Prof.dr Radmila Grozdanic
FINANSIJSKI MENDAZMENT
Pregled pitanja, definicija i pojmova

1. POJAM FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Finansijski menadžment se može posmatrati dvojako, kao naučna disciplina i kao
funkcija u preduzeću. Kao naučna disciplina bavi se teorijom i metodama upravljanja
novčanim tokovima u preduzeću, a kao funkcija preduzeća obuhvata aktivnosti koje
se odnose na sticanje, finansiranje upravljanje imovinom. Upravljanje finansija vrši
se upravljanjem novčanim tokovima preduzeća. Greške koje nastaju u finansijskom
menadžmentu mogu da dovedu do negativnih posledica u oblasti upravljanja
tehnologijama, resursima, kadrovima.

2. PREDMET FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

Predmet   finansijskog   menadžmenta   po   tradicionalnom   principu   bio   je   problem
pribavljanja kapitala, odnosno pasiva bilansa  stanja,    što  nije davalo  odgovor na
pitanje   da   li   preduzeće   ulaže   kapital   u   sigurnu   alternativu.   Savremeni   pristup
finansijskom   menadžmentu   polazi   od   naglog   ekonomskog   rasta   i   tehnoloških
promena, što je uslovilo da izuzetno poraste značaj ogovornosti menadžera za uspeh
preduzeća. On se pored problema nabavke kapitala bavi i aktivom i pasivom bilansa
stanja.

3. METOD FINANSIJSKOG MENADŽMENTA

U finansijskom menadžmentu koriste se opšti metodi: analiza, sinteza, indukcija,
dedukcija. Postoje dva opšta metoda

analize

- metod raščlanjivanja (koristi se za

upoznavanje strukture analizirane materije) i metod upoređivanja (koristi se za
saznavanje kvantitativnih odnosa među ustanovljenim elementima). Primenom

sinteze

vrši se ocenjivanje svega onoga što se prethodno ispitalo i otkrivaju se

zakonitosti o kretanjima pojava.

Metodom indukcije

se od posebnog dolazi do

opšteg, a

metodom dedukcije

obrnuto. Postoje i specijalni metodi: metod odnosa

vrednosti, indeksni metodi, itd.

4. ULOGA FINANSIJA U PROCESU REPRODUKCIJE

Proces društvene reprodukcije moguće je podeliti na četiri faze:

3 proizvodnja
4 razmena
5 raspodela
6 potrošnja

Finansijski resursi se stvaraju u stadijumu proizvodnje, kada nastaje nova vrednost,
međutim realno gledano finansijski resurs nastaje samo u stadijumu razmene, kada
se novostvorena vrednost realizuje.
Celina finansijskih odnosa deli se na tri veće oblasti:

7 finansije privrednih subjekata
8 osiguranje
9 državne finansije

Prema izvorima stvaranja finansijski resursi dele se na:

one koje se obrazuju na osnovu sopstvenih sredstava,

deoničarski kapital,

akcionarski kapital i sl.

c)one koji su na finansijskom tržištu rezultat operacija hartijama od

vrednosti

i one koje se ponovo raspodeljuju,

budžetske subvencije, naknade

osiguranja...

Mogu se izdvojiti i tri osnovna ciklusa preduzeća:

1 Investicioni ciklus, dakle ulaganje finansijskih sredstava i deinvesticioni ciklus,

izvlačenje dobiti

4 Ciklus tekućih operacija, čine ga snabdevanje, proizvodnja i plasman
5 Novčani ciklus, karakterišu operacije vezane za upravljanje nad slobodnim

novčanim

sredstvima preduzeća.

Neki od razloga zašto ova podela nije precizna su: teško je odvojiti tekuće poslovanje
od investicionog kod preduzeća koja se bave proizvodnjom i sam pojam ciklusa se
tretira kao uzastopan proces i pogoduje prozvodnom ciklusu, ali ne i finansijskim i
investicionim operacijama.

5. FINANSIJSKI SISTEM PREDUZEĆA I UTICAJ CENA NA FINANSIJSKI
MENADŽMENT

Preduzeće se može posmatrati kao određeni finansijski sistem. Finansijska sredstva
su neophodna za otvaranje preduzeća,
za njegovo tekuće poslovanje, ali i za razvoj. Da bi se preduzeće moglo osnovati
neophodan je inicijalni novac, ali po osnivanju neophodno je obezbediti finansiranje
tekućeg   poslovanja,   a   razvoj   preduzeća   se   obezbeđuje   novim   ulaganjima.Sva
imovina i izvori finansiranja, prihodi i rashodi i novčani tokovi preduzeća iskazuju se i
prate novčano. Robni tokovi su zapravo novčani tokovi transformisani u nenovčane.
Cena utiče na obim finansijskih izvora i finansijskih tokova. Što je cena viša to je
manja tražnja. Od ovog pravila ima izuzetaka, a jedan od njih je Grifenov efekat, gde
pri povećanju cena najneophodnije robe potražnja raste. Drugi izuzetak je da tražnja
može da opada i sa sniženjem cena robe specijalne potražnje.Cena je ekonomski
instrument   zahvaljujući   kome   vrednost   proizvoda   dobija   novčani   izraz   i   postaje
objekat   raspodele.   Cena   utiče   na   period   obrta   kapitala   i   kreditni   rizik.   To   znači
usporavanje ili ubrzanje obrta kapitala pri određivanju cena i rizik koji se preuzima
kod kvarenja robe i njenog kretanja od proizvođača do potrošača.

6. GLAVNI FINANSIJSKI CILJ PREDUZEĆA

Glavni finansijski cilj preduzeća je maksimalizacija profita. Akcionari teže da za sebe
obezbede maksimalnu ekonomsku korist odnosno maksimalizaciju njihove imovine.
Kod akcionarskog društva to se postiže uz pomoć tri odluke:

1. Odluka o investiranju,

vrši se procena:

- optimalne transformacije finansijskih resursa u druge vidove resursa
- svrsishodnost i efikasnost ulaganja u fondove
- optimalnost obrtnih sredstava
- efikasnosti finansijskog položaja

2. Odlukama o finansiranju

određuje se način pribavljanja sredstava za pokriće

svih obaveza preduzeća. Ona mogu biti iz sopstvenih izvora ili tuđih.

3. Odluke o dividendi i zadržanom dobitku

doprinose povećanju ili smanjenju

tržišne   vrednosti   akcija   i   vrednosti   preduzeća   -   isplata   većih   dividendi   povećava
potražnju za akcijama, što deluje na povećanje tržišne vrednosti akcija. Često se kao
način   maksimalizacije   profita   zagovara   maksimalizacija   zarade   po   akciji.   Međutim
kada bi maksimalizacija zarade po akciji bio jedini cilj preduzeće ne bi isplaćivalo
dividendu, jer se zadržavanjem dobitka i njegovim daljim investiranjem povećava
zarada po akciji. Ali cilj maksimalizacije zarada po akciji ne mora biti isti kao i cilj
maksimalizacije   tržišne   cene   akcije.   Tržišna   cena   služi   kao   barometar   uspešnosti
poslovanja, pošto pokazuje koliko menadžment radi u korist akcionara.

7. SPOREDNI FINANSIJSKI CILJ PREDUZEĆA

Sporedni ciljevi preduzeća su:

1. maksimalizacija neto dobitka u dugom roku
2. jačanje finansijske snage

Neto dobitak

je deo bruto dobitka umanjen za kamate i poreze. Neto dobitak u

akcionarskim društvima deli se na:

dividendni dobitak

, iz koga se vrši isplata dividendi

3) Asinergijske varijante sistema

su one varijante koje dovode do

neproporcijalnog smanjenja efikasnosti sistema. Uzroci tih odluka su: kašnjenje u
izvršavanju odluka, nepostojanje resursa, odsustvo motivacije I sl. Kod donošenje
odluka o investiranju postoje prostorna i vremenska optimalizacija raspodele
investicija. Prostorna optimalizacija raspodele investicija je ona kod koje je ukupan
iznos finansijskih resursa za konkretan period ograničen. Vremenska optimalizacija
raspodele investicija je ona kod koje je ukupan iznos finansijskih resursa koji je
dostupan za finansiranje u planiranoj godini ograničen. Postoji i

portfeljna teorija

okviru koje se uz pomoć statističkih metoda ostvaruje najpovoljnija raspodela rizika i
procena dobiti.
Odluke finansijskog menadžmenta moraju da obuhvataju sledeće operacije:

1 otkrivanje finansijskog problema
2 prikupljanje informacija
3 analiza informacija
4 određivanje ciljeva
5 razrada kriterijuma ocene efikasnosti
6 analiza mogućih upravljačkih uticaja
7 prognoziranje posledica
8 verifikacija odluka
9 i saopštavanje donošenih odluka izvršiocima

SUPROTNOST INTERESA I CILJEVA U AKCIONARSKOM DRUŠTVU

Među pojedinim učesnicima u akcionarskom društvu postoje zajednički, ali i suprotni
interesi. Interes akcionara je da uvećaju svoju imovinu, radnici da imaju bolje plate i
uslove rada. Ali, zadržavanje dobitka ima za posledicu manju isplatu dividendi, a
veće plate smanjuju dobitak i zaradu po akciji. Stoga menadžeri mogu imati potpuno
suprotne interese od akcionara. On će ipak donositi prave odluke samo ukoliko je
dovoljno motivisan, a to je dobijanje akcija i nekih privilegija, kao što su stručno
usavršavanje, korišćenje službenog automobila i sl.

10. FINANSIJSKO UPRAVLJANJE OBRTNIM SREDSTVIMA

Obrtna   sredstva   su   ona   sredstva   koja   se   u   kraćim   rokovima   obrću   i   koja   se
pretvaraju iz jednog oblika u drugi, novčanog ili naturalnog. To su sredstva koja se
stalno troše u procesu proizvodnje. Samo kratkoročna potraživanja ulaze u obrtna
sredstva, a to su ona sa rokom dospeća do godinu dana. Ostala potraživanja čiji je
rok  duži od  godinu  dana spadaju  u  srednjoročna  i  dugoročna.  U obrtna sredstva
spadaju svi oblici novca, kratkoročne hartije od vrednosti, sva imovina koja se u toku
godine   preobrne   u   novac,   sve   zalihe   materijala,   robe   i   sitnog   materijala.   Obrtna
sredstva   stalno   menaju   oblik,   ona   su   u   jednom   momentu   sirovina,   poluproizvod,
proizvod, novac ili potraživanje. Ona se ne troše postepeno kao osnovna sredstva
nego   jednokratnom   upotrebom.   Obrtna   sredstva   koja   su   potrebna   za   obavljanje
redovnog poslovanja preduzeća su trajna obrtna sredstva. Obrtna sredstva mogu biti
i bruto obrtna sredstva i kada se ona umanje za kratkoročne obaveze dobijaju se
neto obrtna sredstva. Finansijsko upravljanje obrtnim sredstvima ima za cilj da se
što manjim ulaganjem u ukupne i pojedinačne oblike obrtnih sredstava ostvari što
veći obim poslovne aktivnosti.   Preduzeće treba da teži da utvrdi optimalan obim
neto obrtnih sredstava. Neto obrtna sredstva predstavljaju razliku između ukupnih
obrtnih   sredstava   i   kratkoročnih   obaveza,   i   oni   su   važan   indikator   solventnosti
preduzeća.

11. UPRAVLJANJE NOVCEM

Upravljanje gotovinom je stalno balansiranje između solventnosti i rentabilnosti.
Suficit gotovine ne smanjuje rentabilnost, ali deficit gotovine ugrožava solventnost
preduzeća. Deficit gotovine mora imati adekvatne izvore pokrića, dok suficit gotovine
treba da ima rentabilan plasman izvan redovnog poslovanja.

Koeficijent obrta gotovine pokazuje koliko se gotovinskih ciklusa obavi u toku jedne
poslovne godine, a gotovinski ciklus je broj dana u godini koji protekne od trenutka
izdavanja gotovine za nabavku sirovina i materijala do momenta primanja gotovine
na ime prodaje gotovih proizvoda. Koeficijent se dobija kada se broj dana u godini
podeli sa prosečnim trajanjem jednog obrta.
Troškovi vezani za gotovinu su:

Troškovi držanja gotovine

se odnose na gubitak prinosa koji se mogao ostvariti da

je raspoložena gotovina bila uložena.

Troškovi transakcija gotovine

čine

administrativni troškovi koji nastaju pri transferu u hartije od vrednosti i depozite i
obrnuto.

Troškovi nedostatka gotovine

su posledica trenutnih kasa-skonta ili

drugih priliva da se sirovine i materijal nabave pod povoljnim uslovima. Kod gotovine
je važno predviđati moguća odstupanja između priliva i odliva nočanih sredstava. To
omogućava plan novčanih tokova koji pokazuje kada će i u kom iznosu da se javi
neto odliv gotovine, kao i kada će se javiti višak gotovine. Preduzeće treba da nastoji
da ima optimalan saldo gotovine. Za određivanje salda najčešće se koristi finansijski
metod gde se polazi od činjenice da minimalan saldo gotovine treba da bude jednak
prosečnom godišnjem saldu neophodnom za redovne aktivnosti preduzeća.

Bezgotovinske naplate

vrše se sa poslovnog računa uplatioca.

Gotovinu

čine

banknote i kovani novac. Ovaj novac drži se u blagajni preduzeća. Najviši iznos
gotovine koji preduzeće može držati u blagajni zove se blagajnički maksimum i njega
utvrđuje centralna banka.

12. UPRAVLJANJE ZALIHAMA I POTRAŽIVANJIMA OD KUPACA

Zalihe su jedan od glavnih segmenata obrtnih sredstava u preduzeću. Neophodnost
postojanja zaliha proizilazi iz tri osnovna
razloga:

1 zato što je potrebno

vreme

da bi ekonomska dobra prošla kroz process

proizvodnje i

distribucije
2 zbog

diskontinuiteta

koji postoji između pojedinih procesa, jer na pojedinim

punktovima dolazi do zastoja u kretanju ekonomskih dobara
3 i zbog

neizvesnosti

nesigurnosti

koja je prisutna u privrednom životu

Optimalne zalihe predstavljaju prosečne zalihe materijala, poluproizvoda i gotovih
proizvoda. Rastom prosečnih zaliha raste i veličina finansijskih sredstava. Smanjenje
zaliha iziskuje češće nabavke što povećava troškove.
Troškovi upravljanja zalihama su:

Troškovi pribavljanja zaliha

i u njih spadaju:

3. troškovi ispostavljanja porudžbine uključujući i troškove pripreme proizvodnje
4. troškovi prijema, istovara, smeštaja i kontrole zaliha
5. troškovi komisionih popusta

Troškove držanja zaliha

čine:

1. troškovi vezivanja kapitala
2. troškovi uskladištenja
3. troškovi osiguranja
4. porez na imovinu
5. troškovi amortizacije

Troškovi nedostatka zaliha

su:

1. propušteni prihodi od prodaje
2. gubitak reputacije
3. gubici zbog neizvršenja planova proizvodnje

Postoje dve osnovne vrste odluke o zalihama:

1. prva se odnosi na problem koliko treba pribaviti zaliha u jednoj porudžbini
2. druga se odnosi u kojim intervalima treba pribavljanje izvršiti

planovi, ali se oni objedinjuju u planirani bilans uspeha kao svodni izraz. Zato se
godišnji finansijski plan naziva i

svodnim finansijskim planom

15. PLAN BILANSA USPEHA I PLAN BILANSA STANJA
Planirani bilans uspeha

predstavlja kvantitativni izraz poslovnog planiranja. On

služi kao osnov pripreme planiranog bilansa stanja i plana nočanih tokova. Planirani
finansijski rezultat predstavlja u planovima prihoda i rashoda vrednosno izraženu
razliku između planiranog prihoda i planiranog rashoda za određeni period. Planom
bilansa uspeha planira se neto dobit čime se definiše rentabilnost preduzeća, ali i
njegova solventnost. U okviru izrade ovoga plana utvrđuju se rizici i ispituje
mogućnost njihovog smanjenja.

Planirani bilans stanja

predstavlja kvanitativni izraz finansijskog planiranja,

odnosno   projektovanih   neto   novčanih   tokova   i   zadate   finansijske   strukture
preduzeća. Pri njegovom planiranju polazi se od početnog bilansa stanja i planiranog
bilansa uspeha. Planirani bilans stanja izražava mogućnost održavanja solventnosti i
finansiranja   u   kraćim   i   dužim   razdobljima   u   toku   planskog   perioda.   Plan   bilansa
stanja   treba   da   pokaže   očekivano   finansijsko   stanje   preduzeća   na   kraju   planske
godine, meseca ili tromesečja.

16. PLANIRANJE NOVČANIH TOKOVA – GOTOVINE

Planiranje novčanih tokova obuhvata planiranje priliva i odliva novca preduzeća, što
je   preduslov   za   solventnost   preduzeća.   Iz   projektovanih   bilansa   mogu   se   saznati
očekivani neto novčani tokovi. Gotovina predstavlja vitalnu snagu preduzeća. Da bi
se obezbedio kontinuitet novčanog toka potrebno je da u svakom trenutku postoji
saldo gotovine. Preduzeće nije u mogućnosti da idealno uskladi novčana primanja i
novčana davanja iz tekućeg poslovanja. Zato preduzeće održava saldo gotovine koji
predstavlja zalihu novca. Kolika će biti veličina tog salda zavisi od veličine preduzeća,
delatnosti, obima poslovanja i sl. Preduzeće treba da raspolaže izvesnim rezervama
gotovog novca da bi moglo da interveniše u slučaju vanrednih izdataka. Postoji više
instrumenata kontrole tokova gotovine, primanja i izdavanja novca. U te instrumente
spadaju   izveštaji   o   tokovima   gotovine   i   planovi   budućih   potreba   za   gotovinom.
Izveštaji o tokovima gotovine pokazuju promene salda gotovine u proteklom periodu.
Planovi novčanih tokova analiziraju buduća primanja i davanja koja će se odraziti na
povećanje ili smanjenje slada gotovine. Smatra se da nije preporučljivo planirati na
suviše   kratak   rok,   ali   ni   na   period   duži   od   godinu   dana.   Većina   tekućih   planova
pokriva vremenski period od godinu dana ili nekoliko meseci, a ovo je zbog toga što
postoji   veliki   broj   faktora   koji   utiču   na   tokove   gotovine   među   kojima   su   obim   i
dinamika   poslovne   aktivnosti,   cena   nabavke   i   prodaje,   uslovi   kreditiranja,   uslovi
nabavke i sl.
Postoji bilansni i dinamički metod planiranja gotovine.

Bilansni metod

podrazumeva poznavanje informacija koje se odnose na finansijsko

stanje preduzeća na početku planskog perioda i planirani obim poslovne aktivnosti.
U okviru bilansnog metoda razlikuje se:

metod projektovanog bilansa

, zasniva se na upoređenju početnog i

projektovanog

bilansa stanja na kraju planskog perioda

5 i

metod korigovanog bilansa

, obuhvata prevođenje planiranih prihoda i

rashoda i

neto dobitka na očekivana primanja, izdavanja i neto novčani tok poslovanja

Dinamički plan

gotovine razrađuje se u tri faze:

6 prvo se donosi plan primanja i izdavanja gotovine
7 zatim se donosi plan suficita i deficita gotovine
8 i na kraju se donosi plan finansiranja kojim se projektuje dinamika zaduživanja i

otplate