот тези
панлогизма). Она је стално незадовољство и тежња ка оном што још није (коју није могуће
рационализовати у метафизичкој телеологији). Нејединствени карактер разнородних
стремљења води дисхармонији и узалудном напору за јединственим осмишљавањем живота.
Додуше, у појединим вољним интенцијама смисао се ипак може појавити у виду Платонових
идеја. Но, оне остају ирационални, разуму недоступни циљеви и не успевају да хармонизују
поредак у целини, већ леже између субјекта и трансцендентне правоље (интелект у служби
правоље!). Прихватио Кантову поделу на свет феномена и свет ноумена („ствари за нас” и
„ствари по себи”), али и желео да открије шта би то могло да представља свет ноумена.
Оригинално прерађује Кантова одређења представе и воље, враћа их у метафизичку оптику, а
одбацује тада важећу идеалистичку филозофију идентитета (другачије поставља
субјективитет). Појавни свет у перспективи трансценденталног субјекта остаје стални привид
(„Мајин веo”, завеса несазнатљивости). Појединачне науке, с друге стране, везују бесконачни
низ појава начелом довољног разлога и не могу се издићи изнад феноменолошке свести, док је
за филозофски увид у биће ово емпиријско знање бескорисно.Филозофско сазнање се
одликује метафизичком потребом, преласком из појавог у свет ствари по себи. У непосредном
интуирању (доживљавању) сопствене свести доспевамо у извориште бића, а то је воља, оно
неразориво, апсолут. Не постоји свет ствари по себи у множини (за разлику од Канта): свет
онога што можемо да искусимо појављује се у времену и простору, и само у времену и
простору можемо ствари да разликујемо једне од других. Ван тог света феномена не би било
смисла говорити о разликовању међу стварима (јер нам се не могу дати као појаве у простору
и времену). Дакле, оно што не може бити део нашег искуства – а под условом да постоји –
морало би да буде једно и исто увек и свуда, што значи – не можемо претпоставити постојање
„ствари по себи”, већ у једнини „ствар по себи”. У тој визији света као многострукости
ствари (представа/појава) „испод” којих постоји некакво неразликовано јединство, неко
Једно. Шопенхауер се слаже са будистичким и хиндуистичким учењима. Шопенхауер
претпоставља да је појавни свет само манифестација силе, слепе енергије или воље.
(Физичари су тек више од сто година касније открили то да је читав свет испуњен енергијом.)
Све што може да буде појава има енергију (ствари), односно вољу (жива бића). Отуд
капитално Шопенхауерово дело носи назив: „Свет као воља и представа”, тј. свет као оно што
стоји у основи ствари (и што се не даје искусити непосредно), и с друге стране – свет као оно
што се нама непосредно даје на увид.
Каква је ова воља која стоји у основи свих појава? Будући да је свет пун конфликта,
неправди,болести, Шопенхауер свет види на нарочито песимистичан начин. А све то што се
догађа производ је слепе воље која се налази у основи свега. Воља је, дакле, потпуно
бесциљна, немарна, незаинтересована за њене појединачне манифестације (тј. ствар
или биће). Воља је етички зла. Она нема никакав циљ који би, ако се испуни, могао да донесе
задовољство. Испуњење неке жеље доноси тек засићење, а неиспуњена жеља патњу. Еротска
љубав коју људи (и животиње) повремено осећају није ништа друго до активност воље ка
продужењу врсте (размножавању). Брак или живот у љубавној заједници је за вољу
неприродно стање (прилагођавање), те човек бива несрећан. Реализација љубави удовољава
вољи, али не води срећи.
Какав однос треба имати према вољи? Најбоље што човек може да предузме јесте да
избегава патњу и бол у што већој мери. Пошто патња и бол долазе преко наших жеља, жудњи
5
и очекивања (нечег доброг), најбоље стање људске душе јесте гушење воље путем одсуства
сваке жеље. Идеал тог стања Шопенхауер налази у источњачком миту о нирвани, стању
ништавила или угашене воље.
Биографија Артура Шопенхауера
Артур Шопенхауер (нем. Arthur Schopenhauer; 22. фебруара године 1788. у Гдањску –
21. септембар године 1860. у Франфурту на Мајни) немачки филозоф идеалист, класични
представник песимизма; учио да је воља основа свега, Кантова „ствар по себи”, суштина света
који је само представа. Воља је вечито незадовољена, и зато је живот бескрајна патња а овај
свет најгори могући свет. Циљ свега је нирвана (будизам). Главно дело му је Свет као воља и
представа. До већег утицаја дошао тек пред крај живота и после смрти. Остала дела
преведена код нас: Метафизика лепог, Метафизика полне љубави, О стилу и писању, О генију
и др.
Када је Артур напунио девет година, његов отац је одлучио да је дошло време да
преузме контролу над образовањем свог сина. Први корак се састојао у томе да га на две
године смести у кућу свог пословног партнера, Грегори де Блесимара, у Авру. Артур је ту
требало да научи француски, отмене манире и, како се Хајнрих изразио, „постане начитан у
књигама света”.
По повратку га је уписао у приватну школу намењену образовању будућих трговаца.
Тамо је научио оно што је добар трговац тог времена требало да зна: да рачуна у различитим
валутама, да пише пословна писма на свим главним европским језицима, да проучава
транспортне руте, трговинске центре, пољопривредне приносе и остале подједнако занимљиве
теме. Но, Артур није био фасциниран; овакво знање није га занимало, у школи није склопио
блиска пријатељства и сваким даном био је све застрашенији планом за будућност који му је
отац скројио – седам година шегртовања код локалног пословног магната.
Шта је Артур желео? Не живот трговца – гнушао се и на саму помисао. Жудео је за
животом интелектуалца. Иако се ни многима из његовог разреда није допадала идеја дугог
шегртовања, Атурови протести ишли су далеко дубље. Упркос строгим укорима родитеља – у
писму му је мајка наложила „све те писце неко време стави на страну... петнаест ти је година а
већ си прочитао и проучио најбоље немачке, француске, па делом и енглеске ауторе” – своје
целокупно расположиво време проводио је студирајући књижевност и филозофију.
Артуровог оца узнемиравала су синовљева интересовања. Од директора школе добио
је информацију да његов син гаји страст према филозофији, да је изузетно пријемчив за живот
интелектуалца и да би било добро да се пребаци у гимназију где би се припремао за
универзитет. Дубоко у срцу, Хајнрих је могао осетити да је директоров савет исправан;
незасито читање и проучавање свих дела из филозофије, историје и књижевности у обимној
библиотеци Шопенхауера било је више него очито.
Шта је Хајнриху предстојало? У питању је био његов наследник, као и будућност
читаве фирме и његова синовљевска обавеза према прецима да очува лозу Шопенхауера.
Поврх тога, ужасавала га је идеја да се један мушки Шопенхауер издржава од ограничених
прихода интелектуалца. Прво се бавио мишљу да посредством цркве сину аранжира неку
доживотну ренту, али трошкови су били неприхватљиви; посао је ишао лоше, а имао је и
обавезу да гарантује финансијску будућност супрузи и ћерки.
