1. REZIME

Svako tržište, kako globalno tako i segmentirano izražava odnose dva ključna ekonomska

agregata: ( a ) ponude i ( b ) tražnje. Relacija odnosa ova dva agregata utiču na nivo cena koje se
formiraju saglasno izraženom odnosu ponude i tražnje.

Osobenosti odnosa koji se izražavaju za tržište u realnom sektoru ekonomije jednako važe

i za segmente tržišta koji funkcionišu u finansijskoj sferi. Pri tome treba istaći da finansijsko
tržište ima svoje osobenosti koje se ispojavalju kako za prostor, vreme i način funkcionisanja tako
i za strukturu tržišnih materijala koje se javljaju kao predmet kupoprodajnih transakcija na
finansijskom tržištu.

Kao što je već predhodno ukazano finansijsko tržište je mesto objedinjavanja novčanih

sredstava iz različitih izvora gde se formira potencijal ponude i tražnje. Svaki deo tog kapitala teži
ka plasmanima sa najvećim prinosom i time se kapital locira tamo gde može doneti više i
preduzetnicima i vlasnicima kapitala.

Jedna od najznačajnih funkcija finansijskih tržišta je njihova transferna funkcija.

Transfernu funkciju finansijsko tržište obavlja kao primarno tržište to jest tržište gde se vrše
kreiranje finansijskih instrumenata. Učesnici na finansijskom tržištu se javljaju kao klasični
finansijski posrednici ( banke ) i institucionalni investitori ( osiguravajuće organizacije i penzioni
fondovi ). Na finansijskom tržištu je moguće uspostaviti i neposredni odnos emitenta i kupca.
Tada je reč o procesu dezintermedijacije.

Finansijsko tržište, može se reći, predstavlja organizovani sistem za promet finansijskih

instrumenata, tj. hartija od vrednosti koje mogu biti dugovne i vlasničke u zavisnosti od roka
njihovog   dospeća,   kao   hartije   od   vrednosti   na   tržištu   novca   i   hartije   od   vrednosti   na   tržištu
kapitala. Hartije od vrednosti na tržištu novca su najlikvidnije hartije od vrednosti sa rokom
dospeća do jedne godine sa niskim ili nikakvim rizikom, dok hartije od vrednosti na tržištu
kapitala imaju rok dospeća duži od godinu dana. Neke od hartija na tržištu novca su: kratkoročne
državne obveznice, depozitni cerifikati, bankarski akcepti, komercijalni zapisi, federalni fondovi,
ugovori o rekupovini. Neke od hartija vrednosti na tržištu kapitala: srednjoročne i dugoročne
državne   obveznice,   obveznice   lokalnih   državnih   organa,   korporativne   obveznice,   hipotekarne
založnice, obične akcije, preferncijalne akcije, zamenjive ili kovertibilne hartije od vrednosti.
Izvedene hartije od vrednosti mogu biti kratkoročne, sa rokom dospeća manjim od godinu dana i
dugoročne   sa   rokom   dospeća   preko   jedne   godine.   Dakle,   mogu,   po   ročnosti,   biti   hartije   od
vrednosti i na tržištu novca i na tržištu kapitala (opcije, varanti, fjučersi).
             Finansijske institucije, bave se pružanjem finansijskih usluga. Svi finansijski transaktori
mogu podeliti na nefinansijske i finansijske poslovne subjekte. Njihovo poslovanje, pre svega, se
svodi na investiranje i hartije od vrednosti i tim putem stiču prihode od kojih, odbijanjem svojih
obaveza prema investitorima i izvore njihovih sredstava, dobijaju čist prihod.  Postoje različite
vrste banaka: centralne banke, komercijalne banke, razvojne banke, poslovne banke, štedionice,
emisione, univerzalne i specijalizovane. Depozitne finansijske institucije se nazivaju depozitnim
jer   osnovni   izvor   njihovih   sredstava   čine   štedni   depoziti.   Nedepozitne   finansijske   institucije
obuhvataju   osiguravajuće   kompanije,   penzione   fondove,   finansijske   kompanije   i   investicione
fondove.

Klasična podela finansijskog tržišta na osnovne vrste je: novčano tržište, tržište novčanog

kapitala i devizno tržište. Ali pored ove podele postoji podela i na: organizovano i
neorganizovano finansijsko tržište, depozitno – kreditno i na tržišta hartija od vrednosti, domaće i
na međunarodno, tržišta dugovnih i tržišta vlasničkih finansijskih instrumenata, proptna i
terminska, primarno i sekundarno.

http://www.maturski.org

                        Kada   govorimo   o   finansijskom   tržištu,   onda   je   neophodno   videti   u   kakvom   se
ekonomskom   okruženju   dato   tržište   nalazi.   Ukoliko   je   država   u   ekonomskim   problemima   i
finansijko tržište je nerazvijeno, što znači da nisu adekvatno zastupljeni svi delovi finansijskog
tržišta. Nasuprot ovima, ekonomski razvijenim privredama (zemljama OECD-a) su imanentne
pojave velikog broja finansijskih instrumenata i dobra povezanost, što nesumnjivo dovodi do
optimalne alokacije finansijskih resursa u privredi.  Razvoj finansijskog tržišta u našoj zemlji,
samim tim, afirmaciju njegove razvojne uloge u ekonomiji poslednjih godina, onemogućila je
duboka kriza u kojoj se zemlja našla.

Način da se postigne bolji kvalitet života stanovništva je razvoj finansijskih tržišta,

jer iskustvo pokazuje da finansiranje privrednog razvoja pomoću finansiranja finansijskih tržišta
daje   najbolje   rezultate.   Osnovna   obeležja   privrednog   razvoja   su:   rast   ukupnog   nacionalnog
proizvoda, rast neto nacionalnog proizvoda, rast neto nacionalnog proizvoda po stanovniku, rast
produktivnosti ekonomskog sistema i rast efikasnosti ekonomskog sistema. Osnovni spoljni izvori
privrednog razvoja su: informacije; prirodni resursi; sredstva drugih ekonomskih sistema, osobine
inostranih   tržišta.   A   unutrašnji   izvori   privrednog   razvoja   su:   živo   nacionalno   bogastvo;
stanovništvo; inovativna sposobnost; preduzetništvo;  postojeća organizacija privrednog sistema;
kultura i opšti raspoloživi obim znanja i upravljačke sposobnosti.

Ključne reči:

finansijsko tržište, finansijski instrumenti, hartije od vrednosti na

tržištu novca, hartije od vrednosti na tržištu kapitala, Derivati, finansijske institucije,
vrste finansijskih tržišta, novčano tržište, tržište novčanog kapitala, devizno tržište.

2. SUŠTINA FUNKCIJE

Privredni život svake zemlje podrazmeva aktivnu ulogu velikog broja privrednih subjekata

grupisanih u veći broj sektora. Neki privredni subjekti i sektori, čija štednja premašuje nivo
njhovih realnih investicija, su u poziciji da imaju štedne viškove koje plasiraju u finansijske
investicije. Obrnuto, drugi subjekti, čije investicije nadmašuju njihovu štednju, imaju štedne
manjkove koje pokrivaju emitovanjem finansijskim tržištima. Ti finansijski instrumenti u
njihovim bilansnim pozicijama predstavljaju finansijsku pasivu.

Svaki prenos finansijskih sredstava, od finansijski suficitnih ka deficitarnim privrednim

subjektima, ima za posledicu stvaranje finansijske aktive i finansijske pasive i predstavlja
finansijsku transakciju. Šire posmatrano, finansijska tržišta predstavljaju zbir svih finansijskih
transakcija i ne moraju predstavljati neke specifične nedostupne forme trgovanja finansijskim
instrumentima. Ispravnije je čak reći da je svako na neki način uključen na finansijska tržišta kao
aktivni učesnik.

Za razliku od ovog šireg gledanja, uži koncept finansijskog tržišta polazi od

organizovanog tržišta kao načina trgovanja finansijskim instrumentima. To znači da bi se na ovaj
način pod finansijskim tržištem podrazumevalo organizovano sučejavanje ponude i tražnje
finansijskih instrumenata na određenom mestu na kome se, uz strogo poštovanje pravila trgovine,
organizovano formira cena finansijskih instrumenata.

Finansijska tržišta predstavljaju

medijum

putem koga država i korporacije pribavljaju

dodatna sredstva za svoje investicione projekte ali i mogućnost za investitore da aktivno
upošljavaju slobodna sredstva kako u borbi za njihovo realno očuvanje protiv inflacije, tako i u
nastojanju da kroz visoke stope oplodnje obezbede i njihovo realno uvećanje. Razvijenost
finansijskog tržišta, njegova stabilnost, dinamika i dubina merodavni su pokazatelji razvijenosti
nacionalne privrede i njene uključenosti u savremene svetske ekonomske tokove.

Osnovna funkcija finansijskog tržišta

je, kao što je nagovešteno, u alokaciji novca i

kapitala u privredi. Slobodna novčana sredstva se usmeravaju ka onim emitentima finansijskih

diskontne hartije od vrednosti kod kojih je kamata sadržana u nominalnoj vrednosti koja se
isplaćuje o roku dospeća.

Kratkoročne državne obveznice

služe za kratkoročno finansiranje privremenih

budžetskih deficita ili za refinansiranje ranije izdatih državnih obveznica. Imajući u vidu njhovu
sigurnost sa obzirom da se na strani emitenta nalazi državna blagajna, za investitore su vrlo
atraktivni finansijski instrumenti.

Depozitni cerifikati

su potvrde o depozitu koje izdaju poslovne banke. Po svojoj suštini

su slični oročenoj štednji. Vrlo su likvidni i s obzirom da su depoziti poslovnih banaka osigurani,
smatraju se sigurnim finansijskim instrumentom. Depoziti su oročeni i ne smeju se podizati do
ugovorenog datuma. U SAD depozitni cetifikati izdaju se sa rokovima naplate do šest godina.
Ako je rok oročenja manji govorimo o CD- u na tržištu novca. CD- i nominalne vrednosti preko
100.000 $ nazivaju se

džambo

i nisu osigurani od strane FDIC- a. Umesto klasičnih ugovorenih

stopa, CD- i mogu imati i prinose vezane sa performanse akcija tj. nekog berzanskog indeksa.

Bankarski akcepti

ili samo akcepti su najstarije hartije od vrednosti na tržištu novca. To

su pisane obligacije o isplati pozamljenih sredstava koje zajmoprimac izdaje banci a ona
garantuje isplatu ostalim investitorima. Suština bankarskog akcepta je u tome što banka može da
povuče svoj kapital i pre roka dospeća prostom prodajom akcepta na sekundarnom tržištu. Tako
banka može da kreditira određeni posao svoga komitenta i bez trajnog angažovanja svojih
sredstava. Krajni imaoc o roku dospeća ima pravo na potraživanje u odnosu na emitenta akcepta.
Često se koriste kao instrument međunarodnoj trgovini.

Komercijalni zapisi

su kratkoročne obligacije koje izdaju, po pravilu visoko bonitetne

korporacije. Oni nisu garantovani zalogom već kreditnim rejtingom emitenta.

Federalni fondovi

predstavljaju obavezne rezerve poslovnih banaka na računu centralne

banke koje se mogu kupiti ili prodati između banaka. Banke sa viškom obaveznih rezervi
pozajmljuju federalne fondove bankama sa manjkom obaveznih rezervi. Rok zajma je najčešće
samo jedan dan ili tokom vikenda.

Ugovori o rekupovini

često važe samo za

preko noći

ali mogu važiti i za 30. i više dana

kada se zovu terminski. Banka ili brokersko – dilerska kuća, radi prevazilaženja kratkoročnog
deficita u novcu, prodaje hartije od vrednosti, koje služe kao zaloga, uz obavezu njihove ponovne
kupovine po nešto višoj ceni u tačno ugovoreno vreme.

3.2. HARTIJE OD VREDNOSTI NA TRŽIŠTU KAPITALA

Hartije od vrednosti na tržištu kapitala imaju rok dopeća duži od godinu dana. U njih se

ubraja kako dugovni tako i vlasnički instrumenti, dakle sve vrste dugoročnih obveznica i akcija.

Srednjoročne i dugoročne državne obveznice

su likvidne dugovne hartije od vrednosti

čijim se imaocima polugodišnje plaćaju kamatni kuponi. Rok dospeća srednjoročnih državnih
obveznica je, po pravilu, između 1. do 7. godina, a dugoročnih državnih obveznica između 7. do
30. godina. Neke dugoročne državne obveznice mogu biti opozive pre roka njihovog dospeća.

Obveznice lokalnih državnih organa

izdaju federalne jedinice, okruzi, regioni, gradovi,

opštine i njihovi organi i javna preduzeća. Kamatni prihodi po osnovu ovih obveznica isključeni
su iz osnovice za federalni porez na prihod. Obveznice lokalnih državnih organa mogu biti opšte,
kada ih izdaju vladini organi koji generišu poreske prihode, ograničene, kada ih izdaju organi koji
su ograničeni u ubiranju prihoda iz kojih treba da plate svoje dugovanje i osiguranje, koje su zbog
svog nižeg kreditnog rejtinga osigurane od strane posebnih osiguravajućih agencija.

Korporativne obveznice

izdaju preduzeća i predstavljaju likvidne ugovore sa obavezom

isplate ugovorene kamate i glavnice, o roku dospeća, svakome ko ih poseduje. Rokovi dospeća se
kreću do 5. godina za kratkoročne, 5- 10. godina za srednjoročne i do 20. godina i više za
dugoročne korporativne obveznice. Mogu biti osigurane, hipotekom ili zalogom i neosigurane.

Mogu biti sa kuponima i bez njih. Sa učešćem ili bez učešća u profitu preduzeća. Svakako,
korporativne obveznice su jedni od najznačajnih finansijskih instrumenata.

Hipotekarne založnice

izdaju vladine, ili od strane vlade sponzorisane, hipotekarne

agencije koje otkupljuju hipoteke od banaka i emituju hipotekarne založnice koje se, uz garanciju
agencija, aktivno promeću na sekundarnom tržištu. Zbog garancija federalnih agencija, ove hartije
od vrednosti uživaju visoki kreditni rejting, poput državnih obveznica. Postoje i hiptekarne
založnice koje garantuju privatne osiguravajuće agencije ali je njihov broj i njihova popularnost
još uvek manja.

Obične akcije

predstavljaju učešće u vlasništvu preduzeća. One vlasnicima obezbeđuju

glasačka prava na skupštini akcionara i učešće u likvidacionoj masi posle namirenja obaveza
preduzeća prema poveriocima. Dividende se akcionarima mogu isplatiti tek po namirenju ostalih
obaveza iz tekućih prihoda preduzeća. Dividende mogu biti u novcu, akcijama ili naturi. Akcije se
mogu deliti u različitim proporcijama sa ciljem da njihova vrednost bude popularnog iznosa radi
veće likvidnosti na tržištu. Imaoci običnih akcija, po pravilu, imaju pravo preče kupovine
dodatnih emisija.

Preferncijalne akcije

su uslovno govoreći, nešto između obveznica i običnih akcija.

Imaju prednost u odnosu na obične akcije u isplati dividendi i namirivanju iz likvidacione mase
preduzeća. Manje su rizične od običnih akcija ali njihovi imaoci, ako redovno primaju
dogovorene dividende, po pravilu, nemaju pravo glasa na skupštinama akcionara. Prinosi
preferencijalnih akcija su gotovo uvek unapred fiksirani i kada preduzeće dobro posluje, manji od
prinosa običnih akcija.

Većina sadrži klauzulu kumulativnosti, što znači da se eventualne neisplaćene dividende

ne gube, već se kumulirano nadoknađuju u nekom budućem periodu. Mogu imati i klauzulu
opoziva tj. otkupa preferencijalnih akcija od strane preduzeća uz plaćanje tzv. otkupne premije
njihovim imaocima. Preferencijalne akcije mogu biti participativne i fleksibilne. Prve obezbeđuju,
pored ugovorene dividende, i učešće u dividendama na raspolaganju običnim akcijama. Druge
imaju ugovorene fleksibilne dividende vezane za neku repernu veličinu poput neke kamatne stope
na državne obveznice.

Zamenjive ili kovertibilne hartije od vrednosti

su, po pravilu, obveznice i prefercijalne

akcije koje mogu biti konvertovane u obične akcije pod određnim uslovima. Jednom kovertovane
ne mogu se konvertovati nazad, a može biti preciziran i period u kome se konverzija može
obaviti.   Po   pravilu,   kovnertibilne   hartije   od   vrednosti   su   opozive.   Sama   konverzija   se   može
posmatrati   i   kao   emisija   običnih   akcija   radi   opoziva   obveznica   ili   preferencijalnih   akcija.
Konvertibilne hartije od vrednosti imaju dve moguće vrednosti, i to vrednost preferencijalnih
akcija   ili   obveznica   i   vrednost   običnih   akcija   u   koje   mogu   biti   konvertovane.   Time   one
investitorima   pružaju   zaštitu   od   pada   vrednosti   običnih   akcija   prostim   odustajanjem   od
konverzije, čime investitori zadražavaju cenu svojih konvertibilnih obveznica ili preferencijalnih
akcija.

3.3. DERIVATI ILI IZVEDENE HARTIJE OD VREDNOSTI

Derivati ili izvedene hartije od vrednosti grade svoju vrednost iz aktiva na osnovu kojih su

izvedene. To su, zapravo, likvidni ugovori čija vrednost direktno zavisi od vrednosti aktive koja
je njihov predmet. Izvedene hartije od vrednosti mogu biti kratkoročne, sa rokom dospeća manjim
od godinu dana i dugoročne sa rokom dospeća preko jedne godine. Dakle, iako mogu, po
ročnosti, biti hartije od vrednosti i na tržištu novca i na tržištu kapitala, zbog njihove
homogenosti. O derivatima i njihovom uticaju na performansu investicionih kompanija.

Opcije

su ugovori u kojima njihov izdavalac prima na sebe obavezu da kupcu opcije

proda – tzv. kupovna ili kol opcija – ili od njega kupi – tzv. prodajna – određenu aktivu po