1
Увод
Идентификација представља скуп свих радњи које се спроводе да би се утврдио
идентитет
особе
или
материје,
на основу њихових збирних карактеристичних особина.
Представља примарну радњу како у медицинској, тако и у правној пракси.
Идентитет (латински
idem –
исти) представља скуп свих обележја и
карактеристика које дефинишу неки ентитет и чине га препознатљивим и различитим у
односу на оне ентитете, који поседују другачије карактеристике. У судскомедицинском
смислу то може бити конкретна особа, део тела, траг или предмет.
Идентификација
је
процес утврђивања овако дефинисаног идентитета, при коме се врши поређење две
групе података и процена вероватноће да обе групе припадају истој особи, дакле, то је
процес придруживања података конкретној особи. Идентификација људи, односно
утврђивање биолошких аспеката људског идентитета, заснована је на дефинисаним и
статистички проверљивим наукама: биологији, хемији и физици, а важна је због
етичких, хуманитарних, административних и правних разлога. Особа непознатог
идентитета означава се скраћеницом Н.Н.(латински
nomen nescio –
не знам име).
Идентификација живих људи
врши се када особа, из било којих разлога, не
жели или не може да открије свој идентитет, а врши се и при: пријему у медицинску
установу, издавању лекарског уверења, у случајевима сенилне деменције, менталне
ретардације, ретроградне амнезије, код коматозних пацијената, приликом постојања
језичких препрека у комуникацији, код илегалних имиграната, или у случајевима
прикривања сопственог и/или присвајања туђег идентитета.
Идентификација умрлих
је, поред утврђивања узрока и порекла смрти, као и
механизма умирања, један од кључних и примарних задатака судскомедицинске
обдукције (законом прописана обавеза). Врши се на лешевима без/и у стању
развијених постморталних промена, оштећеним и раскомаданим лешевима, скелетном
материјалу. Разумљиво је да узнапредовале постморталне промене, као и енетуалне
случајне или намерне постморталне повреде знатно отежавају процес идентификације.
Поред лекара судскомедицинске струке, захтев за идентификацију поставља се
у случајевима:
-
криминалистичких истрага
у случајевима нејасне природне смрти, убиства
или самоубиства, када постоји један или више људских лешева чији
идентитет није могуће претпоставити.
-
задеса и жртава масовних катастрофа,
који су последица дејства
природних сила или људског деловања, било да су случајно настали или су
намерно изазвани, када је на основу спискова становништва/запослених или
спискова путника, могуће претпоставити идентитет настрадалих/повређених,
и у том случају се врши упоређивање и поклапање поузданих, скорашњих и
тачних антеморталних података, са утврђеним постморталним подацима.
-
ратних дејстава и геноцида:
Женевска конвенција из 1949.године обавезује
све стране у сукобу да обезбеде сахрану/кремацију сваког покојника
понаособ, у обиму у којем то допуштају објективне околности, због чега је
потребно извршити преглед, констатовање смрти и утврђивање идентитета.
На основу свих расположивих, стручно утврђених чињеница, није увек могуће
поуздано потврдити идентитет, тако да су могући следећи
исходи идентификације
:
2
-
позитивни, потврђени идентитет,
у случају да је након поређења две групе
информација пронађено довољно подударних, специфичних, једниствених
карактеристика (отисци прстију, ДНК, распоред зуба у вилици, уграђене
уникатне хируршке протезе обележене серијским бројем), које са великом
вероватноћом упућују на закључак да су обе групе података пореклом од
исте особе – примарни ниво идентификације.
-
могући, претпостављени идентитет,
уколико се подудара неколико
испитиваних карактеристика (уникатни лични предмети и накит, расне
карактеристике, узраст, пол, крвне групе, визуелна идентификација), које,
свака за себе самостално, нису довољне за позитивну идентификацију, али
су све заједно довољне само за претпостављање идентитета особе –
секундарни ниво идентификације, док терцијерни ниво идентификације
(фотографије, описивање, лични предмети) служи само као потпора
примарном и секундарном нивоу.
-
искључење идентитета
, у случајевима када се на основу свих
анализираних карактеристика са апсолутном сигурношћу може се искључити
могућност да одређена особа поседује уочене карактеристике.
Предмет и методе идентификације
Идентификација живих и умрлих се, осим на
телу
особе чији се идентитет
утврђује, врши и на постојећим
биомолекуларним доказима
(биолошки трагови,
анализа стабилних изотопа); евентуално остављеним
отисцима
прстију, дланова,
табана, ушних шкољки, усана;
личним предметима
(одећа и обућа, припадајући
предмети);
другим особеностима:
рукопис, глас, говор, ход. При идентификацији
живих или мртвих, могуће је и упутно коришћење више различитих расположивих
метода идентификације, што подразумева сарадњу лекара судскомедицинске струке
са судскомедицинским генетичарем, крим-техничарем, антропологом, рендгенологом,
или форензичким одонтологом, пошто је идентификација мултидисциплинарни процес
у коме се сумирају налази из домена различитих струка. У зависности од конкретног
случаја, само једна употребљена метода може бити довољна за позитивну
идентификацију; насупрот томе, и више употребљених метода не мора у свим
случајевима да доведе до позитивне идентификације.
Идентификација људи
Описивање
Код идентификације живих и мртвих, врши се уочавање и описивање
морфолошких карактеристика, са циљем утврђивања
антрополошких особина:
пол,
висина, конституција, степен ухрањености, животно доба(набораност коже, седе власи,
геронтоксон-смеђи сенилни руб око дужица, сенилна хиперкератоза).
С обзиром на њихову уочљивост, посебно се описују
детаљи на глави и лицу:
облик главе, лица, чела, обрвних лукова, изглед косе, изглед браде и бркова, боја
дужица и њихова текстура.
Посебна обележја
односе се на промене и модификације на мање уочљивим
деловима тела, тако да могу бити познате мањем броју људи(сродницима, партнеру,
лекару):младежи, брадавице, наказности, тумори коже, поремећаји пигментације,
