UNIVERZITET PRIVREDNA AKADEMIJA
FAKULTET ZA EKONOMIJU I INŽENJERSKI MENADŽMENT
NEDEPOZITNE FINANSIJSKE INSTITUCIJE
SEMINARSKI RAD
FINANSIJSKA TRŽIŠTA I INSTITUCIJE
finansijsku štednju, tj. kupuju novac, koji u obliku kredita daju drugim
finansijskim institucijama, a od njih kupuju druge finansijske instrumente -
obveznice, zapise, akcije i sl., čime transferišu finansijsku štednju do deficitnih
ekonomskih jedinica. Kao što se vidi, i ove finansijske institucije, višestepenim
transferisanjem finansijske štednje, doprinose diverzifikaciji finansijsko-
tržišnog sistema i multiplikaciji finansijskih instrumenata.
Postoje razni rizici koji se mogu osigurati. Oni se mogu odnositi na životne
okolnosti i na imovinu fizičkih i pravnih lica. Polazeći od rizika osiguranje se
može podeliti na:
a) osiguranje života i
b) opšte osiguranje.
Od tipa rizika koji se osigurava zavisi način na koji osiguravajuće
organizacije posluju na finansijskim tržištima.
a) Osiguravajuće organizacije koje se bave poslovima
osiguranja života
preuzimaju obavezu da, za određenu sumu novca, izvrše isplatu određenog
iznosa novca nosiocu polise osiguranja u slučaju bolesti ili smrti određenog
fizičkog lica. Ovo osiguranje može biti: potpuno životno osiguranje i
vremensko osiguranje, koje važi za određeni vremenski period.
Osiguranje života je način da se otklone rizici koji se mogu izraziti kroz
nedostatak sredstava za život ili zaštitu zdravlja pojedinaca odnosno članova
njihovih porodica. Preko ovog osiguranja zaštita od rizika života transferiše se
na finansijske posrednike ili na državu. Oblici ovog osiguranja su:
1) osiguranje života u užem smislu,
2) osiguranje od nesposobnosti za rad,
3) anuitetno osiguranje i
4) zdravstveno osiguranje.
Ovi oblici služe osiguranju dohotka članova porodice osiguranika u
slučaju njegove smrti, ili dohotka samog osiguranika, ukoliko on postane
nesposoban za rad ili je bez prihoda posle okončanja radnog veka, kao i u
slučaju bolesti. Zajedničko svim oblicima osiguranja je da imaju karakter
dugoročne štednje i da su zasnovani na proceni verovatnoće događanja
osiguranog slučaja, korišćenjem statistike smrtnosti, odnosno bolesti.
Sredstva za osiguranje prikupljaju se zaključivanjem ugovora o osiguranju
i izdavanjem polise osiguranja, koja je dokaz o zaključenom ugovoru. Tipovi
polisa životnog osiguranja mogu biti različiti. One mogu da izražavaju čisto
osiguranje, a mogu da sadrže, pored osiguranja, i nvesticione karakteristike.
Postoje polise koje imaju čisto investicioni karakter, što je prisutno u praksi
američkih kompanija osiguranja. Te polise poznate su pod nazivom
opšti
ugovor o osiguranju,
kod kojih, za uplaćenu premiju, osiguravajuće kompanije
na dan dospeća isplaćuju utvrđene iznose. Ove polise su po svojim
karakteristikama slične komercijalnim zapisima ili dugoročnim obveznicama.
Na razvijenim finansijskim tržištima osiguranje života se sve više koristi
kao supstitut penzionog osiguranja. Kreirani su posebni tipovi polisa, poznati
pod nazivom
anuiteti.
Kod ugovaranja anuiteta osiguranik uplaćuje određeni
iznos premije, koju po određenoj kamatnoj stopi uvećava osiguravajuća
organizacija u dogovorenom roku. Po isteku ovog roka osiguraniku se do kraja
života isplaćuju stalni mesečni novčani iznosi - anuiteti.
Cena koju pojedinac plaća za transfer rizika na širi krug nosilaca
osiguranja naziva se
premija.
Ona se može plaćati odjedanput ili periodično u
toku trajanja polise. Iznos premije se određuje primenom koncepta sadašnje
vrednosti, tako da je premija sadašnja vrednost očekivanog iznosa štete ili
osigurane sume kod životnog osiguranja. Iznos premije koji se akumuliše do
momenta naplate ugovorene sume predstavlja osiguravajuće rezerve
organizacije za osiguranje.
Zdravstveno osiguranje
je poseban oblik osiguranja života. Ono obuhvata
naknadu troškova lečenja i osiguranje za slučaj nesposobnosti za rad i
naknadu propuštene zarade. Najčešće je u nadležnosti države i finansira se iz
budžeta. Međutim, ono može da se organizuje i u okviru neprofitnih
organizacija, koje se finansiraju prodajom polisa osiguranja velikim
kompanijama za osiguranje njihovih radnika.
U razvijenim zemljama težište zdravstvenog osiguranja se sve češće
prenosi na privatne komercijalne osiguravajuća organizacije. Ovo zbog toga
što se u oblasti zdravstvenog osiguranja, uglavnom, beleže gubici.
b)
Opšte osiguranje
je osiguranje od posledica više sile ili odgovornosti,
koje se
izražavaju
u šteti ili propuštenoj dobiti. Preko ovog osiguranja vrši se
transfer nekomercijalnih rizika fizičkih i pravnih lica. Ovi rizici mogu biti
različiti, kao što su: oštećenje imovine, smanjenje sposobnosti sticanja prihoda,
šteta prouzrokovana nepažnjom trećih lica i sl. Tipovi polisa kod ovog oblika
osiguranja su raznovrsni. Tako postoji: 1) pomorsko osiguranje, 2) osiguranje
prevoznih sredstava, 3) osiguranje kuća i stanova, 4) osiguranje imovine, 5)
osiguranje od elementarnih nepogoda, 6) osiguranje zaposlenih, itd.
Za razliku od životnog osiguranja, nastupanje osiguranog slučaja kod
opšteg osiguranja je manje predvidivo. Premije kod ovog tipa osiguranja mogu
biti vrlo visoke.
Pojedine osiguravajuće organizacije nisu u mogućnosti da podnose veliki
obim potencijalne štete, pa su prinuđene da osiguranje dele sa drugim
osiguravajućim kućama, što se naziva
koosiguranje,
ili da višak rizika koji
prevazilazi njihove mogućnosti osiguravaju kod drugih osiguravajućih
organizacija, što se naziva
reosiguranje.
Prema tome, reosiguranje predstavlja
osiguranje osiguravajućih organizacija, odnosno osiranje koje osiguravajuća
organizacija kupuje od druge organizacije i pokrića dela rizika koje je preuzela
