ZAKONITOST PORESKOG STANJA

Shodno načelu zakonitosti poreza, država ustanovljava poreze i menja poreski teret isključivo na osnovu zakona.

Poreski

obveznik

je fizičko i pravno lice koje je zakonom obavezno da plaća porez.

Kao fizičko lice može se posmatrati pojedinac ili zajednica kojoj pripada(bračna zajednica, domaćinstvo).
Pravna lica koja se smatraju poreskim obveznicima jesu pre svega društva kapitala dok društva lica mogu a ne moraju
imati status pravnog lica.
Ako se pod fizičkim licem podrazumeva pojedinac primenjuje se

individualno oporezivanje dohotka

, a ako se posmatra

zajednica kojoj pripada primenjuje se

zajedničko oporezivanje dohotka

Individualno oporezivanje dohotka podrazumeva zasebno oporezivanje svakog od supružnika stim što se primenjuju i
poreske olakšice za izdržavanog supružnika i decu.
Zajedničko oprezivanje dohotka sprovodi se:

Metodom deobe dohotka

(

da se izbegne progresivno oporezivanje zbirno izračunatog dohotka, poreska osnovica se računa

tako što se zbir dohodaka supružnika podeli na dva, odbije se egzistencijalni minium i druge olakšice i na to se primnjuje stopa.
Onda se noži sa dva)

2. Metodom porodičnih kvota

i (

Više članova-veća kvota kojom se deli ukupan dohodak I tako samnjuje osnova za oporezivanje)

3. Metodom dvostruke poreske lestvice

u cilju podsticaja nataliteta)

PORESKI OBJEKAT JE

MATERIJALNI OSNOV UVOĐENJA POREZA. To je objektivna činjenica, odnosno događaj čijim pojavljivanjem

nastaje poreska obaveza, ako je takav događaj evidnetiran pod oređenu pr.normu.

PIORESKI IZVOR

je bogatstvo u materijalnim dobrima pomoću kojeg se plaća porez.Može biti i prihod I imovina ali treba da jeprihod

PORESKA OSNOVICA

Poreska osnovica je vrednost poreskog objekta izražena u novcu koja služi za utvrđivanje poreskog duga.

Poreska osnovica može biti faktičk(stvarna) i pretpostavljena.

Faktička poreska osnovica

se utvrđuje na osnovu podataka o stvarnoj ekonomskoj snazi poreskog obveznika a

Pretpostavljena poreska osnovica

se utvrđuje na osnovu pretpostavke da je poreski obveznik ostvario prihod odredjene

visine ili da poseduje odredjenu imovinu.

Postoje različiti metodi pomoću kojih je moguće utvrditi visinu poreske osnovice a to su:

Inicijarni metod

(na osnovu spoljnih obeležja. najstariji i danas uglavnom prevazidjen)

Direktni metod

(poreski obveznik dužan da sam void evidenciju o svojim prihodima I prijavi poreskom organu

činjenice koje su od značaja za utvrđivanje visine poreza)

Indirektni metod

(Poreska osnovica se utvrđuje na osnovu podataka koje dostavi treće lice koje je na to

obavezno zakonom- stvarna poreska osn.)

Službeni metod

(poreski organ od trećih lica prikuplja podatke jer p. obveznik nije podneo poresku prijavu iako

je bio dužan da to učini ili je podneo sa podacima koje p.organ ne smatra verodostojnim)

Metod parifikacije

(p.organu otežan postupak utvrđ. stvarne poreske osnovicejer nema prijavu ili su lažni podaci

pa upoređuje takve prihode sa prihodima lica koje obavlja istu delatnost a prijavilo je tačne podatke-
pretpostavljena osnovica )

PORESKA STOPA:

Iznos poreza u odnosu na poresku osnovicu naziva se poreska stopa.

Poreska stopa se može utvridti I u odnosu na

poresku jedinicu (p.j. je na više delova ideljena poreska osnovica). P.stopa može biti:

Proporcionalna

(ako se poreska stopa ne menja i ako dolazi do promena veličine poreske osnovice)

Progresivna

(ukoliko se poreska stopa uvećava uvećanjem poreske osnovice)

Regresivna

(ako se poreska stopa smanjuje sa povećanjem poreske osnovice)

Poreski dužnik

OSIM PORESKI OBVEZNIK

može biti

: ON JE UVEK PASIVNI SUBJEKT U PORESKO PR.ODNOSU

PORESKI PLATIŠA-

ONAJ KOGA ZAKON OBAVEZUJE DA U IME I ZA RAČUN POR.OBVEZNIKA OBRAČUNA I PLATI (POSLODAVAC POREZ NA

ZARADE)

PORESKI DESTINAR –

LICE KOJE JE POZVANO DA SNOSI TERET PORESKI(TERET PPOREZA NA PROMET SNOSI KUPAC)

PORESKI JEMAC-

ONAJ KO NA OSNOVU ZAKONA ODGOVARA ZA POREZ DRUGOG LICA

PRESTANAK PORESKO-PRAVNOG ODNOSA

:1. Isplata poreskog duga,2.smenom por.obveznika,3.relizacijom prinudne napla.

4.Zastarom por.obaveze,5.ukidanjem p.obaveze,6. Zastara prava p.poverioca,7. Otpisivanjem duga

VRSTE POREZA:
1.

POREZI NA IMOVINU

Pripadaju grupi neposrednih poreza, obuhvataju različite poreske oblike koji odgovaraju načinu na koji se posmatra
imovina. U zavisnosti od toga da li se imovina tretira kao izraz ekonoske snage(statika), kao prelaz imovine sajednog na
dr.obv (dinamika) ili kao povećanje vrednosti imovine bez akcije titulara(spoljni činioci-porast cena stam.prost), porezi
iz imovine se dele na poreze na uvećanu vrednost imovine. Razlikujemo nominalne i realne poreze na imovinu.

Nominalni su porezi

iz imovine čiji je osnov za plaćanje imovina u statici. Kod nominalnog porеza iz imovine osnov

oporezivanja jeste imovina, ali titular imovine ne plaća porez iz same njene supstance već iz svog prihoda.(1-3%)

Realni porez iz imovine –

plaća se iz supstance imovine, to je vandredni porez koji država uvodi isključivo u vandrednim

okolnostima (za vreme ratnog stanja), kada je neophodno da brzo pribavi dodatne prihode ili da oduzme nezakonito
stečenu dobit(visoka stopa 50%)

Porez na imovinu u dinamici

sastoji se u tome što imovina prelazi iz ruku jednog u ruke drugog subjekta. Prelaz imovine

može da bude sa naknadom i bez naknade. Porez na imovinu sa naknadom može da tereti jednu, drugu ili obe ugovorne
strane, to su objektni porezi jer mu je osnovica vrednost imovine koja je predmet transakcije.

Porez na prenos imovine bez naknade podrazumeva porez na nasleđe i porez na poklon.

Porez na nasleđe

– javlja se u dva oblika, u zavisnosti od toga da li se uzima u obzir broj naslednika i njihov odnos prema

ostaviocu (porez na celokupnu naslednu masu, umanjen za teret dugova nezavisno od broja naslednika i njihov odnos
prema ostaviocu, oporezivanje se vrši pre raspoređivanja ostavštine na naslednike) i porez na nasleđene delove imovine
od strane pojedinih naslednika gde se različito oporezuju prvi i ostali redovi naslednika, pri čemu prvi red dobija
olakšice. Poreska stopa je progresivna i rel. niska.

Porez na poklon

– nužna dopuna porezu na nasleđe. Poreski obveznik je poklonoprimac, a poreske stope su progresivne

i relativno niske.

POREZI NA PRIHODE

Porez na prihode deli se na porez na dohodak fizičkih lica i porez na dohodak pravnih lica

Porez na dohodak fizičkih lica -

Deli se na cedularne poreze i porez na dohodak građana.

Cedularni porezi

pripadaju najstarijoj podeli poreza iz prihoda koja je izvršena prema pojedinačnim izvorima prihoda

jednog fizičkog lica (porez na rentu - zemljište,zakupninu – prihod od zgrade, profit – dobit od privredne delatnosti).
Cedularni porezi se opravdavaju da je svaki prihod fizičkog rada potrebno oporezovati odvojeno, primenom
odgovarajućeg poreza.Pripadaju analitičkim porezima – pogađaju samo jedan element poreske situacije, I
objektivnim.

Pozitivna strana

– poreskom organu je omogućeno da različito tretira raznovrsne poreske izvore(obavezan

da višom stopom optereti fundirane izvore-prihodi bez rada).

Negativna strana

– prilikom oporezivanja nije poznata

poreska sposobnost obveznika, niti visina poreskog opterećenja.Retko se primenjeje- npr u zemljama gde se ne
primenjuje sintetički porez(obuhvata celinu poreske situacije-ukupan porez na promet)

Porez na dohodak građana

je najvažniji poreski oblik sa izraženim fiskalnim učinkom. To je sintetički porez kojim se

oporezuje ukupna masa obveznikovih primanja bez obzira od kojih izvora potiču. Koncept:Sve prihode koje ostvari
fizičko lice treba oporezivati jedinstvenim porezom. Porez na dohodak građana je pogodan instrument za postizanje
fiskalnih ciljeva, kroz sistem olakšica daje široke mogućnosti za populacione podsticaje.

primenjuje porez na dodatu vrednost porez se plaća pri svakoj nabavci robe. Porez na dodatu vrednost moguće je
obračunati i naplatiti direktnim i indirektnim oporezivanjem dodate vrednosti.

Porez na dodatu vrednost

je komplikovaniji oblik za uvođenje u poreski sistem i sprovođenje u praksi kako za poreske

organe tako i za poreske obveznike. Obuhvata veliki broj poreskih obveznika zbog čega je skuplji za naplatu, plaća
privreda u svakoj fazi prometa pre potrošača, te na taj način ona kreditira državu dok se proizvod ne proda krajnjem
potrošaču.

AKCIZE

odnosno trošarine su posebni specijalni porezi na potrošnju kojima se oporezuje potrošnja tačno određenih

proizvoda.

Akize su selektivni porez na potrošnju. Ističe se mogućnost skupljanja značajnih fiskalnih prihoda uz relativno niske
administrativne troškove. Uvođenjem akciza, kojima se dodatno oporezuje potrošnja određenih proizvoda, obezbeđuje
se smanjivanje preterane upotrebe dobara koja štetno deluju na zdravlje ljudi kao što su duvan i alkoholna pica.
Trošarinski način oporezivanja omogućava da se prebace javni troškovi nastali trošenjem oporezovanih dobara na
potrošače takvih dobara. Ako država oporezuje akcizama luksuzna dobra (nakit, krzno) ona utiče na preraspodelu
dohotka na štetu potrošača ovih dobara koji su lica sa visokim prihodima. Trošarinskim oporezivanjem nafte i njenih
derivate država može da utiče na racionalnije korišćenje ovog oblika energije.

Kada se akcize jave pored poreza na promet u poreskom sistemu znači da se potrošnja određenih proizvoda oporezuje
dvostruko, najpre akcizom, a zatim porezom na promet.

U praksi akcize se uvode sporadično, u najvećem broju slučajeva kada država hoće brzo da dođe do dodatnih fiskalnih
prihoda. Ne tretiraju se kao redovan izvor javnih prihoda, kada se uvede u znatnoj meri opterećuju cenu proizvoda koji
je pod troarinskim režimom jer su poreske stope relativno visoke.

Poreske stope od akciza mogu se usklađivati na klasičan način tako što se iskazuju u procentu prodajne cene ili na
specifičan način, u apsolutnom novčanom iznosu u odnosu na neku jedinicu mere

POJAM PORESKOG SISTEMA

Poreski sistem u širem smislu – skup poreza, taksa, doprinosa i drugih javnih prihoda dažbinskog karaktera koji su
uvedeni u jednu zemlju da bi se ostvarivali ciljevi poreske politike.

Poreski sistem u užem smislu - skup samo poreskih oblika uvedenih u jednu zemlju.

Model poreskog sistema koji se zasniva na jednom poreskom obliku naziva se

poreski monizam

, a model poreskog

sistema koji se sastoji od više poreskih oblika

poreski pluralizam

Finansijska praksa i teorija opredeljenje su danas na poreski pluralizam – poreski sistem koji počiva na više poreskih,
odnosno dažbinskih oblika.

Nivo privredne aktivnosti bitno utiče na svrsishodnost uvođenja različitih poreskih oblika u ukupni javnim prihodima –
manje razvijene zemlje oslanjaju se na na manji broj poreskih oblika, pretežno oporezivanje potrošnje (prihodi od
opšteg poreza na promet i posebni porezi na potrošnju), dok je razvijenim zemljama na raspolaganju čitava lepeza
dažbinskih oblika kojima oni oporezuju ekonomsku snagu svojih obveznika (oporezivanje dohotka – porez na dohodak
fizičkih lica i obavezni doprinosi za socijalno osiguranje).

SAVREMENI PROCESI PORESKOG SISTEMA po zastupljenosti

Strukturu savremenih poreskih sistema čine 1.

porez na dohodak fizičkih lica,

porez na dobit korporacija

3.doprinosi

za socijalno osiguranje,4

. porez na imovinu

, 5.

opšti porez na potrošnju

6. porez na pojedinačna

dobra i usluge.

Finansijski federalizam

– uređenje odnosa između centralnih, federalnih i lokalnih vlasti po pitanju raspodele javnih

funkcija i izvora sredstava za njihovo finansiranje, a u vezi ovlašćenja za utvrđivanje, raspodelu i razgraničenje funkcija u
domenu javnih rashoda i javnih prihoda.

Fiskalni federalizam-

odnosi federacije I federalnih jedinica…u vezi sa

ovlašćenjima za ustanovljavanje i određivanje visine fiskalnih prihoda.

Savremena teorija javnih finansija se bavi raspodelom ovlašćenja u federativnoj državi u domenu fiskalnih prihoda
fiskalnim federalizmom. Kojim su obuhvaćeni samo odnosi vezani za javne, fiskalne prihode.

Razgraničenje i raspodela javnih funkcija u svakoj federativno uređenoj državi zavisi od uređenja političkih odnosa,
ekonomskog sistema i državne strukture utvrđenih Ustavom i drugim pravnim aktima. Razlikujemo vertikalno i
horizontalno raspoređivanje javnih funkcija, tj. javnih rashoda.

Vertikalno raspoređivanje javnih rashoda

– raspodela javnih rashoda na tri nivoa centralni (federalni) nivo federalnih

jedinica (država, republika, zemalja), lokalni kolektiviteti (pokrajina, region, grad, opština).

Horizontalno raspoređivanje javnih prihoda – podela javnih rashoda shodno finansiranju konkretnih funkcija za koje su
namenjeni. Državnim rashodima u užem smislu finasiraju se administrativno političke funkcije države, a javnim
rashodima u širem smislu i investicije u privredi i vanprivredne delatnosti, socijalni transferi.

Da bi se racionalno koristila društvena sredstva u federativno uređenoj državi neophodan je fiskalni sporazum između
federacije, federalnih jedinica i lokalnih zajednica. Fiskalni sporazum predstavlja sistem normi kojima se razgraničavaju i
usklađuju odnosi u finansiranju javnih rashoda po nivoima državne organizovanosti.

U teoriji i praksi javnih finansija poznata su tri sistema vertikalnog raspoređivanja fiskalnih prihoda.

1. Sistem odvojenih prihoda ili sistem separacije prihoda – primenjuje se u slučaju odvojenosti prihoda svih nivoa
administrativno-teritorijalne organizovanosti.

2. Sistem zajednice prihoda – primenjuje se kada federacija i federalne jedinice imaju zajedničke izvore fiskalnih prihoda
i koriste ih u procentima na osnovu zajedničkog sporazuma.

Mešoviti sistem prihoda – federativno uređene države se najčešće odlučuju za mešoviti sistem prihoda koji predstavlja
kombinaciju sistema separacije i sistema zajednice prihoda.

PRIHODI BUDŽETA EVROPSKE UNIJE

EU – nadnacionalna organizacija koju danas čini 25 evropskih država koja u svom sastavu ima tri integracione celine –
Evropska zajednica za ugalj i čelik, Evropsku ekonomsku zajedicu i Evropsku zajednicu za atomsku energiju.

Finansijski odnosi između EU i država članica uređeni su primenom mešovitog sistema prihoda. EU ima dva budžeta –
budžet Evropske zajednice za ugalji i čelik i budžet Evropske zajednice iz koga se finansiraju EEZ i Evropska zajednica za
atomsku enegiju. Za finansiranje svojih rashoda Evropska zajednica za ugalj i čelik koristi sopstvene izvore prihoda, a
Evropska zajednica koristi i sopstvene izvore prihoda (1/4) i doprinose država članica(3/4)

EU uživa delimičnu autonomiju jer deo sredstava obezbeđuje kao sopstvene prihode, što podrazumeva da su se države
članice odrekle dela svog fiskalnog suvereniteta. Sopstveni izvori prihoda EU su dažbine koje snose poreski obveznici
država članica Unije, koje naplaćuje isljučivo EU, što donosi zaključak da su odnosi između EU i zemalja članica
uspostavljeni na osnovu sistema vezane separacije prihoda.
Od osnivanja Evropska zajednica za ugalj i čelik naplaćuje

takse na proizvode uglja i čelika

(na osnovu njihove prosečne

vrednosti, stopa ne sme da prekorači 1% prosečne vrednosti proizvoda).Ostvareni prihodi se direktno slivaju u budžet
Evropske zajednice za ugalj i čelik.

Evropska zajednica uplaćuje

poljoprivredne dažbine i carine,

zasnovano na sopstvenim izvorima prihoda. Osnovni

sopstveni izvor prihoda Zajednice su poljoprivredne dažbine koje se sastoje od prelevmana i kotizacija.