ФИНАНСИЈЕ

I Финансијско право

1. Финансијско право?

Финансијско право је скуп правних норми којима се регулишу финансијско-правни односи

до којих долази приликом прикупљања, управљања, расподеле и трошења средстава намењених
задовољавању јавних расхода. Финансијско право изучава правно уређење финансирање
финансијске делатности државе. Условно се може говорити о финансијском праву у ужем смислу
када је реч о регулисању финансијско-правних односа до којих долази приликом прикупљања
јавних прихода и њиховог трошења са једне стране, и финансијском праву у ширем смислу у
оквиру ког укључујемо и регулисање финансијско правног односа, са друге стране.

Разликујемо финансијско национално и међународно финансијско право. Национално

финансијско право регулише односе на подручју само једне државе. Међународно финанијско
право подразумева укупност норми којима се регулишу међународни финансијско правни осноси.

Финансијско право је грана права која спада у јавно право. Делови финансијског права су

нпр. порезно право, буџедско право.

Финансијско право је посебна правна дисциплина. Финансијско-правни односи су

друштвени односи који настају, постоје и престају у подручју финансијске делатности државе и
одређених јавно-правних тела, а регулишу се правним прописима надлежних државних органа.
Они настају, егзистирају и престају на основу општих аката надлежних државних органа. Ти акти
су извори финансијског права: устав, законске одлуке и уредбе.

2. Буџетско право?

Буџетско право је систем правних норми којим се уређују питања везана за израду,

изгласавање, извршење и контролу државног буџета. Назива се још и државно рачуноводство.

3. Пореско право?

Пореско право изучава правне норме које су основ за увођење и утврђивање јавних

дажбина (порез, таксе, обавезни доприноси и социјално осигурање).

4. Финансијско право и друге гране права?

Нормама финансијског права уређује се финансијска делатност државе чија је целокупна

правна организација постављена на бази одредаба Устава. Уставно право је темељ пореског права
јер је Уставом утвђен фискални суверенитет државе. Уставно право је темељ и буџетског права
зато што се Уставом утврђује право Парламента као највишег народног представничког тела да
доноси и контролише његово извршење.

5. Међународно финансијско право?

Међународно финансијско право је скуп праних норми које регулишу међудржавне,

финанисјке-правне   односе   између   међународних   организација   и   одређених   држава.   Субјект
међународног   финансијског   права   је   држава.   Карактер   међународног   финансијског   права   је
координацијски, а не субординацијски карактер јер се као субјекти међународног финанисјког
права јављају дрђаве које своје међусобне односе требају заснивати на начелу равноправности и
међусобног   усклађивања   својих   интереса.   Међународно   финансијско   право   нема   универзалан
карактер.   Многа   се   финансијска   права   међусобно   разликују   док   су   неке   норме   за   већину
националних   права   међусобно  прихваћене.   У   последње   време   се   сусрећемо   са   наставном
наднационалног   пореског   права   у   оквиру   ЕУ.   Поједине   се   одредбе   надлежних   органа   (ЕУ)   у

земљама чланицама примењује непосредно, док друге земље чланице ЕУ морају уградити у своје
законодавство на начин који сматрају најпримеренијим. Извори међународног финансијског
права су:

1. међународно уговори.
2. међународни обичаји.
3. пресуде међународних судова и арбитраже, те пресуде националних судова које се

односе на питања из подручја међународне сарадње ако су опште признате нормама
међународног права.

4. унутрашњи закони који регулишу нека питања међународне сарадње.
5. одређени прописи међународних организација који не противрече начелима

међународног права.

6. Развој финансијског права?

Скуп правних прописа који уређује финансијску делатност државе чини финансијско право.
Финансијско право је грана јавног права јер односе у финансиској привреди имају увек

равноправни карактер. Финансијско право се бави правном страном прикупљања, расподеле и
трошења друштвених средстава. Стварање државе и прелаз са натуралне привреде на робно-
новчане односе убрзали су развој финансијске делатности и развој финансијских односа што је
довело до доношења правних норми којима се регулишу ти односи.

Буржоарско финанискско право формирало се у Енглеској и Француској у 17. и 18. веку.

Такође петицијом ограничено право краљу у прикупљању јавних прихода. За развој финансијског
права велико значење има Француска револуција из 1789. која је укинула разне привилегије.

О међународном финансијском праву као о грани међународног права говори се тек у 20.

веку када је дошло до снажног развоја међународних економских односа, а посебно због
паралелног постојања два друштвено економска закона, социјалистичког и капиталистичког.
После II светског рата дошло је до закључивања многих билатералних и мултилатералних уговора
којима су регулисани међународни финанисјко правни односи. У том периоду дошло је до наглог
пораста занимања за изучавање финансијског права посебно за његова изузетно важна подручја о
порезима.

7. Развој науке о финансијама?

Наука о финансијама, као економска научна дисциплина која проучава субјекте,

инструменте и механизме финансирања државе на свим нивоима њене организованости,
конституисана је као самостална научна дисциплина тек у другој половини 19. века. Финанисјки
феномени су до тада проучавани у оквиру политичке економије.

8. Прва схватања о државним финанијама?

Прва размишљања о државним финанијама могу се наћи у радовима античких грчких

филозофа Ксенофона, Платона и Аристотела. Они су првенствено били заокупљени темом
домаћинског привређивања на државним доменима, док су размишљања о државним дажбинама
као извору државних прихода била сасвим запостављена. Јавне дажбине и када су скупљане, нису
имале карактер опште обавезе, већ су оптерећивале само одређене категорије поробљеног
становништва.

У Римској империји, дажбинама је било оптерећено и домаће становништво, али само

његови потчињени слојеви.

Међу европским теолозима који су се у својим студијама дотицали јавних финанија

најчешће се помињу Тома Аквински и Никола Оресме. Они су били заокупљени питањима
оправданости убирања ванредних дажбина од потчињених слојева становништва које је у средњем
веку редовно било веома оптерећено плаћањем пореза држави.

опште привредне неравнотеже. Теорија функционалних финансија није имала ефикасан одговор
на ту нову појаву.

Осим тога, дошло је и до повећања јавног дуга у многим капиталистичким државама. Као

одговор на ове проблеме настала је теорија економске понуде. Према њој поремећаји у привреди
не   настају   као   последица   поремећаја   на   страни   агрегатне   тражње   него   поремећаја   на   страни
агрегатне   понуде.   Поремећајима   на   страни   агрегатне   понуде   знатно   доприноси   држава   када
посредством   система   дажбина   одузима   превелики   део   профита  од   приватног   сектора   и  на  тај
начин   онемогућава   овом   сектору   да   ефикасно   утиче   на   пораст   производње,   инвестиција   и
запослености фактора производње.

Представници монетаризма такође критикују теорију функционалних финансија јер

сматрају да јавне инвестиције у ширење јавног сектора истискују приватне инвестиције и сужавају
простор за деловање приватног сектора. Због тога се они залажу за рестаурацију тзв. неутралних
финансија.

11. Финансијска политика?

Финансијска политика подразумева примену финансијке активности државе ради

остваривања конкретних циљева макроекономске и социјалне политике. Финанијском политиком
обухваћене су политика јавних прихода и политика јавних расхода. Политика јавних прихода
подразумева финанијску активност државе у домену прикупљања друштвених средстава, а
политика јавних расхода финансијску активност државе у домену расподеле и трошења
друштвених средстава, а све то ради остваривања одређених циљева макроекономске и социјалне
политике.

Данас се финансијска политика често назива и фискална политика. Овај термин потиче из

енглеског и буквално преведено, подразумева само пореску политику, тј. политику јавних расхода.
Али у англосаксонској литератури обухваћена је целокупна проблематика финансијске политике
једне земље и финансијски приходи и финансијски расходи.

12. Циљеви финансијске политике?

Циљеви финансијске политике могу да буду краткорочни и дугорочни. Сви циљеви

финансијске, односно фискалне политике могу се сврстати у 4 категорије.

корекција деловања тржишта

– тржиште често делује несавршено, па је држава

принуђена   да   коригује   његово   дејство   на   страни   понуде,   било   сужавањем,   или
проширивањем   понуде.   Ако   се   на   тржишту   појави   несташица   неких   важних
егзистенцијалних производа (уља, шећера, меса) држава ће ове несташице отклонити
применом   одређених   мера   политике   јавних   расхода   нпр.   интервентним   увозом.
Међутим, ако се нагло повећају залихе оваквих производа на тржишту, држава ће
отклонити кризу њихове хиперпродукције тако што ће интервенисати супротним
мерама политике јавних расхода, нпр. субвенционисањем њиховог извоза.

прерасподела националног дохотка

– применом мера политике јавних прихода

држава обзебеђује друштвена средства за прерасподелу националног дохотка.
Релативно већи део националног дохотка прерасподељује се у оним земљама које
воде изразито активну социјалну политику (Немачка, Аустрија....).

стабилизација привредних токова

– у зависности од облика и степена привредне

неравнотеже, савремена држава се мешовитом привредом примењује мере активне
или неутралне финансијске, односно фискалне политике, да би отклонила насталу
нестабилност у привредним токовима.

промена структуре привреде

– за остварење овог циља примењеују се мере

фискалне политике чијим се дејством мења учешће одабраних грана привреде у
стварању националног дохотка.

13. Инструменти фискалне политике?

Да би савремена држава у пракси спровела утврђену финансијску политику, служи се:

а)

Дискреционим мерама

– под дискреционим мерама финансијске политике на

располагању Влади која их по потреби предузима, обично у садејству са мерама дискреционе
монетарне политике. На основу устава и закона држава има дискреционо право да уводи одређене
порезе, таксе и друге јавне дажбине, да одређује пореске стопе, да утврђује висину такси и других
јавних дажбина итд. Сваки пут искоришћено овакво дискреционо право, у суштини значи примену
једне од многобројних дискреционих мера финансијске политике. Једном примењене, пожељно је
да се дискреционе мере често не мењају, јер свака промена може негативно да делује на услове
привређивања.

) Аутоматским стабилизаторима

– инструменти који су уграђени у фискални

систем   једне   земље   и   који   делују   када   се   појави   макроекономска   неравнотежа   називају   се
аутоматским   стабилизаторима.   Епитет   аутоматски   понели   су   због   тога   што   одмах   почењу   да
делују   када   се   створи   ситуација   која   је   предвиђена   за   њихово   дејство,   а   називају   се
стабилизаторима зато што имају изразито антициклично дејство у привреди. Захваљујући томе
што   делују   чим   се   појави   негативно   дејство   цикличних   флуктација   у   привреди,   аутоматски
стабилизатори ублажавају дејство рецесије и инфлације и на тај начин стварају простор носиоцима
економске политике да по потреби предузму мере активне фискалне политике ради стабилизације
привредних токова. Најчешћи облици аутоматиских стабилизатора су:

1.) аутоматске промене у нивоу пореских стопа.
2.) компензације за незапосленост и субвенције у пољопривреди.

II Јавни расходи

14. Специфичности финансијске делатности државе?

Финансијском делатношћу државе обухваћене су њене активности прикупљања, расподеле

и   трошења   материјалних   средстава   за   остварење   опште   корисних   циљева.   Финансијском
делатношћу   држава   обезбеђује   средстава   да   би   финансирала   функционисање   своје
администрације, војске, полиције, правосуђа, здравства, образовања, науке, културе и да омогући
социјалну   сигурност   грађана,   остварење   текуће   економске   политике   и   политике   привредног   и
социјалног развоја земље. Држава обавља своју финансијску делатност у оквиру јавних сектора
сваке мешовите привреде. Под појмом јавни сектор подразумева се део националне привреде за
чије је фунцинисање одговорна држава.

15. Јавни расходи?

Постоји широк круг потреба које појединац не може да задовољи на индивидуалан начин,

посредством тржишта, већ је за њихову реализацију потребно постојање државе са свим њеним
органима и институцијама. Те потребе се називају јавне потребе. Јавне потребе је могуће сврстати
у неколико категорија:

1. фунционисање политичког и економског система земље

– за фунционисање овог система

неопходан је рад државне администрације на свим нивоима државе

2. међународна безбедност

– потреба међународне безбедности земље захтева постојање

оружане, тј. војне силе. Величина ове потребе непосредно зависи од спољнополитичке
ситуације у којој се у одређеном тренутку налази земља.

3. унутрашњу безбедност

– односи се на потребу заштите слободе и права грађана, њихове

имовине, као и на потребу заштите постојећег политичког, правног и еконоског система
земље.

4. социјална сигурност грађана

– потребе за социјалном сигурношћу грађани реализују

кроз систем обавезног социјалног осигурања где спадају пензионо – инвалидско,
здравствено и осигурање за случај незапослености.

17. Класификација јавних расхода?

Јавне расходе могуће је поделити према различитим критеријумима, па тако постоје:



редовни и ванредни



продуктивни и непродуктивни



производни и трансферни

1. Подела јавних расхода на редовне и ванредне једна је од најстаријих, а критеријуми поделе су:

да ли се одређени јавни расходи могу унапред предвидети и да ли се сваке године јављају у
буџету. Редовни јавни рсходи су они који се унапред могу предвидети и који се сваке године,
у одређеном периоду јављати у буџету. Ванредни јавни расходи су они које се не могу
унапред предвидети и који се у државном вуџету јављају само спорадично, а не сваке године.

2. Продуктивни и непродуктивни. Критеријум ове поделе је да ли су одређени јавни расходи

намењени   у   привредне   или   непривредне   сврхе.  Продуктивни   јавни   расходи  су   трошкови
државе   намењени   инвестицијама   у   изградњу   привредних   предузећа   и   инфраструктуре.
Непродуктивни   јавни   расходи  су   они   расходи   који   су   намењени   обављању   класичних
политичких и административних функција.

3. Подела јавних рсхода на производне и трансферне настала је после Другог светског рата.

Критеријум поделе је улога коју имају у националној привреди, тј. да ли они служе увећању
националног дохотка или не. Производни расходи су они који служе увећању националног
дохотка и деле се на релне и инвестиционе јавне расходе. Реални покривају све набаке добара
и услуга од стране државе, нпр. набавку канцеларисјког материјала, а инвестициони расходи
су улагања државе у изградњу неког привредног објекта. Трансферним јавним рсходима се не
увећава национални доходак, већ се куповна моћ премешта из руке једне друштвене групе у
руке других друштвених група нпр. помоћ незапосленима.

III Јавни приходи

18. Развој јавних прихода?

Јавни приходи су они приходи који служе држави за подмиривање јавних потреба. У

средњем веку издиференцирала су се четири облика државних прихода:



порез на имање



царине



таксе



регали

Порез на имање

је био први облик државних дажбина. Њега су плаћали поробљени и нижи

зависни слојеви домаћег становништва, најпре искључиво у натури, а касније или у натури или у
новцу. Порез се скупљао као земљарина или као главарина. Земља се плаћала по јединици
површине обрадиовог земљишта и било је уобичајно да се рачуна на основу броја дана орања.
Главарина се плаћала по домаћину, односно по сеоском домаћинству које је обрађивало земљу.

Царине

су један од најстаријих облика јавних прихода. Појавиле су се у финансијским системима

средњовековних држава када су трговци започели караванима и бродовима да допремају страну
робу. Касније, феудални владари су наплаћивали царине не само на увезену него и на извезену
робу, и то у самој роби као одређени проценат вредности укупног увоза или извоза.

Таксе

су се појавиле у касном средњем веку са развојем трговине и занатства и напредовањем

градова. То су: пијачне таксе, мостарине, путарине и други облици дажбина везаних за промет
робе и путника.

Регали

су постали важан извор државних прихода у време развијеног феудализма у 18., 19. и 20.

веку. Регали су били приходи државе у лику феудалног господара који су скупљани на основу
искључивог права експлоатације неког економског добра: рудника, каменолома, циглане итд.