Finansiski rizici

INTERNACIONALNI UNIVERZITET BRČKO

DISTRIKT BIH
М.М.ĐINIĆA bb Brčko

MENADŽMENT RIZIKA

( Seminarski rad )

Tema: Finansiski rizici

profesor: student:

Kostrešević Novak

SADRŽAJ

Sadržaj………………………………………… 2

Uvod…………………………………………… 3

Analiza i upravljanje rizikom ………………..

Vrste rizika u finansiskom poslovanju………

Planiranje rizika……………………………..… 10

Pojam,funkcije i ciljevi tržišta kapitala………

Značaj rizika u finansiskom poslovanju……..

Zaključak……………………………………..

Literatura………………………………………

3. ANALIZA I UPRAVLJANJE RIZIKOM

Analiza rizika znači identifikaciju potencijalnih rizika, koji su predviđeni od strane jedinki ili
društva, kao i procenu verovatnoće ostvarivanja bilo koje opasnosti i to pomoću podataka,
statističkih analiza, sistematskog posmatranja, stručnog znanja ili intuicije.
U analizi rizika poznata su četiri pristupa: tehnički (kvantitativni) pristup, pristup analize
odluka (i rizika)pristup političkih nauka, pristup društvenih nauka (percepcijski). Razlikuju se
u tome što dajurazličit značaj pojedinim koracima u analizi rizika.
Po   Renn-u   najvažniji   koraci   kod   analize   rizika   su   sledeći:   Definicija   “korisnih”   i   onih
posledica koje treba “zaobići”. Ovaj korak predstavlja subjektivan proces procene, koji se
odnosi   na   ocenu   posledica.   Mogući   problemi   su   npr.:   velika   koncentracija   različitih
tehnologija  koja  može  da   ima   i  pozitivne  i   negativne   posledice,   ili:   da   li   primena  nekih
veštačkih   đubriva   ima   prednosti   kojima   bi   se   mogle   kompenzirati   negativni   efekti   na
okruženje. Izbor najznačajnijih faktora po analizu rizika. Pri obavljanju neke aktivnosti treba
računati sa velikim brojem mogućih uticaja, zdravstvenih, ekoloških, ekonomskih, društvenih,
eventualno   političkih.   Treba   odrediti   i   predmet   analize.   Vrednovanje   veličine   opasnosti.
Neophodno   je   kvantifikovati   veličinu   i   jačinu   opasnosti   i   to   od   tačke   kada   je   opasnost
izazvana pa do krajnjih uticaja. U ovome pomažu matematička pa i programska rešenja.
Određivanje   verovatnoće   mogućih   izlaza.   U   ovom   koraku   primenjuje   se   jedna   od   četiri
poznate metode: prikupljanje statističkih podataka o ponašanju izvora rizika u prethodnom
periodu, prikupljanje statističkih podataka o kvarovima pojedinih sistema (npr. tehnoloških),
koji   predstavljaju   rizik;   sintetizovanjem   tih   podatka   moguće   je   proceniti   opasnost   kvara
čitavog sistema ili podsistema, epidemiološka ispitivanja, koja znače takve oglede koji traže
signifikantnu   korelaciju   između   izvora   opasnosti   i   sposobnosti   da   na   odgovarajući   način
reaguju oni koji su u opasnosti, procena verovatnoće ostvarivanja, i to od strane stručnjaka,
laika i donosilaca odluke. Znatan nedostatak ovih metoda jeste da sve one samo na osnovu
stvarnih   istorijskih   podataka   mogu   generisati   informacije.   U   stvarnosti,   baš   nepoznate,
unapred nepredvidive opasnosti predstavljaju najveći problem.

Analiza rizika je veoma teška, čine je teškim sledećih pet faktora:

1. neizvesnost vezana za definisanje problema,
2. poteškoće koje se javljaju prilikom vrednovanja činjenica,
3. složenost otkrivanja relevantnih vrednosti,
4. nepredvidivost ponašanja učesnika u procesu, i
5. nejednoznačnost vrednovanja procesa.

Prepoznavanje onih na koje će rizik imati uticaj. Rizik se odnosi na konkretne osobe. Prema
tome nije dovoljno samo statistički odrediti krug onih koje rizik pogađa.
Tehnički pristup naglasak stavlja na tehničke, kvantitativne osobine rizika, daje metode za
procenu rizika. Najvažnije karakteristike ovog pristupa su sledeće: Rizik je proizvod jačine
opasnosti (koja se unapred može predvideti) i verovatnoće ostvarivanja date opasnosti.
Najvažnije metode koje se koriste su: statistička analiza, metod sistemskih analiza,
epidemiološka istraživanja. Barata sa ograničenim brojem posledica, jer se uzimaju u obzir
samo one posledice koje se mogu kvantifikovati.Ljudski faktor, aspekti ponašanja, interakcije
među ljudima se ignorišu, pošto se ovi pokazatelji ne mogu kvantifikovati.Nije odgovarajući
pristup za detaljnu analizu, izvedeni zaključci su uglavnom neprecizni. Koristi takve tehnike

koje prepoznaju, procenjuju i mere rizik i ne uzimaju u obzir subjektivne kvalitete. Analize
vrši u obliku: stabla grešaka i stabla događaja. U slučaju analize stabla grešaka, pretpostavlja
se da je greška već nastala, a traži se uzrok greške, to jest šta je prouzrokovalo nastajanje niza
događaja. Stablo događaja daje objašnjenje na to koji događaji dovode do nekih grešaka.
Stablo grešaka predstavlja analizu unazad, dok stablo događaja analizu unapred. Jedini cilj
ovog  pristupa  je  da tehničke informacije kojima raspolaže maksimalno  iskoristi  i to  radi
postizanja   sigurnosti.   Zbog   prevelike   racionalnosti   ne   uzima   u   obzir   subjektivne
karakteristike.   Rezultati   ovakvih   istraživanja   mogu   da   se   primenjuju   sa   velikom   dozom
rezerve, ali mogu da posluže i kao osnova kod analize odluka, kao i pristupa kod procene
rizika.   Pristup   analize   odluka   modelu   odlučivanja   je   omogućio   da   subjekti   koje   dotiče
problem   rizika,   tzv.   nosioci   problema,   pomoću   određivanja   elemenata   vrednovanja   kao   i
njihovih   pondera   i   procenom   verovatnoće   u   eksplicitnoj   formi   mogu   da   iskažu   svoja
mišljenja.
Karakteristike ovog pristupa su sledeće:
Rizik nije objektivna osobina ili karakteristika nekog objekta ili stanja, nego takva mentalna
konstrukcija koja je posledica nekih događanja ili promena.
Donosilac   odluke   sam  bira   model  kojim  će   analizirati   rizik.   Samim   tim   prihvatiće  i   one
“greške”   koje   sa   sobom   nosi   primena   datog   modela.   Verovatnoće   i   preferencije   −   osim
statističkih podataka − baziraju se na pretpostavkama, intuiciji, špekulacijama, jednom rečju
na subjektivnim procenama. Posmatrane alternative se vezuju za isti cilj ili problem. Dobitak i
troškovi, koje donosilac odluke vezuje za pojedine alternative, ukazuju i na njegov
odnos prema riziku. Može se analizirati onoliko aspekata rizika koliko donosilac odluke želi.
Uzima u obzir interakciju ljudi sa izvorom rizika. Metode se mogu menjati od problema do
problema. Primenjene tehnike se mogu formirati za konkretan zadatak. Jedna od najčešće
korišćenih analiza je cost-benefit analiza. Razvili su je radi analize uticaja i posledica vladinih
odluka (npr. javni radovi). Metodika ove analize ima za cilj da svaki uticaj ove odluke (bio
posredan ili neposredan) izrazi u novčanim jedinicama.Uticaji odluka se mogu grupirati na
različite načine: neposredan uticaj pojedinih alternativa (neposredno nastali troškovi i dobit), i
posredan uticaj (npr. kod korisnika novih proizvoda), interni ili unutrašnji (delovanje preko
tržišnih procesa) uticaji i externi ili spoljašnji (okruženje)uticaji. U različitim vremenskim
intervalima nastali troškovi i dobit) izraženi u novčanim jedinicama) se agregiraju uzimajući u
obzir   i   neke   vrednosti   za   diskontovanje.   Uzimaju   se   u   obzir   i   neke   neizvesnosti,
npr.predviđanje   rasporeda   verovatnoće   dobiti   i   troškova,   modeliranje   pomoću   stabla
odlučivanja.
Najvažniji koraci pri cost-benefit analizi:

1. Postavljanje sistema merenja. posrednih i neposrednih, unutrašnjih i spoljašnjih uticaja
alternativa.
2. Predviđanje vrednosti dobiti i troškova (prognozirajući i njihov vremenski raspored i stepen
neizvesnosti) pojedinačno.
3. Upoređivanje i usaglašavanje pojedinačnih mišljenja.
4.   Sumiranje   diskontovanih   vrednosti   troškova   i   dobiti,   ponderisanih   sa   rasporedom
verovatnoća.
5. Određivanje redosleda alternativa na osnovu cost-benefit indeksa.

Prvenstveni cilj cost-benefit analize nije da tačno odredi očekivanu vrednost pojedinih
alternativa odluka (pre svega investicionih), nego da pomogne donosiocima odluke, da
sagledaju i sistematizuju nesigurnosti, koje imaju u pogledu uticaja odluka, koje se rasprostiru
i u vremenu i u prostoru. Poštoje uticaj odluka izražen u novčanim jedinicama, omogućuje