1
GIMNAZIJA “9 MAJ”
SEMINARSKI RAD
FILOZOFIJA
FILOZOFSKO ODREĐENJE ČOVEKA
Profesor:Aleksandar Ranđelović Učenik:
Niš, oktobar 2016.
2
Uvod
Aristotel se bavi etikom u svom delu
"Nikomanova etika"
. Svaki čovek po svojoj prirodi teži
sreći.
Etika
ispituje mogućnosti da tu sreću postignemo. Čovek može da bude srećan samo
ukoliko razvije svoju specifičnu prirodu a to je razum i to na dva načina:
teorijski i praktično
.
Zbog toga postoje dva tipa vrlina:
Etičke vrline
Dijanoetičke vrline (dijanoja = razum)
1.
Etičke vrline
su praktične, odnose se na ljudsku praksu, delatnost. One su
vrline volje
.
Mi svojom voljom biramo svoju delatnost, praksu. One se postižu na taj način što se volja
usmerava ka principu mere (zlatne sredine). To je sredina između preterivanja i
zaostajanja za principom mere.
Npr.
hrabrost
je vrlina. Kao takva ona se nalazi na sredini između kukavičluka i
nepromišljene smelosti. Ona je mera između ove dve krajnosti. Razum uvek treba da
upućuje na princip mere.
Vrlina je
darežljivost
. Ona je sredina između škrtosti i rasipništva. Ona je mera između
ove dve mudrosti.
Ponos
je vrlina između malodušnosti i oholosti (prevelikog i premalog poverenja u sebe).
Vrlina
je u umerenosti i nalazi se na sredini između dve krajnosti.
2.
Dijanoetičke vrline
su razumne vrline i one su
teorijske
. One podrazumevaju mudrost,
razboritost i upućuju na bavljenje naukama. Bavljenje naukama omogućuje sreću
naročitog tipa koje iskušavaju oni ljudi koji se bave proučavanjem uzroka svega što
postoji. Proučavanje uzroka mora da vodi ka prvom uzroku – Bogu (uzroku uzroka).
Malo bavljenje naukom odbija od Boga a više vodi ka Bogu.
Bilo da se radi o etičkim ili dijanostičkim vrlinama, sreća se uvek sastoji u skladu između želja i
mogućnosti. Ona stoji na sredini između želja i mogućnosti. Bilo da se radi o teorijskim ili
praktičnim stvarima. Ukoliko želimo da budemo srećni uvek moramo da vodimo o tome računa.
4
ne bude priznat od strane drugih. Čovek je od početka bio socijalno biće, ali Hegelov prvi čovek
razlikuje se od životinja na jedan drugi mnogo dublji način. Ovaj čovek ne želi samo da bude
priznat od strane drugih, već da bude priznat kao čovek. A ono što konstituiše identitet čoveka
kao čoveka što predstavlja jedinstvenu ljudsku karakteristiku, jeste njegova sposobnost da
rizikuje svoj vlastiti život.
Jedino je čovek sposoban za angažovanje u krvavoj bici u cilju demonstriranja prkosa prema
svom životu, u cilju predočavanja da je on nešto više nego složena mašina, nego „rob svojih
nagona“, ukratko, da poseduje specifični ljudski ponos zbog čega je slobodan. Celokupno
ljudsko ponašanje može se u krajnjoj liniji objasniti pomoću subljudskog, pomoću psihologije i
antropologije koje se, u krajnjem, oslanjaju na biologiju i hemiju i napokon na delovanje
fundametalnih sila priroda.
Čovek je osnovna organska i psihološka jedinica na zemlji, pa prema tome i glavni nosilac moći
u odnosu na ostalu živu i nežiu prirodu koja ga okružuje. Čovekove biološke predispozicije u
simbiozi sa njegovim društvenim sposobnostima određuju pravac čovekovog razvitka i, uopšte,
ukupnog unapređenja odnosa među jedinkama.
Sastavni delovi društvene pripadnosti određeni su mnoštvom faktora kao što su rasa, pol,
nacionalna opredeljenost, uzrast itd. To cepa čovekovu osobitost jedino ukoliko zanemarimo ove
društvene i biološke odlike pojedinca, možemo zaključiti kakva je sušta ličnost ljudskog bića.
Ono tada postaje ogoljeno i vraćeno na početni nivo, nivo rođenja. Novorođenče ne odlikuju
moralne vrednosti već samo anatomsko – fiziološka složenost.
Ljudske vrednosti diktirane su od strane društva. Do promena opštih vrednosti u sistemu doći će
isključivo ako se sukobe volja za moći i samopoštovanje koje je isto tako izgrađeno na načelima
potrebe za priznanjem. Te potrebe su se u prošlosti sagledavale kroz oblike vandalizma i pukog
nasilja. Vremenom se, sa pojavom modernog društva, potreba za priznanjem počela
izjednačavati sa što višom pozicijom na poslovnoj – statusnoj lestvici. Demokratija se javlja kao
jedina istinska zvezda vodilja u ovom surovom zverinjem kapitalističkom društvu, iako i sama
iskvarena i mutirana u neku vrstu kapitalističke potpore.
5
Ljudska priroda se ne javlja kao stanje, već kao kontinuirani proces koji započinje razvitkom
svesti, a završava se smrću. Čovek razvija svoje unutrašnje ja tokom celog života. Treba znati i
biti svestan činjenice da je društvo koje nas odgaja glavni uzročnik forniranja karaktera i
temperamenta u određenom pravcu i jedini skulptor koji uobličava našu finalnu predstavu.
Po Marksu kategorije potrebe nisu čisto ekonomski kategorije on ih svrstava u kategorije
filozofije i istorije, odnosno antroploško vrednosne kategorije. On smatra na osnovu analiza
ekonomskih kategorija kapitalizma da kapitalizam uzrokuje otuđenje potreba. Marks smatra da je
neophodno stvoriti pozitivnu vrednosnu kategoriju „sistema neotudjenih potreba“.
Tipovi potreba se kategorišu na osnovu predmeta odnosno potvrdama koje se tiču predmeta
prema kojima su oni usmeren. Na osnovu nivoa razvijenosti društvene delatnosti određuje se
nivo zadovoljenosti potreba pojedinca. Ipak ovakvo povećanje životnih zahteva može, sa druge
strane, dovesti do osiromašenja „duhovnih potreba“.
Filozofskoistorijsko – antropološko klasifikovano vrši se korišćenjem sledećih kategorija:
„prirodne potrebe“, odnosno „društveno proizvedene“ potrebe, „fizičke potrebe“, „nužne“
potrebe i „društvene potrebe“.
Kapitalističko društvo u kome je produbljena razlika materijalnih vrednosti između najvišeg i
najnižeg društvenog sloja određuje ljudska čula sirovim praktičnim potrebama.
Luksuz je puka suprotnost prema prirodno nužnom. Razvitak industrijalizma reducirao je tu
prirodnu nužnost i stavio u prvi plan luksuz. Potrebe nezavisnog individuuma su zapostavljene.
Razlikujemo društveno proizvedene potrebe i prirodne potrebe. Industrijskom proizvodnjom,
fizička egzistencija čoveka prestaje da bude separativan cilj i problem. Ljudi rade tj. obavljaju
svrsishodnu delatnost ne samo da bi zaštitili svoje od smrti prouzrokovane prirodnim
nepogodama, već i ispunili svoje hirove, „napunili svoje stomake“
Po našem mišljenju određivanje jedne separativne grupe „prirodnih potreba“ ne uklapa se
organski u Marksovu opštu filozofsku teoriju potreba. Prirodne potrebe nisu jedina grupa
potreba, nego su pojam granice, one preko koje se ljudski život kao takav više ne može
