1
ФИНАНСИЈЕ
I Финансијско право
1. Финансијско право?
Финансијско право је скуп правних норми којима се регулишу финансијско-
правни односи до којих долази приликом прикупљања, управљања, расподеле и
трошења средстава намењених задовољавању јавних расхода. Финансијско право
изучава правно уређење финансирање финансијске делатности државе. Условно се
може говорити о финансијском праву у ужем смислу када је реч о регулисању
финансијско-правних односа до којих долази приликом прикупљања јавних
прихода и њиховог трошења са једне стране, и финансијском праву у ширем
смислу у оквиру ког укључујемо и регулисање финансијско правног односа, са
друге стране.
Разликујемо финансијско национално и међународно финансијско право.
Национално финансијско право регулише односе на подручју само једне државе.
Међународно финанијско право подразумева укупност норми којима се регулишу
међународни финансијско правни осноси.
Финансијско право је грана права која спада у јавно право. Делови
финансијског права су нпр. порезно право, буџедско право.
Финансијско право је посебна правна дисциплина. Финансијско-правни
односи су друштвени односи који настају, постоје и престају у подручју
финансијске делатности државе и одређених јавно-правних тела, а регулишу се
правним прописима надлежних државних органа. Они настају, егзистирају и
престају на основу општих аката надлежних државних органа. Ти акти су извори
финансијског права: устав, законске одлуке и уредбе.
2. Буџетско право?
Буџетско право је систем правних норми којим се уређују питања везана за
израду, изгласавање, извршење и контролу државног буџета. Назива се још и
државно рачуноводство.
3. Пореско право?
Пореско право изучава правне норме које су основ за увођење и утврђивање
јавних дажбина (порез, таксе, обавезни доприноси и социјално осигурање).
4. Финансијско право и друге гране права?
Нормама финансијског права уређује се финансијска делатност државе чија
је целокупна правна организација постављена на бази одредаба Устава. Уставно
право је темељ пореског права јер је Уставом утвђен фискални суверенитет
2
државе. Уставно право је темељ и буџетског права зато што се Уставом утврђује
право Парламента као највишег народног представничког тела да доноси и
контролише његово извршење.
5. Међународно финансијско право?
Међународно финансијско право је скуп праних норми које регулишу
међудржавне, финанисјке-правне односе између међународних организација и
одређених држава. Субјект међународног финансијског права је држава. Карактер
међународног финансијског права је координацијски, а не субординацијски
карактер јер се као субјекти међународног финанисјког права јављају дрђаве које
своје међусобне односе требају заснивати на начелу равноправности и међусобног
усклађивања својих интереса. Међународно финансијско право нема универзалан
карактер. Многа се финансијска права међусобно разликују док су неке норме за
већину националних права међусобно прихваћене. У последње време се
сусрећемо са наставном наднационалног пореског права у оквиру ЕУ. Поједине се
одредбе надлежних органа (ЕУ) у земљама чланицама примењује непосредно, док
друге земље чланице ЕУ морају уградити у своје законодавство на начин који
сматрају најпримеренијим. Извори међународног финансијског права су:
1. међународно уговори.
2. међународни обичаји.
3. пресуде међународних судова и арбитраже, те пресуде националних
судова које се односе на питања из подручја међународне сарадње ако
су опште признате нормама међународног права.
4. унутрашњи закони који регулишу нека питања међународне сарадње.
5. одређени прописи међународних организација који не противрече
начелима међународног права.
6. Развој финансијског права?
Скуп правних прописа који уређује финансијску делатност државе чини
финансијско право.
Финансијско право је грана јавног права јер односе у финансиској привреди
имају увек равноправни карактер. Финансијско право се бави правном страном
прикупљања, расподеле и трошења друштвених средстава. Стварање државе и
прелаз са натуралне привреде на робно-новчане односе убрзали су развој
финансијске делатности и развој финансијских односа што је довело до доношења
правних норми којима се регулишу ти односи.
Буржоарско финанискско право формирало се у Енглеској и Француској у 17.
и 18. веку. Такође петицијом ограничено право краљу у прикупљању јавних
прихода. За развој финансијског права велико значење има Француска револуција
из 1789. која је укинула разне привилегије.
О међународном финансијском праву као о грани међународног права
говори се тек у 20. веку када је дошло до снажног развоја међународних
4
Појавом Смитовог дела ''Богатство народа'', јавне финаније добијају важно
место у политичкој економији као новој научној дисциплини. Смит је био
родоначелник политичке економије. За разлику од физиократа, који су се
залагали за порески монизам, Смит је био заговорник пореског плурализма. Он је
сматрао да држава треба да опорезује не само приходе од пољопривредне
производње него и потрошњу оних производа који нису неопходни појединцу за
преживљавање, на пример алкохол и дуван. Први приходи капиталистичке
државе од опорезивања потрошње биле су трошарина којима су опорезоване
тачно утврђени производи. У време класичара држава је имала искључиво
политичко-административну улогу.
Због тога су они имали негативан став према мешању државе у привреду и
сматрали су да држава треба да буде што јефтинија и да што мање оптерећује
грађане и њихову привредну делатност.
Четири пореска начела која је поставио Смит показују однос класичара
према јавним финансијама:
1. општост и сразмерност опорезивања - сваки грађанин је дужан да
доприноси потребама државе у сразмери свог дохотка.
2. одређеност пореза – сваком обвезнику мора да буде јасно и познато
одређено време, начин и изност плаћања обавеза према држави.
3. погодност плаћања – порез треба да се плаћа у најпогодније време и на
најпогоднији начин за пореског обвезника.
4. економичност наплате – послови разреза и наплате пореза које обавља
пореска администрација треба да буде што јефтинији.
Смитови канони данас одговарају само делимично административним
пореским начелима. Класичари су имали изразито негативан став према јавном
кредиту као ванредном извору државних прихода.
10.Модерна наука о јавним финасијама?
Модерна наука о јавним финансијама започиње Кејсном. Када су се после
Велике светске економске кризе капиталистичке земље нашле у тешкој депресији,
држава је добила задатак да интервенише у привреди и омогићи њено
преживљавање. Кејнс и његови следбеници развијају доктрину функционалних
финанисија према којој држава не сме да буде неутрална у односу на привредни и
социјални развој, већ мора активно да делује помоћу институција јавних
финансија да би предупредила и ублажила поремећаје у привреди и друштву.
Доктрина функционалних финансија полази од тезе да се поремећаји у
приврединим токовима дешавају због поремећаја на страни тражње и да држава
инструментима јавних финанија треба да утиче на превазилажење тих
поремећаја. Теоретичари сматрају да у време депресије постоји недовољна
запосленост производних фактора, па је неопходно да држава својим
инвестицијама створи простор за повећање њихове запослености. Примена ове
доктрине је давала позитивне резултате све до '70-их година прошлог века.
Почетком 1970-их капиталистичке привреде суочиле су се први пут са
проблемом истовременог постојања недовољне запослености производних
5
фактора и инфлације као израза опште привредне неравнотеже. Теорија
функционалних финансија није имала ефикасан одговор на ту нову појаву.
Осим тога, дошло је и до повећања јавног дуга у многим капиталистичким
државама. Као одговор на ове проблеме настала је теорија економске понуде.
Према њој поремећаји у привреди не настају као последица поремећаја на страни
агрегатне тражње него поремећаја на страни агрегатне понуде. Поремећајима на
страни агрегатне понуде знатно доприноси држава када посредством система
дажбина одузима превелики део профита од приватног сектора и на тај начин
онемогућава овом сектору да ефикасно утиче на пораст производње, инвестиција
и запослености фактора производње.
Представници монетаризма такође критикују теорију функционалних
финансија јер сматрају да јавне инвестиције у ширење јавног сектора истискују
приватне инвестиције и сужавају простор за деловање приватног сектора. Због
тога се они залажу за рестаурацију тзв. неутралних финансија.
11.Финансијска политика?
Финансијска политика подразумева примену финансијке активности
државе ради остваривања конкретних циљева макроекономске и социјалне
политике. Финанијском политиком обухваћене су политика јавних прихода и
политика јавних расхода. Политика јавних прихода подразумева финанијску
активност државе у домену прикупљања друштвених средстава, а политика
јавних расхода финансијску активност државе у домену расподеле и трошења
друштвених средстава, а све то ради остваривања одређених циљева
макроекономске и социјалне политике.
Данас се финансијска политика често назива и фискална политика. Овај
термин потиче из енглеског и буквално преведено, подразумева само пореску
политику, тј. политику јавних расхода. Али у англосаксонској литератури
обухваћена је целокупна проблематика финансијске политике једне земље и
финансијски приходи и финансијски расходи.
12.Циљеви финансијске политике?
Циљеви финансијске политике могу да буду краткорочни и дугорочни. Сви
циљеви финансијске, односно фискалне политике могу се сврстати у 4 категорије.
1.
корекција деловања тржишта
– тржиште често делује несавршено, па
је држава принуђена да коригује његово дејство на страни понуде,
било сужавањем, или проширивањем понуде. Ако се на тржишту
појави несташица неких важних егзистенцијалних производа (уља,
шећера, меса) држава ће ове несташице отклонити применом
одређених мера политике јавних расхода нпр. интервентним увозом.
Међутим, ако се нагло повећају залихе оваквих производа на тржишту,
држава ће отклонити кризу њихове хиперпродукције тако што ће
интервенисати супротним мерама политике јавних расхода, нпр.
субвенционисањем њиховог извоза.
7
Финансијском делатношћу државе обухваћене су њене активности
прикупљања, расподеле и трошења материјалних средстава за остварење опште
корисних циљева. Финансијском делатношћу држава обезбеђује средстава да би
финансирала функционисање своје администрације, војске, полиције, правосуђа,
здравства, образовања, науке, културе и да омогући социјалну сигурност грађана,
остварење текуће економске политике и политике привредног и социјалног
развоја земље. Држава обавља своју финансијску делатност у оквиру јавних
сектора сваке мешовите привреде. Под појмом јавни сектор подразумева се део
националне привреде за чије је фунцинисање одговорна држава.
15.Јавни расходи?
Постоји широк круг потреба које појединац не може да задовољи на
индивидуалан начин, посредством тржишта, већ је за њихову реализацију
потребно постојање државе са свим њеним органима и институцијама. Те потребе
се називају јавне потребе. Јавне потребе је могуће сврстати у неколико категорија:
1. фунционисање политичког и економског система земље
– за
фунционисање овог система неопходан је рад државне администрације на
свим нивоима државе
2. међународна безбедност
– потреба међународне безбедности земље
захтева постојање оружане, тј. војне силе. Величина ове потребе
непосредно зависи од спољнополитичке ситуације у којој се у одређеном
тренутку налази земља.
3. унутрашњу безбедност
– односи се на потребу заштите слободе и права
грађана, њихове имовине, као и на потребу заштите постојећег
политичког, правног и еконоског система земље.
4. социјална сигурност грађана
– потребе за социјалном сигурношћу
грађани реализују кроз систем обавезног социјалног осигурања где
спадају пензионо – инвалидско, здравствено и осигурање за случај
незапослености.
5. функционисање друштвених делатности
– кроз функционисање ових
делатности (образовање, наука, култура) појединци задовољавају своје
многобројне друштвене потребе.
6. економска политика и привредни развој
– држава је носилац економске
политике и важан чинилац привредног развоја.
7. ванредне потребе грађана и државе
– у ванредним околностима као што
су нпр. елементарне непогоде државе има задатак да санира њихове
последице и да збрине угрожено становништво.
Међу својим добрима која својим грађанима обезбеђује држава, налазе се
она која се ни на који начин не би могла прибавити на тржишту, као тзв. приватна
добра. Та јавна добра се називају
чиста јавна добра
. У њих спадају нпр.: војска,
полиција, државна управа. Та добра карактеришу неконкурентност и
неискључивост у потрошњи.
