SKRIPTA IZ PREDMETA
FINANSIRANJA INVESTICIJAMA
Doc.dr Silvna Ilić
1.POJAM I ZNAČAJ INVESTIRANJA
Štednja ili odložena potrošnja pruža neposrednu mogućnost da se ostvari veća korist u
budućnosti, ili veća količina novca koja će biti na raspolaganju za buduću potrošnju.
Odustajanje od trenutne potrošnje u korist veće buduće potrošnje je razlog zašto
štedimo. Prema tome,
investiranje predstavlja proces permanentnog investiranja štednje
tokom određenog vremenskog perioda.
Ulagače ili investitore smatramo pojedince, vlade, penzione fondove i kompanije.
Pod investiranjem ili ulaganjem podrazumevamo
sve vrste investicija, uključujući
investicije kompanija u nove pogone i opremu zatim određene investicije u akcije,
obveznice, robu i drugu realnu imovinu. Kao što možemo videti investicije se odnose na
pojedinačne ulagače ili investitore. U većini slučajeva investitori trguju sa određenom
imovinom, čija je vrednost izražena u različitim valutama, očekujući da će u budućnosti
ostvariti veći priliv nego što su njihovi troškovi danas.
Postoje različite definicije investicija. Suštinski, sve se svode na sledeće:
Investicija je
odricanje od dela sadašnje potrošnje zarad veće koristi u budućnosti.
Vremenski
period između ulaganja u sadašnjosti i očekivanih efekata u budućnosti je po pravilu dug.
Zbog toga je svaka investicija izložena neizvesnostima- rizicima. Rizici su veći što je ovaj
vremenski period duži.
Investicijama se smatraju ulaganja kapitala u:
-
objekte, opremu, instalacije, postrojenja i uređaje;
-
z!šene zastarelih i dotrajalih kapaciteta;
-
obezbeđenje traJnih bbrTNih sredstava;
-
hartije od vrednosti (portfolio investicije);
-
nove konstrukcije i prototipove i uopšte u poboljšanje postojećih i
razvoj novih proizvoda;
Finansiranje u širem smislu obuhvata finansiranje proste i proširene
reprodukcije.Sredstva potrebna za tekuće poslovanje čine finansiranje u širem smislu.
U slučaju kada se finsijska sredstva pribavljaju za finansiranje proširene reprodukcije
( za nova ulaganja) u pitanju je finansiranje u užem smislu, jer se time povećavaju
ukupna sredstva.
U procesu rada, finansijska sredstva mogu biti vezana trajno ili povremeno, što zavisi od
toga da li se finansiraju trajne ili povremene potrebe. Da bi preduzeće nesmetano
obavljalo redovno poslovanje, ono mora raspolagati izvesnim iznosom sredstava koja
trajno može koristiti. Sredstva za ovakvo poslovanje preduzeća obezbeđuju u svojim
fondovima. Ta sredstva se formiraju u toku poslovanja kroz raspodelu dohotka, te čine
trajna poslovna sredstva. U poslovanju preduzeća nastupaju i potrebe kada treba
privremeno povećati sredstva u funkciji.
U aktivnostima finansiranja učestvuju finansijer i finansirani.
Za finansijera finansiranje
predstavlja aktivan posao (aktivno finansiranje).
Aktivno finansiranje je takvo finansiranje koje za finansijera donosi određenu korist u
vidu kamate. Ta kamata je aktivna zato što finansijer (banka) daje svoja novčana sredstva
na korišćenje drugoj privrednoj organizaciji po ugovoru na određeno vreme i pod
određenim uslovima.
Finansirani koristi pribavljena sredstva od finansijera pod određenim uslovima
Za finansiranog finansiranje predstavaja pasivan posao( pasivno finansiranje).
Preduzeće koje koristi sredstva plaća kamatu na sredstva koja koristi, što znači da je ovo
finansiranje, sa stanovišta korisnika, pasivno finansiranje. To znači da se finansiranje
ispoljava kao aktivno i pasivno.
Preduzeće može da se javi u ulozi finansirjera i finansiranog. Profesionalno finansiranjem
se bave bankarske institucije (aktivno finansiranje).
Osnovni ekonomski razlog za finansiranje u svakom preduzeću jeste snabdevanje procesa
rada potrebnim sredstvima. Potrebe za finansiranjem kod proizvodnih preduzeća vezane
su za izgradnju odgovarajućih proizvodnih kapaciteta, za nabavku sredstava rada, za
finansiranje zaliha i repromaterijala.
Finansiranje privrednih preduzeća mora biti u skladu sa ekonomskom politikom, buduću
da se i finansiranje poslovanja preduzeća menja sa promenama u ekonomskoj politici. U
ekonomske razloge finansiranja spadaju: poslovi finansiranja proizvodnje, prometa,
novih investicija, sanacija i sl.
Danas postoje sledeći razvijeni izvori finansiranja i kreditiranja privrede:
-
samofinansiranje,
-
udruživanje sredstava i kapitala,
-
zajednička ulaganja,
-
osnivačka ulaganja,
-
kreditni odnos sa domaćim i stranim partnerima,
-
direktne inostrane investicije,
-
finansiranje putem emisije hartija od vrednosti,
-
specifični oblici finansiranja,
-
drugi mogući oblici finansiranja i kreditiranja.
Svaki od navedenih oblika izvora finansiranja ima svoje specifičnosti, značaj i ulogu u
svakoj nacionalnoj ekonomiji. Sve navedene izvore finansijskih sredstava ekonomski
subjekti mogu da osiguraju ili u okviru nacionalne privrede ili na međunarodnom tržištu
kapitala, odnosno kod međunarodnih finansijskih institucija.
3. INVESTICIJE I DRUŠTVENO EKONOMSKI RAZVOJ
Rezultat društvene reprodukcije je obnavljanje društvenih odnosa i stvaranje društvenog
bruto proizvoda. U stvaranju društvenog bruto proizvoda učestvuju svi činioci procesa
reprodukcije: sredstva za rad, rad, predmeti rada i informacije.
Društveni bruto proizvod
predstavlja ukupnu količinu proizvedenih dobara i usluga u
određenom vremenskom periodu (godina dana), iskazani u novčanom obliku.
Kada se od društveno bruto proizvoda oduzmu utrošci predmeta za rad
iskazani kroz
kategoriju reprodukcioni materijali i proizvodne usluge
dobija se
društveni proizvod.
Kada se od društvenog proizvoda oduzmu utrošci sredstava za rad
iskazani kroz kategoriju
amortizacije,
dobija se
nacionalni dohodak.
Postoji više definicija razvoja preduzeća i poslovnih sistema. Međutim, sve se one u
suštini svode na sledeće:
razvoj je proces transformacije preduzeća iz postojećeg u
novo stanje više kvalitativne i kvantitativne efikasnosti.
To novo stanje je zapravo
prilagođavanje zahtevima okruženja (tržišta, pre svega) koje se ogleda kroz promene na
području proizvoda, proizvodnog programa, tehnike i tehnologije, organizacije rada i
kadrova, koji doprinose novom poboljšanom kvalitetu ekonomskih rezultata poslovanja.
U praksi se često ne pravi dovoljno jasna razlika između rasta i razvoja preduzeća.
Dakle, povećanje kapaciteta dogradnjom novih, bez kvalitativnih poboljšanja tehnologije,
asortimana i kvaliteta kao i ukupnpog unapređenja procesa rada ne može se smatrati
razvojem, već samo rastom. Razvoj je kompleksniji proces od rasta, i on obuhvata, pored
odgovarajućeg povećanja vrednosti proizvodnje i poboljšanje tehničko-tehnološkog procesa
organizacije i metoda rada.
Dakle, rast je samo jedan od sastavnih elemenata razvoja, koji iskazuje kvantitativno
povećanje obima poslovanja, dok razvoj, pored toga, iskazuje i kvalitativno poboljšanje i
inoviranje proizvodnje i poslovanja.uopšte.
Inovacije i kvalitativna poboljšanja u poslovanju preduzeća koje zahteva razvoj moguće su
jedino ako se prati razvoj nauke i tehnologije i ta dostignuća primenjuju u vlastitoj praksi.
Jedino se ia taj način obezbeđuje kvalitetan razvoj i buduća egzistencija na tržištu.
Sastavni deo razvojne politike je investiciona politika. Investiciona politika je
politika ulaganja kapitala u realizaciju razvoja. Ona definiše prioritete i kriterijume
za rangiranje i selekciju investicionih projekata. Investicionom politikom se određuju
konkretni investicioni projekti čijom se realizacijom ostvaruju ciljevi razvoja. Dakle,
investicije su osnovna pretpostavka razvoja i po definiciji pretpostavljaju pozitivan
budući ishod, odnosno predpostavljaju ostvarivanje razvoja preduzeća. U
suprotnom, investicije nemaju smisla jer mogu dovesti preduzeće u gubitak.
