Samofinansiranje je
oblik finansiranja iz sopstvenih sredstava koje se ostvaruje pod
uslovom da je preduzeće rentabilno i da ostvaruje pozitivan finansijski rezultat.
Bruto
sredstva za samofinansiranje su ona koja su stvorena u okviru preduzeća, i tu spadaju:
naplaćena glavnica dugoročnih plasmana, amortizacija, dugoročna rezervisanja, konverzija
dividende u dividendne deonice itd.
Neto
sredstva za samofinansiranje se dobiju kad se od bruto sredstava oduzme zbir
otplaćene glavnice dugoročnih obaveza i nominalne vrednosti otkupljenih sopstvenih
deonica. Od ukupnih sopstvenih izvora finansiranja neka sredstva su trajnog a neka
privremenog karaktera. Generalno svi izvori finansiranja se dele na
interne
i eksterne
izvore
finansiranja.
Neki od internih izvora finansiranja su:
1)
Amortizacija
,
koja vrši transformaciju sredstava iz materijalnih u novčane oblike, koja to
čini u kontinuitetu u određenom vremenskom periodu, i koja utiče na veličinu ostvarene
dobiti u preduzeću.
Polazeći od utvrđivanja veličine amortiziacije postoje sledeće
metode njenog obračuna:
-
progrsivni metod
– gde je u startu iznos amortizacije nizak, ali u daljim periodima
povećava. Primenjuje se kada se za nabavku osnovnih sredstava ne koriste krediti.
-
degresivni metod
– gde je u startu iznos amortizacije visok, ali se u daljim periodima
smanjuje. Primenjuje se kada se za nabavku osnovnih sredstava koriste krediti.
-
proporcionalni metod
– gde se amortizacioni iznos svake godine ravnomerno ukalkuliše u
cenu proizvoda.
-
kombinovani metod
– gde se polazi od pozitivnih osobina predhodne tri metode.
2) Naplata glavnice dugoročnih plasmana
-kojom se vrši pretvaranje ovih plasmana u
gotovinu i ona prestavlja interni izvor finansiranja
. Bitno je
imati na umu da kamate i
dividende
ne predstavljaju
interni izvor samofinansiranja jer predstavljaju deo ukupnih
prihoda preduzeća.
3) Akumulativni neto dobitak -
je dobitak koji je ostvaren u toku godine . Samo deo neto
dohotka koji se akumulira za sopstveni razvoj prestavlja interni izvior samofinansiranja.
4) Dugoročna rezervisanja -
su sredstva sa
kojima je moguće raspolagati na duži vremenski
period, dok istovremeno služe za pokriće troškova preduzeća, ali ipak oni mogu biti izvor
samofinansiranja samo ako su izdvajanja za dugoročne rezerve veća od troškova koji ih
terete.
5) Efekti revalorizacije koji se nadoknađuju iz ukupnih prihoda
nastaju u uslovima visoke
stope inflacije gde se revalorizacija propisuje za aktivu i pasivu preduzeća.
Efekti
revalorizacije pasive-
povećavaju vrednost pasive i predstavljaju negativan efekat.
Efekti
revalorizacije aktive
- povećavaju vrednost aktive i predstavljaju pozitivan efekat
revalorizacije.
Prednost samofinansiranja
je jeftin način finansiranja procesa reprodukcije, jer ne stvara
troškove u vidu kamata i nema obavezu vraćanja glavnice.
Nedostatci samofinansiranja
javljaju se zbog neusklađenosti raspoloživih novčanih
sredstava sa kratkoročnim i dugoročnim potrebama preduzeća za gotovinom. Nedostatak
je i negativan uticaj na rast cena proizvoda i usluga.
2. BANKARSKI KREDIT KAO IZVOR DUGOROČNOG FINANSIRANJA
Bankarski krediti
su najzastupljeniji izvor dugoročnog finansijranja, a banke igraju
najvažniju ulogu u finansiranju poslovnih aktivnosti u većini svetskih preduzeća. U SAD 4
1
1. SAMOFINANSIRANJE IZ INTERNIH IZVORA SREDSTAVA
puta se više sredstava odobrava putem bankarskih kredita nego putem emisije novca. Banke
još veći značaj imaju u evropskim zemljama i zamljama u razvoju.
Kategoriju bankarskih kredita
sačinjavaju primarno bankarski krediti ;
Kategoriju
nebankarskih kredita
sačinjavaju krediti ostalih finansijskih posrednika.
Kategorija
obveznica
podrazumeva dužničke HOV.
Kategorija akcija
se sastoji od izdavanja novih
vlasničkih udela. Bankarskim kreditima se podstiče otvaranje tržišta za nove kupce,
povećanje prometa roba i usluga, povećanje tražnje za uvoznim proizvodima i sl.
Privreda svoja depozitna sredstva drži na računima u bankama u obliku
: depozita po
viđenju, oročenih depozita, i specijalnih depozita. Depoziti privrtede i stanovništva određuju
obim i strukturu kreditnog potencijala banaka.
Finansiranje preduzeća putem bankarskih kredita-
spada u aktivne bankarske poslove u
kojima banke istupaju kao kreditori koji odobravaju kredite ili pozajmljuju novac. Kreditiranje
preduzeća se javlja sa obeležjima da se preduzeće javlja kao dužnik, a banka kao kreditor ;
krediti se odobravaju na određeno vreme uz jemstvo i kamatu koju naplaćuju od preduzeća
za koje kredit predstavlja izvor sredstava poslovanja.
Krediti za investicione aktivnosti spadaju u produktivne kredite. Namenjeni su za ulaganja na
duži rok i povećanje proizvidne snage preduzeća, uz odloženu transforamciju novac-roba-
novac. Preduzeće se može dugoročno finansirati putem bankarskih kredita sve dok je stopa
prinosa od uloženih dugoročnih sredstava veća od ugovorene kamatne stope.
2.1. VRSTE DUGOROČNIH KREDITA
Pod dugoročnim kreditima
se smatraju svi krediti koji imaju rok dospeća duži od godinu
dana. Međutim, ovi krediti se klasifikuju kao srednjoročni i dugoročni krediti.
Srednjoročni krediti sa rokom od 1 do 5 god
se koriste za finansiranje trajnih obrtnih
sredstava i za investicije manjeg obima, te za proizvodne aktivnosti čiji je period realizacije
duži od jedne poslovne godine. U srenjoročne kredite spadaju potrošački i građevinski
krediti.
Građevinski krediti
za objekte u izgradnji odobravaju komunalne i hipotekarne banke na
period 2-3 godine, i to putem tekućeg računa i eskonta menice.
Dugoročni krediti sa rokom dospelosti preko 5 god
. najčešće se koriste za finansiranje
infrastrukturnih radova, izgradnju fabrika, nabavku mašina i slično. Otplaćivanje kredita
(glavnice i kamate) može biti mesecčno, kvartalno, polugodišnje i godišnje, a postoji i grejs
period 1-2 godine. Kamate su uslovljene nivoom kamata na finansijskom tržištu, obimom i
rokom dospelosti kredita i stepenom zaduženosti preduzeća. Veći iznosi povlače nižu
kamatu, i obrnuto. Obezbeđenje ovih kredita je u vidu zaloga na HOV, hipotekom itd. U
dugoročne kredite spadaju: hipotekarni, investicioni, stambeni, konzorcijalni krediti i
forfetiranje.
Hipotekarni krediti
odobravaju se uz zalogu nepokretnosti (zemljište, nekretnine i sl.) i uz
zalogu visoko vredne pokretne imovine (avioni, brodovi i sl.). Pri odobravanju banku
isključivo interesuje bonitet nekretnine koja se daje u zalogu za kredit. Pravo zaloge koje
banka stiče, realizuje uz saglasnost dužnika tj. upisom u zemljišne knjige. Dužnik i nakon
upisa u zemljišne knjige ostaje vlasnik nekretnine ili zemljišta i može da otuđi zalogu, ali
banka i dalje ima pravo naplate i od tog ili nekog novog vlasnika, i to do momenta dok se
kredit ne vrati u celini. Zaključeni hipotekarni kredit treba da sadržii: iznos kredita, visinu
kamatne stope, rok vraćanja, način otplate kredita, i pravo otkazivanja kredita. Zbog
promena tržišnih cena nepokretnosti ovi krediti se odobravaju u iznosu od 50-70% pune
vrednosti nekretnine. Ovi krediti se odobravaju na period 10-30 godina i mogu se otplaćivati
2
Da bi privrednom subjektu kredit bio odobren, on mora:
bude kreditno sposoban, da
namenski troši kredit, da ispunjava i posebne uslove za pojedine vrste kredita.
Privredni subjekat se smatra kreditno sposobnim:
1.
kada ostvaruje pozitivan finansijski razultat
tj kada preduzeće ima višak prihoda u
odnosu na rashode. Da bi se pokazala uspešnost poslovanja preduzeća potrebno je
izvršiti ocenjivanje i analizu ukupnih prihoda i ukupnih rashoda.
2.
kada nema nepokriven gubitak po završnom računu iz predhodne godine
. Ovo se
odnosi na situaciju kada preduzeće prikaže gubitak, ali je ipak sposobno da ga pokrije –
smatra se kreditno sposobnim, i obrnuto. Kada preduzeće iskaže gubitak u toku poslovne
godine i ako banka proceni da je gubitak privremenog karaktera i da će biti nadoknađen
do kraja godine, u tom slučaju banka se može odlučiti da preduzeću odobri kredit.
3.
kada ima mogućnost da vrati kredit u roku
– što je u direktnoj vezi sa stepenom
likvidnosti obrtnih sredstava preduzeća koja mogu brzo i lako da se pretvore u novčana
sredstva.
4.
kada ima uredno finansijsko poslovanje
ovo se odnosi na situaciju kada se na vreme
izmiruje sve dospele obaveze i kada u roku naplaćuje svoja potraživanja. Banka ne može
dobriti kredit ako preduzeće nije naplatilo više od 20% dospelih potraživanja ili ako je od
dana dospelosti proteklo više od 60 dana.
5.
kada ažurno vodi svoje knjigovodstveno stanje
ovo se odnosi na situaciju kada
preduzeće treba strogo da se pridržava propisa o vođenju knjigovodstvene evidencije,
odnosno kada banci redovno podnosi knjigovodstveno stanje, perodični i završni obračun
i završni račun. Ukoliko to ne čini banka ga neće smatrati kreditno sposobnim.
6. kada svoju imovinu i obaveze iskazuje po stvarnoj vrednosti u skladu sa važeći
propisima.
Postupak kreditiranja sastoji se od 5 faza:
1) Podnošenje zahteva za kredit,
koji treba da sadrži: svrhu ili namenu kredita, visinu
iznosa kredita, uslove korišćenja kredita, instrumente otplate kredita. Dokumentacija koju
dostavlja tražioc kredita definiše se u zavisnosti od vrste kredita, namene kredita, obima
kredita, ročnosti kredita i sl. Svi dostavljeni podaci predstavljaju poslovnu tajnu. Banka
najčešće od preduzeća zahteva na uvid plan razvoja, plan proizvodnje, ostvarenu
proizvodnju, knjigovodstveno stanje, kretanja zaliha, stanje obrtnih sredstava i njegovih
izvora, stanje zaduženosti, pregled potraživanja, stanje trajnog kapitala, bilan supeha itd.
2) Razmatranje i obradu kreditnog zahteva
vrše kreditni referenti i stručna komisija (za
investicione kredite). Kreditni referenti proverava finansijski rezultat preko bilansa uspeha,
namensku upotrebu sopstvenih i tuđih sredstava, stanje ukupnih obrtnih sredstava
preduzeća i izvore obrtnih sredstava i način njihovog angažovanja. Kod analize
knjigovodstvenog stanja posebno se obraća pažnja na stanje naplate potraživanja i prodajnu
politiku. Ključno je izvršiti analizu i ocenu kreditnog rizika, čime se ispituje sposobnost
vraćanja kredita i mogućnost neočekivane promene cene plasiranog kapitala. Krajnje
donošenje odluke se temelji na kvantitativnoj analizi. Ukoliko kreditni referent ima neke
manje sumnje i nedoumice, on od preduzeća može zatražiti dodatne garancije u vidu
hopoteke, lombarda, garancija drugih privrednih subjekata i sl. Nakon izvršene analize
kreditnog zahteva pristupa se izradi referata putem koga se izvode zaključci o prihvatanju ili
odbijanju zahteva za kredit.
4
2.3.POSTUPAK KREDITIRANJA
3) Rešenje po kreditnom zahtevu i izveštaj tražiocu kredita.
Rešenje donosi kreditni
odbor i on može usvojiti, preinačiti ili odbaciti predlog kreditnog referenta. Ako odbor
donese pozitivno rešenje tada se pristupa zaključivanju ugovora o kreditu.
4) Zaključivanje ugovora o kreditu
vrši se u pismenoj formi i sadrži: nazive davaoca i
primaoca, uslove odobravanja, iznos, namenu, te rokove korišćenja; vraćanja i otkazivanja, te
kamate, izdvajanje depozita, obezbeđenje deviznih sredstava, nadležnosti u slučaju spora itd.
Navedene klauzule se unose u zavisnosti od vrste, namene i korisnika kredita. Ugovor
potpisuju samo ovlašćena lica i isti se satavlja u dva primerka.
5) Korišćenje i vraćanje kredita –
banka koja je odobrila kredit vodi u svom knjigovodstvu
poseban račun. Po odobrenju kredita, korisnik može isti da koristi za plaćanje svojih obaveza,
a banka na kreditnim računima evidentira i obračunava iznos puštenih kredita i iznos
primljenih otplata po odobrenim kreditima.
3. TRŽIŠTE KAPITALA KAO IZVOR DUGOROČNOG FINANSIRANJA PREDUZEĆA
Tržište kapitala
je eksterni izvor dugoročnog finansiranja.
Na primarnom tržištu kapitala
vrši se primarna emisija kojom se formira kapital za finansiranje dugoročnog rasta
preduzeća. Prodaja HOV iznad njihove nominalne vrednosti svakao da je izvor eksternog
samofinansiranja. Motivi preduzeća koja emituju HOV i moitivi aktera na tržištu kapitala se
bitno razlikuju. Preduzeća tržište kapitala koriste za dugoročno finansiranje svoga rasta i ono
je izvor dugoročnog finansiranja, dok za investitore tržište kapitala prestavlja alternativu
ulaganja u imovinu kao što je nekretnina ili zlato.
Primarni emitenti HOV na tržištu kapitala
su država, savezne vlade, lokalne vlasti i
korporacije. Država izdaje dugoročne obveznice za finansiranje investicionih projekata, ali
država ne može da izdaje akcije jer nema pravo da prodaje pravo vlasništva. Korporacije
izdaju i akcije i obveznice, a najdelikatniju odluku čini izbor da li se finanirati obveznicama ili
akcijama tj dužničkim ili vlasničkim HOV. Motivi ulaska preduzeća preduzeća na tržište
kapitala se kreću između potrebe da prikupe kapital za finanasiranje dugoročnih projekata i
potrebe da sačuvaju svoj kapital za podmirenje neočekivanih potreba.
Trgovanje na primarnom i sekundarnom tržištu kapitala -
na primarnom tržištu se vrši
primarna emisija akcija i obveznica za šta emitenti primaju novac od prodaje. Kada
preduzeće prvi put izvrši javnu emisiju, to je onda inicijalna javna emisija HOV. Svaka sledeća
prodaja novih akcija i obveznica naziva se primarna tržišna transakcija.
Na sekundarnom tržištu
(berzanskom ili vanberzanskom
) prodaju se već kupljene HOV
pre roka njihovog dospeća.
Trgovanje na tržištu kapitala podrazumeva postojanje
organizovanog prostora za trgovinu HOV.
oragnizovana berza
se nalazi u zgradi u kojoj se trguje HOV, i način trgovanja određuju
pravila berze. Organizovane berze obuhvataju preko 72% ukupnog trgovanja akcijama i
jednim delom obveznicama. Da bi se trgovalo npr. na njujorškoj berzi potrebno je biti
njen član za šta je potrbna kupovina mesta ili tzv ,,stolice“ koje uglavnom poseduju
snažne brokerske kuće. Prosečan dnevni obim na ovoj berzi iznosi oko 700 miliona
komada akcija. Da bi preduzeće trgovalo na organizovanoj berzi, ono mora da uvrsti svoje
akcije na listu trgovanja, preda prijavu i da ispuni ekstremno visoke kriterijume berze.
Vanverzansko trgovanje
obavlja se putem softificirane komunikacione mreže NASDAQ
koja prikazuje trenutne cene ponude i tražnje za oko 4000 HOV kojima se aktivno trguje.
Ovde dileri od investitora kupuju za svoje ime i za svoj račun, a kasnije iz stvorenih zaliha
investitorima prodaju kupljene HOV. Ovde dileri trguju i sa akcijama manjih kompanija
koje imaju prihvatljiv stepen likvidnosti.
5
Kod većine ugovora vezanih za korporacijeske obveznice postoje određene klauzule za
zaštitu vlasnika obveznica koje bi mogao da preuzme zajmoprimac, ili klauzule koje
zajmoprimcu omogućuju fleksibilnije ponašanje.
Postoje četiri vrste ograničavajućih odredbi
1) Klauzule za obeshrabrivanje nepoželjnog ponašanja ;
2) klauzule za ohrabrivanje poželjnog ponašanja ;
3) klauzula za održavanje vrednosti koleterala ;
4) klauzula za pribavljanje informacija ;
Odredba o opozivu
:
većina obvezničkih ugovora sadrži i odredbe o opozivu, koje izdavaču
daje pravo da otkupi obveznicu nakon određenog vremenskog perioda, i to po nominalnoj
ceni ili nešto malo iznad nominalne.
Konverzija
je pretvaranje ovbeznica u obične akcije, što vlasnicima obveznica omogućava
posedovanje udela u dobroj budućnosti kompanije. Kurs konverzije je takav da cena akcije
mora znatno da poraste pre nego što se dogodi konverzija. Ukoliko preduzeće veruje da
će u budućnosti ostvariti odlične poslovne rezultate, tada preduzeće može da izdaje
konvertibilne obveznice.
Vrste korporativnih obveznica:
Osigurane obveznice
su one sa
pridruženim koleteralom
. Hipotekarne obveznice se
koriste za finansiranje određenih projekata. Vlasnici ovih obveznica imaju pravo na
likvidaciju imovine. Ove obveznice su manje rizične od neosiguranih obveznica i imaju
manju kamatu stopu.
Neosigurane obveznice, odnosno zadužnice
su one obveznice kojima je garant bonitet
preduzeća. One ne poseduju
pridruženi koleteral
kao garanciju za otplatu dugovanja i
prilikom spora vlasnici sudski potražuju sredstva. Obično imaju niži prioritet isplate od
osiguranih obveznice.
Obveznice sa promenljivom kamatnom stopom,
prestavljaju finansijske inovacije koje
su nastale usled velikih oscilacija kamatnih stopa tokom 80-ih i 90-ih god. Kamatne stope
na obveznice su povezane sa drugim kamatnim stopama na finansijskom tržištu.
Spekulativne obveznice
su korporacijske obveznice sa niskim rejtingom i visokim rizikom,
i po rejtingu nalaze se ispod Aaa rejtinga. Često se nazivaju i ,,Junk bonds“ (smeće).
3.1.2. Akcije
Akcije
predstavljaju pismenu ispravu o vlasništvu nad imovinom neke organizacije koja je
emitovala akcije. Na akcijama se zarađuje porastom cena akcija tokom vremena ili isplatom
dividende, može i na oba načina. Razlika između akcija i obveznica je u tome da se na
akcijama može više da zaraditi, da akcije nemaju rok dospeća, ali akcije nose veći rizik.
Akcionari stiču pravo nad sredstvima i zaradom nakon izmirenja prema poveriocima.
Vrste akcija (obične i prioritetne)
Obične akcije
predstavljaju vlasnički udeo u preduzeću. Vlasnici običnih akcija imaju pravo
glasa i primaju dividendu koja nije fiksna. Postoje različiti razredi običnih akcija poput tipa A,
tipa B itd. Razlike između ovih tipova su razlike koje se javljaju u vidu glasačkih prava i
distribucije dividendi. Za onog ko investira u akcije bitno je da zna koja prava idu uz obične
akcije.
Prioritetne akcije
su oblik osnovnog kapitala u pravnom smislu i razlikuju se od običnih
akcija. Prioritetni akcionari primaju fiksnu dividendu, koja se nikad ne menja.Cena ovih akcija
je relativno stabilna. Takođe, povlašćeni akcionari uglavnom ne glasaju, i imaju preče pravo
7
