ПРВИ ДЕО:
Појам и предмет пословних финансија
1. О пословним финансијама
Пут кроз пословне финансије започећемо сагледавањем улоге
финансијских процеса у животу сваког од нас. Ово једноставно, и наизглед
банално поређење, требало би да нам олакша разумевање много
комплексније проблематике управљања финансијама предузећа.
Наше различите одлуке у свакодневном животу: колико ћемо штедети у
банци, да ли позајмити новац рођаку, колико и на који начин потрошити и
узајмити од пријатеља и многе друге, условљене су различитим факторима.
Зависиће од вредности новчаних прилива које имамо, фиксних издатака,
камате коју нам банка нуди за штедњу, као и поверења које имамо у свог
рођака да ће нам позајмљени новац вратити. Једно је сигурно: свака од ових
одлука доноси нам различите финансијске исходе. Наша вештина и умешност
газдовања новцем чиниће нас некада богатијима, а некада ће нам донети
главобоље. Слично је и са предузећем...
Готово све одлуке које предузеће доноси имају неке финансијске
импликације. Одговори на дилеме великих корпорација – да ли уложити у
ширење сопственог производног капацитета или купити предузеће које се
бави истом делатношћу, или дилеме малих – попут избора између улагања у
нов расхладни уређај и сређивања локала, имају финансијске консеквенце. И
велико и мало предузеће питају се на који начин доћи до средстава за
финансирање изабраних пројеката. Да ли ће се додатна средства прикупити
кредитом од банке, издавањем хартија од вредности или некако другачије,
подједнако брине и менаџера акционарског друштва (корпорације) и
инокосног власника који размишља у својим скученим оквирима. Пред
менаџерима, ортацима или појединачним власницима различитих облика
предузећа налази се читав низ финансијских одлука које треба доносити
свакодневно, а чије ће се користи с неизвесношћу очекивати у будућности.
Пословне или корпоративне финансије
представљају област финансија
која изучава процес управљања финансијским средствима у предузећу. Фокус
истраживања ове области је доношење одлука у предузећу које утичу на
његове финансијске токове.
С обзиром на чињеницу да се у нашем језику, као уосталом у целом свету,
одомаћио појам
менаџмент
(управљање), пословне финансије су заправо
управљање финансијама предузећа или
финансијски менаџмент.
1.1. Некад и сад: развојни пут пословних финансија
Данас је финансијски менаџмент и научна дисциплина (део науке о
финансијама) и функција у предузећу. Међутим, није увек било тако.
Пословне финансије се као научна дисциплина постепено издвајају
почетком 20. века, када се јавља израженија потреба за финансијским
средствима у предузећу и за коришћењем научних метода и знања приликом
финансијског одлучивања. Неопходна средства све су мање могла бити
обезбеђена из (недовољних) интерних извора – из задржаних добитака или
резерви предузећа. Веће могућности пружало је екстерно окружење.
Опредељујући моменат за веће ослањање на екстерна средства представља
брз развој акционарства у овом периоду, нарочито у Сједињеним Америчким
Државама; ту се срећемо са зачецима савременог финансијског менаџмента
предузећа. Захуктали капитализам, као и интензивни технолошки и
индустријски развој након Другог светског рата, упућују предузеће на
прибављање све већих средстава за раст и развој. Повољно окружење настаје
и као резултат интензивног развоја финансијских тржишта и постепеног
преласка са сигурне трговине државним хартијама од вредности на
динамичнију и ризичнију трговину осталим инструментима, претежно
власничког карактера.
1
Период до педесетих година 20. века карактерише
традиционални
приступ
финансијском менаџменту. У његовом фокусу су првенствено
проблеми финансирања предузећа, тј. прибављања капитала из различитих
извора. Преокупација финансијских менаџера овог доба била је пасива
биланса стања, а одлуке о улагању (инвестирању) средстава припадале су
другој служби. Овакво управљање финансијама није могло да пружи
одговоре на битна питања која се тичу сигурности инвестирања, трошкова
инвестиција или трошкова коришћења различитих начина за финансирање.
Након овог периода долази до прихватања концепта садашње вредности
новца,
развоја
портфолио
теорије,
унапређења
статистичких
и
економетријских модела за процену будућих новчаних токова из предузетих
инвестиција, као и прецизнијег утврђивања трошкова капитала. Расте улога и
значај финансијског тржишта и финансијских институција које средином
прошлог века доживљавају процват. Поред тога, брз и интензиван раст
конкуренције, динамичне промене у окружењу и технологији, глобализација
1
Детаљније у Baskin, J. and Miranti, P.,
A History of Corporate Finance
, Cambridge University
Press, 1997.
Финансијска функција у предузећу (или финансијски менаџмент) део је
комплексне структуре предузећа
која обухвата још и набавну, производну и
продајну функцију. Последње три управљачке фукције неминовно су прожете
финансијама, с обзиром на чињеницу да почетак и крај сваког процеса
репродукције чини управо новац. Дакле, свака од ових функција у предузећу
(набавна, производна и продајна) директно је под утицајем финансијске
функције која тиме поприма примарни значај у животном циклусу предузећа.
Набавка материјала, сировина и полупроизвода (набавна функција) започиње
управо улагањем новца, да би се кроз процес производње (производну
функцију) на крају добили готови производи чијом продајом (продајна
функција) предузеће наплаћује средства и новим улагањем поново улази у
кружни ток репродукције. У току производног процеса неопходно је
обезбедити финансијска средства како за материјалне трошкове самог
процеса тако и за плате запослених у овој области, што нас изнова упућује на
закључак о испреплетаности финансијске са свим осталим функцијама у
предузећу.
У стручној литератури из области пословних финансија често наилазимо
на подвајање
примарних и секундарних задатака финансијске функције
у
предузећу. Под примарним задацима сврставају се најчешће оне најважније,
стратешке одлуке које доноси финансијски менаџмент, док су секундарног
карактера одлуке које се доносе на средњи и кратак рок, а тичу се, између
осталог, финансијског планирања, анализе, контроле и информисања.
Свакодневни посао финансијске службе подразумева, између осталог,
плаћање обавеза добављачима и кредиторима, исплату зарада, безготовинско
плаћање, наплату потраживања или куповину хартија од вредности (као вид
пласмана вишка новчаних средстава). Поред тога, битне послове
представљају и вођење благајне, ликвидатура, плаћање пореза, послови
осигурања имовине и рачуноводствене функције. Такође, активности
финансијске службе усмерене су и на контролу докумената, тока средстава и
евиденције која се тиче плаћања и наплате, затим планирање финансијских
извештаја: биланса стања, успеха и новчаних токова. Исте важности су и
послови анализе финансијских извештаја и релевантних финансијских
информација заснованих на њима које доприносе доношењу низа различитих
финансијских одлука. У зависности од величине предузећа, финансијска
служба у пракси може бити организована из неколико сектора који се баве
овим пословима. Мала предузећа, која уједно имају и мањи број запослених,
ове функције покривају у скромнијем обиму јер немају потребе ни
могућности за подвајањем одељења. Велика акционарска друштва најчешће
каректерише постојање већег броја сектора у финансијској служби. Сваки
сектор има одређен број запослених који се баве посебним сегментима
финансијског управљања. Тако налазимо сектор плана и анализе, контроле,
рачуноводства, продају, набавку и слично.
Будући да се ради о комплексним, обимним и надасве одговорним
свакодневним активностима ове службе, закључујемо да су за позицију
финансијског менаџера (
CFO – Chief Financial Officer
) поред стручних и
организаторских квалификација (визионар и стратег) неопходне и јако важне
личне карактеристике менаџера: његова креативност (за корак испред
осталих), изражено лидерство, способност успешне комуникације, изражена
социјална интелигенција, способност прилагођавања променама, одлучност
итд.
1.3. Најважније финансијске одлуке у предузећу
Како је више пута наглашено, три основне области одлучивања
финансијског менаџмента тичу се доношења одлука о инвестирању,
финансирању и управљању стеченом имовином. У делу стручне литературе
издваја се и политика дивиденди као посебан сегмент одлучивања, али она је,
према нашем мишљењу, саставни део одлуке о финансирању (о чему ће бити
речи у наставку).
Одлука о инвестирању
подразумева одређивање структуре активе
биланса стања, тј. имовине која је потребна за пословање предузећа.
Имовина предузећа налази се у активи (лева страна) биланса стања и њу чини
све оно што предузеће поседује. Задатак финансијског менаџера састоји се у
доношењу одлуке о прибављању одређене имовине, као и у одређивању њене
структуре: који део средстава ће предузеће држати у готовини, који у
залихама, опреми, који део имовине ће се смањити или заменити. Недовољне
ресурсе предузеће може расподелити на различите (често међусобно
искључиве) инвестиције, при чему се води основним принципом
инвестирања: принос који се очекује од планиране инвестиције мора да буде
већи од минимално захтеваног приноса. Дакле, најпре се одређује минимални
захтевани принос (који ће покрити укупне трошкове уложеног капитала), а
затим се планирани принос од конкретних инвестиција пореди са овим
трошком. Јасно је да ће се предузеће приликом разматрања упоредивих
инвестиционих пројеката одлучити за оне који му доносе највећу стопу
приноса.
Одлука о финансирању
представља другу важну одлуку финансијског
менаџмента. Када је састављена актива биланса стања, потребно је
структурирати пасиву, тј. изворе финансирања планираних инвестиција
(имовине). Дакле, финансијски менаџер одређује финансијску структуру
предузећа: који део имовине ће бити финансиран из сопствених извора, а који
део из узајмљених. Затим, да ли ће предузеће емитовати обвезнице или ће
узети кредит од банке? Такође, финансијски менаџер одлучује о делу добити
који ће бити исплаћен акционарима у виду дивиденди и о делу који ће бити
Основним финансијским циљевима пословања бавићемо се након што се
упознамо с различитим правним формама предузећа. Различите форме
одређују различите циљеве предузећа.
2. Правне форме предузећа у Србији
Од почетка уџбеника користили смо се опште познатим и широко
прихваћеним термином
предузеће
, уместо (законски) исправнијим појмом
привредно друштво
. Поред синонима предузеће, за привредно друштво
користе се и појмови фирма, компанија, често и привредни субјект или
правно лице. На овом месту осврнућемо се и на неке формалне елементе
Закона о привредним друштвима. То је закон који регулише појам, оснивање,
правне форме, статусне промене привредних друштава, као и њихову
организацију, управљање и престанак пословања. Закон је донет 2011. године
и тренутно представља важећи правни акт који регулише област пословања
привредних друштава (тј. предузећа). Према овом закону, привредно друштво
се дефинише као правно лице које обавља делатност у циљу стицања добити.
2
Правне форме привредних друштава у Србији могу бити:
3
ортачко друштво,
командитно друштво,
друштво са ограниченом одговорношћу и
акционарско друштво.
Поред правних лица, обављањем одређене, законски прописане
делатности ради стицања профита, могу се бавити и физичка лица које Закон
назива
предузетницима
. Пре него што наставимо причу о различитим
облицима привредних друштава у нашој земљи, овде ћемо се само летимично
позабавити још једном посебном врстом правног лица –
јавним предузећем
.
Имајући у виду специфичну врсту делатности којом се ова предузећа баве
4
као и њихов значај за фукционисање целокупног привредног система земље,
природно је да основне услове и начин пословања ових предузећа уређује
посебан закон. Јавно предузеће је, према Закону о јавним предузећима,
2
Правно лице је шири појам од привредног друштва јер обухвата и установе, удружења као и
јавна правна лица. Правно лице можемо схватити као организацију састављену из више
физичких лица и имовине коју закон третира као појединачног носиоца права и обавеза.
Дакле, вештачки створено „лице“ које постоји са правног аспекта, а не и телесно, као што
је случај са физичким лицем.
3
Службени гласник 83/2014.
4
Делатности од општег интереса којим се баве јавна предузећа јесу: производња, пренос и
дистрибуција електричне енергије, угља, нафте, гаса, железнички, поштански и ваздушни
саобраћај, телекомуникације, издавање уџбеника, јавних гласила, коришћење путева, вода,
природних сировина, бања итд., затим производња и промет наоружања и војне опреме као
и комунална делатност.
