Visoka zdravsveno-sanitarna škola
strukovnih studija “Visan”
Seminarski rad
Finansijski menadžment
Profesor: Student:
Suzana Pavlović Luka Baranac
27/2014
1. Pojam finansijskog menadžmenta
Finansijski menadžment se može posmatrati:
1)
kao naučna disciplina
– proučava upravljanje finansijama u preduzeću, tesno je povezan
sa računovodstvom i ekonomijom. Razvio se iz nauke o finansijama tokom prošlog veka, naročito
20-ih godina. Tada se, sa razvojem akcionarskih društava i ekspanzijom finansijskih tržišta,
pojavio veliki broj naučnih radova iz ove oblasti.
2)
kao funkcija preduzeća
– obuhvata aktivnosti preduzeća koje se odnose na sticanje,
finansiranje i upravljanje imovinom, pri čemu je glavni zadatak obezbeđenje stalnih izvora
finansiranja. Upravljanje finansijama se vrši preko upravljanja novčanim tokovima; finansijskom
delatnošću se upravlja na osnovu poznavanja ekonomije, finansijskog prava i sl; finansijski
menadžment obuhvata planiranje, organizaciju, motivaciju, kontrolu i sl.
Finansijski menadžment ima posebno mesto u sistemu menadžmenta, zato što su
finansije tesno povezane sa upravljanjem, tehnologijom, resursima, kadrovima itd. Greške u
finansijskom menadžmentu mogu da dovedu do negativnih posledica u ovim oblastima; s druge
strane, često se izvori finansijskih problema nalaze upravo u ovim oblastima.
U našoj zemlji, kao i u drugim zemljama u tranziciji, finansijski menadžment tek dobija
pravi značaj, dok je u zemljama tržišne privrede odavno postao značajna naučna disciplina i
praktična delatnost.
2. Predmet finansijskog menadžmenta
Predmet finansijskog menadžmenta po tradicionalnom principu bio je problem pribavljanja
kapitala, odnosno pasiva bilansa stanja, što nije davalo odgovor na pitanje da li prduzeće ulaže
capital u sigurnu alternative.Finansijska funkcija je samo sprovodila odluke, koje su
donosili drugi. Ovaj pristup nije dovoljno obuhvatan.
Krajem 50-ih godina, usled naglog ekonomskog rasta i brzih tehnoloških promena, veliki
uspon doživljavaju finansijske institucije kao što su penzioni fondovi i osiguravajuće organizacije.
Zato je porasla i odgovornost menadžera: prema akcionarima i kreditorima (ulozi), zaposlenima
(plate), državi (porezi), dobavljačima (naplata). Menadžeri su zainteresovani za uspeh preduzeća
jer im to obezbeđuje veće plate, a i zato što su često akcionari. Nastala je potreba za
korišćenjem naučnih metoda u donošenju finansijskih odluka i razvijen je savremeni pristup
finansijskom menadžmentu.
4. Finansijski sistem preduzeća i uticaj cena na finansijski menadžment
Finansijska sredstva su preduzeću neophodna za njegovo:
1.
osnivanje
– potreban je početni novac, kojim će se obezbediti neophodni činioci
proizvodnje;
2.
poslovanje
– treba finansirati tekuće poslovanje, obrtna sredstva, solventnost i
rentabilnost;
3.
razvoj
– da bi se omogućio razvoj, potrebno je obezbediti nova ulaganja.
Sve poslovne odluke preduzeća imaju finansijske implikacije (pozitivne ili negativne). Sve
faze poslovnog procesa (nabavka, proizvodnja, prodaja, finansiranje) treba posmatrati sa
finansijskog aspekta. Sva imovina i izvori finansiranja, prihodi i rashodi i novčani tokovi prate se i
iskazuju novčano. Zarade, porezi, dividende i druge obaveze isplaćuju se u novcu. Zato je
preduzeće FINANSIJSKI SISTEM.
CENA
je ekonomski instrument zahvaljujući kome vrednost proizvoda dobija novčani
izraz i postaje objekat raspodele.
To je jedan od osnovnih faktora koji utiču na dalji proces
raspodele: od cene zavisi kojom će količinom novčanih sredstava preduzeće raspolagati; u okviru
cene određuju se proporcije buduće raspodele.
Cena preko ponude i tražnje utiče na
obim finansijskih izvora i finansijskih tokova
: što je
viša cena, manja je tražnja (osim kod najneophodnije robe i kod robe specijalne potražnje).
Cena utiče na
period obrta kapitala i kreditni rizik
: određivanjem određenog nivoa cene
može se ubrzavati ili usporavati obrt kapitala; prilikom kretanja robe (ili fin. instrumenta) od
proizvođača (eminenta) ka potrošaču (investitora), rizik od kvarenja ili gubitka se može preuzeti
ili predati.
Glavni finansijski cilj preduzeća
Osnovni cilj finansijskog menadžmenta na nivou države je učvršćivanje sistema socijalnih
odnosa – da slojevi društva ne budu u nedozvoljenom stanju. Zato prilikom donošenja
finansijskih odluka treba: proceniti njihove posledice, nastojati da se smanje troškovi njihove
realizacije i sl.
Glavni finansijski cilj preduzeća je maksimalizacija profita
. Za akcionare je osnovni cilj
maksimalizacija njihove imovine
. To se postiže povećanjem tržišne vrednosti akcija. Postoje tri
glavne odluke od kojih zavisi da li će se povećati ili smanjiti vrednost akcija, a time i preduzeća:
1. Odluka o investiranju
(ulaganju) u materijalnu/finansijsku imovinu utiče na strukturu
imovine u aktivi. Ako su ulaganja sigurna i rentabilna, dovešće do povećanja tržišne
vrednosti akcija.
2. Odlukom o finansiranju
se definiše struktura finansiranja preduzeća, tj. način
pribavljanja sredstava za pokriće svih obaveza: iz sopstvenih ili tuđih, dugoročnih ili
kratkoročnih izvora.
3. Odluka o dividendi i zadržanom dobitku
– ako su veće dividende, veća je i tražnja za
akcijama; zadržani dobitak povećava trajni kapital preduzeća, koji se može koristiti za
investiranje.
Ove tri odluke su međuzavisne. Treba težiti njihovoj optimalnoj kombinaciji u odnosu na
glavni cilj – maksimalizaciju profita, a da se pri tom ne ugrozi opstanak preduzeća.Često se kao
način maksimilizacije profita zagovara maksimilizacija zarade po akciji,što nije prikladan cilj.
6. Sporedni finansijski ciljevi preduzeća
Sporedni ciljevi su: maksimalizacija neto dobitka u dugom roku i jačanje finansijske
snage.
Neto dobitak
je deo bruto dobitka (umanjen za kamate i poreze) koji ostaje preduzeću
na raspolaganju. Neto dobitak se u akcionarskim društvima deli na:
dividendni dobitak – iz koga se isplaćuju dividende,
zadržani dobitak – povećava trajni kapital, koristi se za finansiranje razvoja, pokrivanje
gubitaka
rezerve – za pokriće poslovnog i finansijskog rizika.
Maksimalizacija ukupnog dobitka nije najbolje rešenje, jer ako se taj dobitak npr. investira,
akcionari od njega neće imati koristi. Cilj je
maksimalizacija neto dobitka
što
se postiže
maksimalizacijom prihoda, minimalizacijom troškova i minimalizacijom poreza.
Finansijsku snagu
čine kvantitativna i kvalitativna komponenta:
Kvantitativna finansijska snaga – obim i vrednost imovine. Ona zahteva: usklađenost
osnovnih sredstava sa poslovnim zadatkom (da ne bi bilo neiskorišćenih kapaciteta), usklađenost
osnovnih i obrtnih sredstava (da ne bi došlo do zastoja); usklađenost kratkoročnog i dugoročnog
finansiranja, usklađenost sopstvenog i tuđeg kapitala, očuvanje finansijske ravnoteže.
Kvalitet finansijske snage čini trajna sposobnost: plaćanja obaveza u roku (solventnost),
kratkoročnog i dugoročnog finansiranja (tekućeg poslovanja i razvoja), ulaganja u materijalnu i
