1. Bilans kao izraz finansijske situacije preduzeda
2. Planski bilans stanja
3. Planski bilans uspeha
4. Skriveni gubici i latentne rezerve u bilansu stanja
5. Finansijska ravnoteža i likvidnost preduzeda
6. Pojam likvidnosti preduzeda
7. Planiranje likvidnosti
8. Politika optimalne likvidnosti preduzeda
9. Uticaj likvidnosti na poslovnu sposobnost preduzeda i uzroci nelikvidnosti
10. Solventnost i insolventnost preduzeda
11. Finansijska i investiciona ulaganja
12. Finansijska ulaganja
13. Metode procene ekonomske efikasnosti razvojnih programa
14. Metod sadašnje vrednosti
15. Metod povratka uloženih sredstava
16. Metod interne stope rentabiliteta
17. Metod MAPI
18. Modeli procene obveznica
19. Vrednost obveznica sa godišnjim obračunom
20. Model procene akcija
21. Procena običnih akcija
22. Plan robnih obrtnih sredstava

23. Plan novčanih obrtnih sredstava

24. Ciljevi i elementi plana obrtnih sredstava
25. Metodi utvrđivanja obrtnih sredstava
26. Klasični metodi utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava
27. Metod vremena obrta I metod kamatnih brojeva
28. Ekonometrijski metodi utvrđivanja obrtnih sredstava
29. Metod „ABC“
30. Praktičan primer
31. Simpleks metoda
32. Racia likvidnosti (kratkoročne finansijske ravnoteže)
33. Racia dugoročne finansijske ravnoteže
34. Racia strukture imovine

35. Racia strukture kapitala

36. Racia efikasnosti upravljanja
37. Racia strukture rashoda
38. Racia strukture prihoda
39. Racia rentabilnosti

40. Racia ekonomičnosti

41. Racia produktivnosti
42. Racia tržišne vrednosti (akcija
43. Samofinansiranje
44. Izvori samofinansiranja
45. Amortizacija kao izvor samofinansiranja
46. Revalorizacija osnovnih sredstava
47. Prednosti i nedostaci samofinansiranja
48. Pojam, razvoj, funkcije i uloga kredita

49. Vrste kredita

50. Karakteristike finansiranja ptuem bankarskih kredit
51. Determinante kamatne stope
52. Kreditni odnosi između preduzeda
53. Prednosti i nedostaci finansiranja putem kreditiranja
54. Praktičan primer finansiranja na kreditnim osnovama
55. Međusobno kreditiranje poslovnih partnera
56. Finansiranje putem učešda avansa i pretplata
57. Bespovratno finansiranje
58. Finansiranje putem zajedničkih ulaganja sa stranim licima
59. Ciljevi zajedničkih ulaganja
60. Oblici zajedničkih ulaganja
61. Dobit, gubitak i rizik u zajedničkim ulaganjima
62. Dobit zajedničkih ulaganja
63. Gubitak zajedničkih ulaganja
64. Rizik zajedničkih ulaganja
65. Načela finansiranja zajedničkih ulaganja
66. Praktičan primer zajedničkih ulaganja
67. Povradaj uloga i dobiti ostvarene zajedničkim poslovanjem
68. Rešenje problema promene vrednosti novca u zajedničkim ulaganjima
69. Finansiranje iz autonomnih izvora

70. Finansiranje putem lizinga

71. Lizing u funkciji finansiranja preduzeda
72. Ekonomske funkcije lizinga
73. Troškovi lizinga i način formiranja lizing naknade
74. Kalkulacija za indirektne lizing poslove
75. Dinamika pladanja lizing naknade
76. Rokovi otplate lizing naknade
77. Finansiranje putem faktoringa

78. Praktičan primer finansiranja putem faktoringa

79. Pojam i karakteristika finansijskog tržišta
80. Vrste i poslovi finansijskog tržišta
81. Finansijsko tržište u Srbiji
82. Oblici i karakteristike organizovanja tržišta novca
83. Devizno tržište

84. Hartije od vrednosti

85. Deonice
86. Obveznice
87. Blagajnički zapis
88. Komercijalni zapis
89. Certifikat
90. Pojam i oblici platnog prometa
91. Unutrašnji platni promet
92. Ustanove bezgotovinskog platnog prometa
93. Instrumenti platnog prometa
94. Virmanski, gotovinski i specijalni instrumenti domadeg platnog prometa
95. Virmanski platni nalozi
96. Gotovinski platni nalozi
97. Specijalni platni nalozi
98. Domade cirkularno kreditno pismo
99. Osnov zasnivanja finansijskih odnosa sa inostranstvom
100. Pojam deviznog sistema i deviznog poslovanja
101. Mesto i uloga banaka u deviznom poslovanju
102. Uloga Narodne banke Srbije i ostalih banaka
103. Platni promet sa inostranstvom
104. Pojam, značaj i vrste deviza
105. Valutni paritet i devizni kurs
106. Devizni propisi i platni sporazumi
107. Sistem međunarodnih pladanja
108. Slobodna devizna pladanja
109. Pladanje putem kliringa
110. Pladanje putem kompenzacija
111. Grupni sistem pladanja
112. Instrumenti platnog prometa sa inostranstvom
113. Međunarodni platni promet
114. Pojam i karakteristike
115. Menična načela

116. Elementi menice

117. Menične transakcije
118. Vrste menica
119. Upotreba menice
120. Međunarodni ček
121. Pojam i karakteristike
122. Elementi čeka
123. Čekovne radnje
124. Vrste čekova
125. Međunarodni dokumentarni inkaso
126. Vrste međunarodnog dokumentarnog inkaso posla
127. Učesnici u medunarodnom dokumentarnom inkaso poslu
128. Međunarodni dokumentarni akreditiv
129. Prava i obaveze
130. Vrste međunarodnog dokumentarnog akreditiva
131. Osnovna dokumentaciona osnova za realizaciju
132. Ostala akreditivna dokumenta
133. Bankarska garancija
134. Vrste bankarskih garancija
135. Međunarodna bankarska doznaka
136. Vrste bankarskih doznaka

137. Kreditno pismo

1. BILANS KAO IZRAZ FINANSIJSKE SITUACIJE PREDUZEĆA

Da bi finansijska politika preduzeca bila uspesna potrebno je poznavati:bilans kao izraz finansijske situacije preduzeca, finansijsku ravnotezu i
likvidnost, finansijska i investiciona ulaganja,plaaniranje obrtnih sredstava. Finansijski polozaj preduzeca odrazava njegova aktiva i pasiva. Izrazava se
kroz finansijsku strukturu,likvidnost i solventnost. Informacije za procenu finansijskog polozaja su u bilansu stanja. Informacije o prinosnom polozaju
nalaze  se  u bilansu uspeha. Zmacajni  pokazatelji  uspesnosti  se  utvrdjuju kombinovanjem informacija iz  bilansa  stanja  i  bilansa uspeha. Da bi
informacije date u finansijski izvestajima bile od koristi moraju da poseduju razumljivost, relevantnost, pouzdanost i uporedivost. Bilans stanja daje
trenutnu   sliku   velicine   i   structure   sredstava   i   njihovih   izvora.aktiva   prikazuje   sredstva(imovinu)   materijalnu   konstrukciju   a   pasiva   izvore
sredstava(capital). Bilans uspeha predstavlja pregled rashoda prihoda i finansijskog rezultata preduzeca za odredjeni period. Racun gubitka i dobitka
predstavlja pregled rashoda i prihoda u odredjenom obracunskom period, cijim poredjenjem utvrdjujemo rezultat preduzeca.  Bilans stanja cini osnovu
za postojanje bilansa uspeha preduzeca, jer svako smanjenje sredstava uz uslovda nije nastalo smanjenjem obaveza kao rezultat ima rashode a svako
povecanje sredstava uz uslov da nije rezultat povecanja obaveza ima krajnji rezultat prihod preduzeca.

bi se zaštitila sopstvena likvidnost preduzeća, kao preventivna mera, može se uzeti stvaranje što manjih zaliha. Stepen likvidnosti zaliha se utvrđuje
putem udela zaliha u ukupnim obrtnim sredstvima i putem koeficijenta obrta zaliha, što je u praksi različito kod svakog preduzeća.
Optimalna likvidnost preduzeća neposredno zavisi od ostvarenja optimalnih potraživanja od kupaca gotovih proizvoda. Taj obim od tog oblika obrtnih
sredstava zavisi od sledećih faktora: obima prodaje robe na kredit, rokova prodaje na kredit, politike boniteta (kasa-skonto i sl.) i politike naplate
potraživanja. Obim potraživanja od kupaca zavisi od obima prodaje, jer veliki obim prodaje gotove robe neposredno utiče i na veliki obim potraživanja
od kupaca. Jedan od najvaznijih faktora formiranja platezne  sposobnosti preuzeca je njegova sposobnost naplate potrazivanja o roku, jer ukoliko raste
sigurnost naplate potrazivanja   utoliko raste i likvidnost preduzeca. Ako sigurnost naplate potrazivanja opada onda raste neizvesnost u pogledu
platezne sposobnosti.likvidnost se smanjuje porastom roka naplate potrazivcanja i obrnuto.Likvidnosna rezerva je novčani iznos koji preduzeća drži u
određenom vremenskom periodu iznad potreba za izmirenje dospelih obaveza. Veličina iznosa likvidnosne rezerve je predmet individualne ocene
svakog preduzeća. Likvidnosne rezerve u preduzeću moraju biti dovoljne da spremno dočekaju sva kolebanja i pomeranja tokova likvidnih sredstava.
Veličina   likvidnosne   rezerve   određena   je:   finansijskom   strukturom   preduzeća,   planiranjem   proizvodnje,   prodaje   i   novčanih   tokova   i   realnim
mogućnostima za uzimanje kredita. Ovi elementi uticu na odluku preduzeca za manjom ili vecom likvidnosnom rezervom.

9. UTICAJ LIKVIDNOSTI NA POSLOVNU SPOSOBNOST PREDUZEĆA I UZROCI NELIKVIDNOSTI

Likvidnost   preduzeća   i   njegova   poslovna   sposobnost   nalaze   se   u   direktnoj   vezi.   Glavni   zadatak   politike   likvidnosti   jeste   održavanje   poslovne
sposobnosti preduzeća. Poslovno likvidno preduzeće je sposobno da u rokovima dospeća obaveza uredno izmiruje dospele obaveze svojim tekućim
novčanim sredstvima. proizilazi da poslovna likvidnost preduzeća istovremeno predstavlja i njegovu finansijsku likvidnost.   finansijska likvidnost
preduzeća ne mora istovremeno da predstavlja i poslovnu likvidnost. Nelikvidnost preduzeća negativno utiče na kreditne odnose. Uzroci nelikvidnosti
preduzeća mogu biti eksternog i internog karaktera. Eksterni uzroci potiču iz monetarnog kreditnog sistema i politike Narodne banke, zatim iz
bankarsko-kreditnog sistema i kreditne politike banaka, kao i iz spoljno-trgovinskog i deviznog sistema, sistema platnog prometa, sistema raspodele i
inflacije.   Interni   uzroci   nelikvidnosti   potiču   iz   unutrašnjih   odnosa   u   preduzeću,   odnosno   nerealno   planirane   i   realizovane   finansijske   politike
preduzeća. U interne uzroke  nelikvidnosti  spadaju:  investicija u osnovna sredstva, zalihe, naplata  potraživanja, gubici i sl. U praksi preduzeca
potvrdjene su brojne mogucnosti za otklanjanje uzroka nelikvidnosti kao sto su:ubrzana cirkulacija sredstava, promena rokova dospeca obaveza
placanja   prema   izvorima,   angazovanje   dodatnih   novcanih   sredstava...za   likvidnost   preduzeca   je   vazan   nacin   na   koji   se   placa   roba-gotovinski,
menicom...

10. SOLVENTNOST I INSOLVENTNOST PREDUZEĆA

Solventnost je sposobnost preduzeća da sa svim sredstvima može podmiriti sve obaveze ukoliko one dospevaju odjednom u istom času. To znači da su
ukupna sredstva jednaka ili veća od ukupnih izvora sredstava u određenom intervalu. Ako je preduzeće solventno, onda ima opravdanje za korišćenje
sredstava, jer je u tom slučaju i rentabilno u procesu poslovanja. Kada su u preduzeću njegova ukupna sredstva manja od ukupnih izvora, onda se radi
o tzv. insolventnosti. U tom slučaju preduzeće posluje sa gubitkom koji čini razliku između ukupnih sredstava i ukupnih izvora.
Često se preduzmaju mere u preduzeću kojima će se otkloniti neracionalnost korišćenja sredstava, kako bi se otklonila nesolventnost. Karakterističan
primer preduzimanja mera u tom pravcu jeste sprovođenje postupka sankcija. Kada se steknu uslovi za sanaciju, preduzeće sastavlja tzv. sanacioni
program koji utvrđuje stvarne rezultate poslovanja, kao i mere koje treba preduzeti da bi se postojeće nepovoljno stanje otklonilo. Ukoliko program
sanacije   sa   preduzetim   merama   ne   uspe,   tada   se   preduzimaju   mere   stečaja.   U   praksi   preduzeća   insolventnost   je   najčešća   posledica   velike
prezaduženosti koja proizilazi iz fleksibilne politike poslovnih banaka pri odobravanju kredita, zatim iz neadekvatnog zaduživanja kod poverioca, i sl.
Da ne bi zapalo u stanje insolventnosti, preduzeće mora u kraćim vremenskim intervalima da vrši analizu svoga zaduženja. Zaduženost preduzeća meri
se odnosom sopstvenih i tuđih izvora sredstava. U praksi je prihvaćeno pravilo da taj odnos između sopstvenih i tuđih izvora sredstava bude jedan
prema jedan; što garantuje poveriocima sigurnost da će potraživanja u roku naplatiti.

11.

FINANSIJSKA I INVESTICIONA ULAGANJA

Finansijskim ulaganjem se stvara finansijska aktiva preduzeća zbog potraživanja, a u drugom preduzeću se stvara pasiva zbog obaveza. Svako
finansijsko ulaganje u preduzeće donosi prinos u obliku kamate, što je cilj investitora da uđe u proces finansijskog ulganja. Obim tog finansijskog
ulaganja zavisi od veličine finansijskog suficita i potreba nekog preduzeća za finansijskim ulaganjem.

Finansijska ulaganja

mogu biti u obliku: -novca, kao depozitni novac i gotovina;- kredita, kao kratkoročni i dugoročni; -depozita, kao dinarski ili

devizni   kod   banaka;   -hartije   od   vrednosti,   kao   obveznice,   deonice   i   sl.   Novac   je   najlikvidniji   oblik   finansijskih   ulaganja,   ali   istovremeno   i
najneproduktivniji oblik finansijskih ulaganja.Krediti su najneunosniji oblik finansijskih ulaganja, zato što se mogu u potpunosti prilagoditi sredstvima
u pogledu roka i u pogledu sigurnosti njihovog vraćanja. Za razliku od kredita, hartije od vrednosti predstavljaju najpovoljniji oblik finansijskih
ulaganja, jer su unosni i likvidni. Strukturu finansijskih ulaganja određuje svako preduzeće za sebe pri čemu se mora poštovati pravilo optimalne
likvidnosti. Kriterijumi finansijskih ulaganja koji su opšteprihvaćeni odnose se na: - sigurnost ulaganja - korisnost ulaganja - tržišnost ulaganja -
prilagodljivost   ulaganja   -   vremenski   rok   ulaganja.   Sigurnost   finansijskog   ulaganja   predstavlja   stepen   obezbeđenosti   ulaganja   od   rizika.   Svako
finansijsko ulaganje u osnovi počiva na ekonomskoj koristi, odnosno dobiti od ulaganja. Tržišni kriterijum finansijskog ulaganja u prvom redu ističe
hartije od vrednosti kao oblik finansijskog ulaganja, iz razloga što se brzo mogu pretvoriti u novčani oblik. važno u kojem  obliku se nalaze finansijska
ulaganja, npr. u obliku novca, onda je stepen prilagodljivosti vrlo visok, za razliku od depozita kada su ulaganja sa stanovišta prilagodljivosti
nepodobna, iako su za preduzeće koje je investitor to unosna ulaganja. Što se tiče kriterijuma – vremenski rok, ovaj kriterijum treba da bude usaglašen
sa obimom potrebnih finansijskih sredstava za data ulaganja. U praksi se najčešće u okviru izvora finansiranja pojavljuju dva pojma: 1. pojam izvora
sredstava 2. pojam izvora finansijskih sredstava. Pojam izvora sredstava obuhvata sva pravna i fizička lica od kojih preduzeće pribavlja sredstva. Izvori
sredstava se obezbeđuju putem: poslovnih banaka, preduzeća i drugih finansijskih organizacija, zatim od vlasnika deonica i hartija od vrednosti. Izvori
finansijskih sredstava obuhvataju one izvore iz kojih preduzeće pribavlja samo finansijska sredstva u novčanom obliku.

Investiciona ulaganja

Investiciona ulaganja predstavljaju ukupna ulaganja u proizvodne faktore trajnog karaktera. Zbog toga se investiciona ulaganja

tretiraju kao sadašnja ulaganja čiji se efekti očekuju u budućnosti. Investiciona ulaganja mogu dati efekte primarnog i sekundarnog karaktera. Primarni
efekti se očekuju izgradnjom investicionog objekta i njegovim proizvodnim programom. Sekundarni efekti se očekuju pod uticajem investicionih
ulaganja na rezultate u drugim preduzećima. Oni mogu biti i pozitivni i negativni. Prema izboru iz koga se vrši investiciono ulaganje, investicije se
dele na: neto investicije, bruto investicije, i nove investicije. Neto investicije se dobijaju ako se od bruto investicija odbije uplaćeni iznos amortizacije.
Bruto   investicije   predstavljaju   ukupna   finansijska   ulaganja   iz   amortizacije   i   akumulacije   preduzeća.   Nove   investicije   su   ulaganja   usmerena   za
izgradnju novih osnovnih sredstava i povećanje fonda stalnih obrtnih sredstava.  Ako se investicije posmatraju u odnosu na proizvodni proces, onda se
razlikuju tri vrste investicionih ulaganja: 1. ulaganja u zamenu osnovnih sredstava2. ulaganja u racionalizaciju investicija 3. ulaganja u proširenje
proizvodnje . Ulaganja u zamenu osnovnih sredstava vrši se zbog izmene dotrajalih sredstava rada, kako bi se održao kontinuitet proizvodnje. Ulaganja
u racionalizaciju osnovnih sredstava vrši se zbog ostvarivanja kvaliteta i kvantiteta proizvodnje, smanjenja troškova i poboljšanja kvaliteta proizvoda.
Ulaganje u proširenje proizvodnje vrši se s ciljem izgradnje novih kapaciteta i povećanja proizvodnje. Pri analizi dugoročnog ulaganja treba posmatrati
bilans stanja, tj. i aktivu i pasivu, zato što se tako uspostavlja veza između sredstava i izvora sredstava. To je istovremeno i jedan od glavnih zadataka
investicione politike u preduzeću investitoru. Pojmovno određivanje dugoročnog ulaganja i izvora njegovog finansiranja u preduzećima vidljivo je u
investicionim projektima koji obuhvataju: - vrednost investicije - vreme izgradnje - izvor sredstava - finansijski rezultat - poslovni rizik.

12. FINANSIJSKA ULAGANJA

Finansijskim ulaganjem se stvara finansijska aktiva preduzeća zbog potraživanja, a u drugom preduzeću se stvara pasiva zbog obaveza. Svako
finansijsko ulaganje u preduzeće donosi prinos u obliku kamate, što je inače i cilj investitora da uđe u proces finansijskog ulganja. Obim tog
finansijskog ulaganja zavisi od veličine finansijskog suficita i potreba nekog preduzeća za finansijskim ulaganjem.

Finansijska ulaganja

mogu biti u

obliku: novca, kao depozitni novac i gotovina; kredita, kao kratkoročni i dugoročni; depozita, kao dinarski ili devizni kod banaka; hartije od vrednosti,
kao obveznice, deonice i sl. Novac je najlikvidniji oblik finansijskih ulaganja, ali istovremeno i najneproduktivniji oblik finansijskih ulaganja.Krediti
su najneunosniji oblik finansijskih ulaganja, zato što se mogu u potpunosti prilagoditi sredstvima u pogledu roka i u pogledu sigurnosti njihovog

vraćanja.   Za   razliku   od   kredita,   hartije   od   vrednosti   predstavljaju   najpovoljniji   oblik   finansijskih   ulaganja,   jer   su   unosni   i   likvidni.   Strukturu
finansijskih ulaganja određuje svako preduzeće za sebe pri čemu se mora poštovati pravilo optimalne likvidnosti. Kriterijumi finansijskih ulaganja koji
su opšteprihvaćeni odnose se na: - sigurnost ulaganja - korisnost ulaganja - tržišnost ulaganja - prilagodljivost ulaganja - vremenski rok ulaganja.
Sigurnost finansijskog ulaganja predstavlja stepen obezbeđenosti ulaganja od rizika. Svako finansijsko ulaganje u osnovi počiva na ekonomskoj
koristi, odnosno dobiti od ulaganja. Tržišni kriterijum finansijskog ulaganja u prvom redu ističe hartije od vrednosti kao oblik finansijskog ulaganja, iz
razloga što se brzo mogu pretvoriti u novčani oblik. važno u kojem   obliku se nalaze finansijska ulaganja, npr. u obliku novca, onda je stepen
prilagodljivosti vrlo visok, za razliku od depozita kada su ulaganja sa stanovišta prilagodljivosti nepodobna, iako su za preduzeće koje je investitor to
unosna ulaganja. Što se tiče kriterijuma – vremenski rok, ovaj kriterijum treba da bude usaglašen sa obimom potrebnih finansijskih sredstava za data
ulaganja.

Finansijska ulaganja iz sopstvenih i tuđih izvora sredstava.

Sopstveni izvori sredstava čine osnovu celokupnog finansiranja preduzeća,

kao i osnovu zaduživanja dotičnog preduzeća. Ukoliko su sopstveni izvori sredstava jaki utoliko je i kreditna sposobnost i povraćaj pozajmljenih
sredstava obezbeđen. Sopstveni izvori sredstava u procesu reprodukcije manje su podložni konjukturnim promenama, zato što su obaveze po tom
osnovu promenjivog a ne fiksnog karaktera. Ako su sopstveni izvori sredstava za finansiranje reprodukcionog toka preduzeća nedovoljni onda se
koriste tzv. tuđi (spoljni) izvori sredstava. Bez spoljnih izvora sredstava nemoguće je zamisliti razvoj bilo kog preduzeća. Međutim, spoljni izvori
sredstava imaju i svoje slabosti koje se ispoljavaju u povećanom riziku nelikvidnosti, zatim u zavisnosti investitora od kreditora i ograničenja njegovog
slobodnog odlučivanja, kao i u obavezi vraćanja tuđih sredstava sa kamatom, bez obzira da li preduzeće posluje sa gubitkom ili ne.U praksi se najčešće
u   okviru   izvora   finansiranja   pojavljuju   dva   pojma:   pojam   izvora   sredstava,   i   pojam   izvora   finansijskih   sredstava.
Pojam izvora sredstava obuhvata sva pravna i fizička lica od kojih preduzeće pribavlja sredstva. Izvori sredstava se obezbeđuju putem: poslovnih
banaka, preduzeća i drugih finansijskih organizacija, i od vlasnika deonica i hartija od vrednosti. Izvori finansijskih sredstava obuhvataju one izvore iz
kojih preduzeće pribavlja samo finansijska sredstva u novčanom obliku.

13. METODE PROCENE EKONOMSKE EFIKASNOSTI RAZVOJNIH PROGRAMA

Prema razvojnim progamima preduzeća mogu se koristiti statičke metode i dinamičke metode. Statičke metode svoju procenu baziraju na nekom
stanju, pri čemu se zanemaruje vreme, odnosno, dužina trajanja uloženih sredstava. Otuda se statičke metode često izjednačavaju sa pokazateljima
uspešnosti poslovanja. dinamičke metode kao bitan faktor uzimaju vreme, odnosno dužinu trajanja uloženih sredstava da bi se izračunala ekonomska
efikasnost ulaganja u razvoj preduzeća. Obe ove metode imaju zajedničko obeležje, a to je da svode sve buduće veličine na sadašnju vrednost, putem
kamate. Isto tako karakteristika ovih metoda jeste svođenje različitih perioda efektuiranja na ulaganja, sa istim vremenom trajanja.Dinamičke metode
obuhvataju: metodu sadašnjih vrednosti, metodu povrata uloženih sredstava, metodu interne stope rentabiliteta, i metodu MAPI.

14. METOD SADAŠNJE VREDNOSTI

Metod sadašnje vrednosti polazi od očekivanog-budućeg prihoda kojeg svodi na sadašnju vrednost putem određene diskontne stope, da bi se utvrdilo
da li će očekivana sredstva biti dovoljna za podmirivanje iznosa ukupno uloženih sredstava radi ostvarivanja planirane dobiti. Sadašnja verdnost se
izračunava prema obrascu:

K =

(

)

pri tome je:

= sadašnja vrednost koja je kapitalisana

= godišnji iznos koji se svodi na sadašnju vrednost,

= diskontna stopa, n = vreme.

Kod izračunavanja kapitalisane sadašnje vrednosti posebno se izračunava diskont za prihod, a posebno diskonta za rashod, primenom prednjeg
obrasca. Ako je sadašnja vrednost veća kada se dikontuje prihod nego kada se dikontuje rashod, onda je sadašnja vrednost ulaganja pozitivna i obrnuto.
Pri izboru mogućnosti ulaganja, najpovoljnija je ona varijanta koja daje najvišu kapitalisanu sadašnju vrednost. Primena ove metode uslovljena je
faktorima: vremenski faktor, godišnji iznos prihoda i rashoda, diskontna stopa. Primena ove metode ima jednu slabost, a to je zavisnost diskontne stope
od odluke donosioca.

15. METOD POVRATKA ULOŽENIH SREDSTAVA

Metodom povratka uloženih sredstava vrši se procena vremena u kome se očekuje da budući prihod od ulaganja dostigne obim uloženih sredstava.
Prema tome, ako je vreme ulaganja duže tada će i ulaganja biti rentabilnija i obratno. Obrazac prema kome se vrši izračunavanje efekta ulaganja
primenom prednjeg metoda glasi:

t =

−

pri čemu je:

= vreme povratka uloženih sredstava,

= visina uloženih sredstava,

= godišnji prihod,

= godišnji troškovi.

U praksi preduzeća prednost ima ona varijanta kod koje je vreme povratka uloženih sredstava kraće. Ako nema više mogućnosti-alternativa onda se
uzima neko slično razdoblje amortizacije koje je relativno dugo i ne sme se prekoračiti. Ova metoda je u praksi više prisutna iako njen nedostatak leži
u tome što zanemaruje prihod koji se očekuje nakon povratka uloženih sredstava, kao i kamatnu stopu, što utiče na tačnost procene ostalih mogućih
ulaganja. Ova metoda nije preporučljiva u slučaju novih proizvoda ili ako se radi o ulaganju posle veće privredne recesije.

16. METOD INTERNE STOPE RENTABILITETA

Zadatak interne stope rentabiliteta je da izjednači ukupna ulaganja u razvoj sa sadašnjom vrednošću budućih neto prihoda. To znači da će interna stopa
rentabiliteta biti prisutna ako je suma godišnjeg prihoda veća od sume godišnjeg rashoda. Primena ove metode eliminiše subjektivizam zato što se
diskontna stopa pojavljuje kao diskontna veličina koju treba računski utvrditi. Formula za izračunavanje interne stope rentabiliteta glasi:

R = i -

∑

(

−

)

pri čemu je:

= interna stopa rentabiliteta,

= ukupna ulaganja svedena na sadašnju vrednost,

= neto prihod u godini,

= diskontna stopa,

= vreme – broj godina na koje se proračunavaju ulaganja.

Odluka o ulaganjima donosi se na osnovu poređenja izračunate interne stope rentabiliteta neke određene, minimalne stope rentabiliteta. Ako je stopa
rentabiliteta veća od određene minimalne stope, onda se investiciono ulaganja prihvata. Kod ove metode postoji jednačina više reda pri izračunavanju
diskontne stope, zbog čega postoji više rešenja, usled čega je teško doneti odluku o pravnom rešenju, što se smatra nedostatkom ove metode.

17.METOD MAPI

Prema MAPI potrebno je izračunati i „suprotni minimum“ novih osnovnih sredstava i izvršiti njegovo utvrđivanje sa „suprotnim minimumom“ starih
osnovnih sredstava. Pri izračunavanju „suprotnog minimuma“ novih osnovnih sredstava, metod MAPI polazi od sledeće formule:

Smn =

√

−

1) Očekivane dividende kao osnov za procenu akcija

Cena akcija određuje se na sličan način kao i sadašnja vrednost toka kretanja gotovinskog kapitala. Osnovni obrazac procene akcija u osnovi je sličan
obracu procene obveznica.
Ako investitor kupuje akciju za trajno posedovanje, on će primati tzv. tok dividendi. Današnja vrednost akcije podrazumeva se kao sadašnja vrednost
beskonačnog toga dividendi, pri čemu se koristi sledeći obrazac:
Vrednost akcije =

očekivanih budućih dividendi

2) Vrednost akcija sa nultim rastom

Akcije sa nultim rastom su one akcije za koje su očekivane buduće dividende jednake nekom konstantnom iznosu. Vrednost akcije sa nultim rastom
izračunava se primenom sledećeg obrasca (čiji su simboli napred objašnjeni):
Nulti rast akcije može biti beskonačan, zato što se od akcije očekuje da obezbedi konstantan tok dividendi u neograničenu budućnost, ali svaka
dividenda ima manju sadašnju vrednost od prethodne, uprkos tome što sve više raste, sadašnja vrednost pojedinačnih budućih dividendi približava se
nuli.

3) Normalan rast vrednosti akcija

Model nultog rasta vrednosti akcija retko se primenjuje, dok većina kompanija u zemljama tržišne ekonomije očekuje da zarade i dividende rastu svake
godine. Očekivane stope rasta vrednosti akcija variraju od kompanije do kompanije, a rast dividendi u budućnosti se očekuje po istoj stopi rasta
nominalnog bruto nacionalnog proizvoda uvećanog za stopu inflacije. Saglasno tome, očekuje se da će se jedna prosečna kompanija razvijati po stopi
od 8-10% godišnje.
Rast dividendi rezultat je rasta zarada po akciji, a rast zarada uslovljen je: inflacijom, i iznosom zarada koje kompanija reinvestira.

22. PLAN ROBNIH OBRTNIH SREDSTAVA

Plan robnih obrtnih sredstava podrazumeva: 1. plan robnih sredstava u pripremi; 2. plan robnih sredstava u proizvodnji; 3. plan robnih sredstava u
gotovim proizvodima i robi. Međusobni vrednosni odnosi ovih planova zavise od vrste proizvoda i načina kretanja
ciklusa proizvodnje. Jasno je da će proizvodi sa visokovrednim sirovinama i drugim trajanjem procesa proizvodnje zahtevati veći obim obrtnih
sredstava potrebe po pojedinim podoblicima robnih obrtnih sredstava zavisiće isključivo od vremena zadržavanja po fazama kružnog toga proizvodnje.
Ako se poveća obim robnih sredstava u pripremi, zbog povećanja nabavki, gomilanja zaliha i sl. biće narušen i planirani obim robnih obrtnih sredstava
kao i strukturni odnos njihovih podoblika.   Elementi na kojima se bazira izrada plana robnih obrtnih sredstava u pripremi su: 1. godišnji bilans
potrošnje sirovina i materijala, 2. godišnji plan proizvodnje, poluproizvoda i gotovih proizvoda, 3. terminska lista protoka.  U terminskoj listi iskazuju
se dani vezivanja sirovina i materijala u nabavi i zalihama, zatim dani trajanja procesa proizvodnje po proizvodima i poluproizvodima kao i dani
ležanja gotovih proizvoda na skladištu. Podaci u planovima i podaci u terminskoj listi pružaju informacije o utrošku i učinku u jedinici vremena koje je
karakteristično za jedan obrt. Tako se dolazi do pravog plasmana podataka o potrebnoj količini obrtnih sredstava.

23. PLAN NOVČANIH OBRTNIH SREDSTAVA

Plan novčanih obrtnih sredstava obuhvata predračune svih isplata i uplata u planskom periodu, pri čemu se polazi od toga da se novčana sredstva
sastoje iz osnovnog i prelaznog oblika. U planu novčanih obrtnih sredstava jasno je izraženo da se obrtna sredstva u novčanom obliku direktno
pretvaruju u robni oblik. Kada se novčana sredstva nalaze u prelaznom obliku, onda se ona prethodno moraju pretvoriti u osnovni oblik, tj. u novac.
Taj odnos je izuzetno važan u planu obrtnih novčanih sredstava, za održavanje likvidnosti i kontinuitet reprodukcije. Jer, ukoliko se u planu ne
uspostavi odgovarajući odnos između osnovnog i prelaznog oblika, onda se stvaraju uslovi za moguće prekide procesa proizvodnje.

24.

CILJEVI I ELEMENTI PLANA OBRTNIH SREDSTAVA

Obrtna sredstva se definišu kao poslovna sredstva koja se jednokratnom upotrebom troše u reprodukcionom procesu, pri čemu se njihova vrednost
obrne u toku godine najmanje jednom.

Da bi se nesmetano odvijao proces reprodukcije potrebno je izvršiti grupisanje obrtnih sredstava. Prema

Zakonu o osiguranju obrtnih sredstava, sva obrtna sredstva su grupisana u četiri grupe:

1. Trajna obrtna sredstva

– to su sredstva angažovana u zalihama sirovina i materijala, stinog inventara i ambalaže, nedovršene proizvodnje,

poluproizvoda, gotovih proizvoda i robe; koja su determinisana njihovim prosečnim stanjem u proteklih dvanaest meseci.

2. Dugoročni plasmani

– to su potraživanja po osnovu udruženih sredstava, zajmovi, oročena sredstva, dati krediti i sl., čiji rok naplate mora biti duži

od dvanaest meseci.

3. Kratkoročni plasmani

– to su potraživanja po osnovu udruženih i uloženih sredstava, oročena sredstva, krediti, zajmovi, potraživanja po osnovu

datih avansa, potraživanja po primeljenim menicama, čekovima, akceptnim nalozima i sl., čiji rok naplate mora biti u periodu do dvanaest meseci.

4. Ostala obrtna sredstva

– to su novčana sredstva i potraživanja iz poslovnog odnosa i sl.

Osnovni zadatak planiranja obrtnih sredsava jeste utvrđivanje obima, strukture i izvora obrtnih sredstava, prema potrebama tokova reprodukcije
utvrđenih u godišnjim planovima preduzeća. Ovaj osnovni zadatak u planiranju obrtnih sredstava može se rasčlaniti u više konkretnih zadataka, i to:
1. planiranje potreba u obrtnim sredstvima po oblicima i ukupno za ceo planski period;
2. planiranje izvora obrtnih sredstava po vrstama;
3. planiranje obrtnih sredstava u pravcu stanja i transformacije u celom kružnom toku;
4. planiranje neto obrtnih sredstava i neto obrtnog fonda radi postizanja finansijske ravnoteže preduzeća;
5. utvrđivanje efikasnosti ukupnih obrtnih sredstava kao i pojedinačno;
6. izbor metoda za kvantifikaciju potreba u obrtnim sredstvima i to u pojedinim oblicima kao i ukupno;
7. utvrđivanje podataka koji će se koristiti u planiranju obrtnih sredstava kao što su: materijalni bilansi, knjigovodstveni podaci, evidencija radnih
naloga itd.
Iako ne postoji čvrsta definicija sadržaja plana obrtnih sredtava, izvesno je da ta definicija mora obuhvatati minimum koji je neophodan za ostvarivanje
toka   reprodukcije   u   planskom   periodu.   Taj   minimum   obuhvata:     nabavku   materijala   za   reprodukciju;   zalihe   sirovina   i   materijala,   proizvode   i
poluproizvode, robu na zalihama i prodaju.
Planiranje ukupnih obrtnih sredstava je uspesnije ako je njihova struktura razudjena, ako ima vise oblika i podoblika obrtnih sredstava.
Oblici i podoblici obrtnih sredstava:
1. Osnovni oblici
- sredstva u robnom obliku, - sredstva u obračunu, - sredstva u novčanom obliku.
2. Podoblici osnovnih sredstava
- reprodukcioni materijal (sirovine, materija, sitan invetar, ambalaža), - proizvodnja, - gotovi proizvodi, - roba, - potraživanja od kupaca, - krediti
drugim preduzećima, - udružena i uložena sredstva, - aktivna vremenska razgraničenja, - novčana sredstva (blagajna, žiro račun, devize, akceptni
nalazi, ček, menica, obveznice).
U kružnom toku dolazi do izražaja međuzavisnost oblika i podoblika zato što se u toku kružnog kretanja istovremeno odigrava proces angažovanja
sredstava i proces realizacije. Sadržaje i elemente planiranja obrtnih sredstava u preduzećima opredeljuju četiri činioca.
1. međuzavisnost oblika i podoblika, 2. bruto masa opticaja, 3. koeficijent obrta, 4. prelomna tačka minimuma i maksimuma.

25.

METODI UTVRĐIVANJA OBRTNIH SREDSTAVA

Modeli utvrđivanja obrtnih sredstava dele se na dve grupe:
1. klasični metodi utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava u koje spadaju najvažniji u praksi: metod vremena obrta; metod kamatnih brojeva; i
kalkulativni metod.
2. Ekonometrijski metodi utvrđivanja potrebnih obrtnih sredstava, u koje spadaju: metoda ABC; i simpleks metoda;

26. KLASIČNI METODI UTVRĐIVANJA POTREBNIH OBRTNIH SREDSTAVA