1. UVOD
Stavovi o ekonomskoj ulozi države menjani su tokom istorije, ali su i savremena mišljenja različita. U
18. veku, posebno među francuskim ekonomistima, dominirao je stav da država treba aktivno da
podstiče trgovinu i proizvodnju. Pristalice ove ideje nazivale su se merkantilistima. U istom periodu,
Adam Smit se zalagao za ograničenu ulogu države. Tvrdio je da slobodna konkurencija i motivisanost
profitom navodi privredne subjekte da se proizvodi ono što je potrebno, i to na najbolji mogući način.
Ova njegova ideja imala je snažan uticaj na države i njihovu ekonomsku politiku. U 19. veku bilo je i
onih koju su zagovarali upravo suprotno. Karl Marks je smatrao da je upravo privatna svojina nad
kapitalom pogubna za društvo. On se zalagao za veću ekonomsku ulogu države. U 20. veku na
svetskoj sceni postojale su dve suprotstavljene politike ekonomskog sistema, sa jedne strane postojao
je sistem zasnovan na privatnoj svojini nad kapitalom i slobodnoj konkurenciji, a sa druge strane ‒
sistem zasnovan na državnoj kontroli nad sredstvima za proizvodnju. Istorija je pokazala da je ovaj
drugi sistem neefikasan, zbog čega su bivše socijalističke zemlje krenule putem tranzicije smanjujući
ekonomsku ulogu države u korist tržišne konkurencije. Uloga države je menjana i u kapitalističkim
privredama, kao reakcija na privredna kretanja. Tako je velika ekonomska kriza iz 1929. godine
uticala na promenu stava prema državi. U to vreme DŽon Majnard Kejnz je dokazao da država može
stabilizovati privredu.
Danas dominira mišljenje da su slobodno tržište i privatna svojina uslov efikasnosti privrede, ali da
država ima značajnu ulogu kao dopuna tržištu. Međutim, problem i neslaganje postoje u vezi sa
definisanjem ekonomske uloge države. Kao jedan od razloga za državnu intervenciju u privredi
navodi se i proizvodnja javnih dobara. Reč je o dobrima i uslugama koji su od vitalnog značaja za
funkcionisanje jedne privrede (zdravstvo, obrazovanje, bezbednost, snabdevanje električnom
energijom, vodosnabdevanje, komunalne usluge i drugo). Neka od ovih dobara, kao što je
obrazovanje i zdravstvene usluge, obezbeđuje i privatni sektor, dok su druga, recimo, nacionalna
odbrana i policija, u isključivoj nadležnosti države. U ekonomskoj teoriji (Stiglitz, 2004: 127)
prisutna je i podela na čista i kvazi javna dobra, kao i privatna dobra koja obezbeđuje javni sektor. U
okviru ove podele obrazovanje je svrstano u privatno dobro koje obezbeđuje javni sektor. Danas
države zahvataju, oporezivanjem i na druge načine, veliki deo ostvarenih dohodaka svojih građana i
profita privrednih subjekata.
Ovako prikupljena budžetska sredstva država koristi za različite namene. Što više novca troši u jednoj
oblasti, manje ostaje za druge. Država uvek ima opravdanja za velika trošenja i neplanirane izdatke.
Kratkoročno, ona ne snosi odgovornost za neracionalno trošenje novca svojih poreskih obveznika.
Nakon par godina, na novim izborima, mogu se osetiti posledice neadekvatne državne politike.
Imajući u vidu ograničeno poresko zahvatanje (prekomerno oporezivanje smanjuje potrošnju i
investicije), nasleđeni javni dug, kao i obimna državna trošenja, postavlja se pitanje: Kako obezbediti
efikasnu proizvodnju javnih dobara?
U ovom radu analiziramo odnos savremenih država prema obrazovanju, sa posebnim osvrtom na
finansiranje obrazovanja i kvalitet obrazovnog sistema.
2. DRŽAVA I OBRAZOVANJE
Svuda u svetu države su odgovorne za obrazovanje. Pitanje značaja obrazovanja se ne postavlja.
Postoje, međutim, neslaganja u vezi sa načinom uspostavljanja visokokvalitetnog sistema
obrazovanja. Zastupljenost obrazovanja u ukupnim budžetskim rashodima odraz je prioriteta svake
aktuelne vlasti, kao i stanja javnih finansija. Dva osnovna ekonomska problema u vezi sa
finansiranjem obrazovanja jesu: opadanje privredne aktivnosti, a time i obima fiskalnih zahvatanja;
kao i povećanje dohodne nejednakosti građana, odnosno povećanje broja građana slabog imovnog
stanja. Između obima privredne aktivnosti i kvaliteta obrazovanja postoji uzročno posledična veza. S
jedne strane, kvalitetan i efikasan sistem obrazovanja unapređuje ljudske resurse bez kojih nema
privrednog rasta. S druge strane, država suočena sa ekonomskom krizom ili recesijom, ima
ograničene mogućnosti poreskog zahvatanja, a time i finansiranja budžetskih rashoda. Mnogi
ekonomisti kvalitetno obrazovanje smatraju osnovnim preduslovom privrednog rasta. Zato se pitanju
finansiranja obrazovanja u svim zemljama posvećuje posebna pažnja. Ovo pitanje kod nas je tim
ozbiljnije, imajući u vidu dugogodišnju privrednu recesiju ili bolje reći krizu, s obzirom na
zabrinjavajuće nizak nivo privredne aktivnosti, a uz to i sve veće socijalne razlike.
Ovo poslednje može se dovesti u vezi i sa obrazovanjem, mada ne samo s tim s obzirom na to da
među bogatim građanima Srbije značajan broj čine lica bez visokoškolskog obrazovanja Sistem
obrazovanja utiče kako na obim tako i na kvalitet obrazovanja stanovništva. Posmatrajući podatke iz
Tabele 1, tj. deo koji se odnosi na visoko obrazovanje u Srbiji, možemo pratiti dinamiku povećanja
broja osoba sa univerzitetskom diplomom kod nas u periodu od šest decenija. U dugom periodu od
1953. do 1971. godine povećan je broj visoko obrazovanog stanovništva sa 0,74%, od ukupnog broja
stanovnika, na 1,98%. U narednom tridesetogodišnjem periodu, od 1971. do 2002. godine, došlo je do
povećana na 6,52% visoko obrazovanog stanovništva u odnosu na ukupan broj građana Srbije.
U poslednjem prikazanom, devetogodišnjem, periodu to povećanje iznosilo je čak 4,07% u odnosu na
2002. godinu, čime je 2011. godine ostvareno učešće visoko obrazovanog stanovništva od 10,59%.
Značajno povećanje broja visokoobrazovanog stanovništva u Srbiji od 2002. godine na ovamo, može
se objasniti promenom sistema visokog obrazovanja kod nas. U tom periodu osnovano je više
privatnih fakulteta, čime je u Srbiji prekinuta duga istorija postojanja isključivo državnih
visokoškolskih ustanova. Ovakva promena u državnoj politici obrazovanja može se objasniti delom
tranzicionog procesa i nastojanjem države da uvede sistem obrazovanja sličan onima u razvijenim
državama. U pozadini bi mogla biti i namera da se samo poveća broj građana sa univerzitetskom
diplomom, bez ozbiljne brige za kvalitet istih, kako bi brojke pokazale „suštinske“ promene u ovom
segmentu državne politike.
Namera nosilaca vlasti bi mogla biti i nastojanje da se deo tereta finansiranja obrazovanja sa države
prebaci na privatne ustanove. Samo povećanje broja, ali ne i kvaliteta znanja svršenih studenata, ne
dovodi do povećanja parametara privrednog rasta. Investiranje u ljudski kapital, kao uslov povećanja
produktivnosti, znači investiranje u znanje, a ne u diplome. U tom smislu, od odgovorne države se
očekuje da izgradi kvalitetan sistem obrazovanja, bez obzira na zastupljenost državnih i privatnih
ustanova. Posmatrajući podatke iz Tabele A1, možemo zaključiti da se broj visokoobrazovanih osoba
kod nas značajno povećao od pedesetih godina prošlog veka do danas. To, međutim, nije pokazatelj
kvaliteta obrazovnog sistema u Srbiji. Kod nas je pravo na obrazovanje ustavom zagarantovano
pravo. Svi građani Srbije imaju pravo na obrazovanje. Osnovno obrazovanje je obavezno i besplatno,
One ih finansiraju (obično iz poreza na imovinu), zapošljavaju nastavno osoblje i utvrđuju nastavne
programe. Ovakav sistem obrazovanja za posledicu ima različito trošenje na obrazovanje između
bogatih i siromašnih sredina. U SAD postoje ogromne razlike u rashodima na obrazovanje po
učeniku, čak i u okviru istih saveznih država. Kvalitet obrazovnog sistema u jednoj zemlji uslovljen je
i načinom njegovog finansiranja, odnosno podelom obaveza između republike i lokalnih organa vlasti
(ili nekih drugih nivoa vlasti). Organizovanje i finansiranje obrazovanja preneto u nadležnost nižih
teritorijalnih jedinica, može dovesti do značajnih nejednakosti u kvalitetu obrazovanja stanovništva
jedne zemlje. Pitanje obrazovanja mora se rešavati na nacionalnom nivou s obzirom na velike razlike
u razvijenosti i budžetske mogućnosti lokalnih samouprava.
Čak i sredine koje raspolažu istim finansijskim mogućnostima mogu različito izdvajati za
obrazovanje s obzirom na različito vrednovanje prioriteta. Jedan od razloga zbog kojih država
finansira obrazovanje jeste pružanje jednakih mogućnosti za obrazovanje svim građanima. Ako je to
tako, sistem lokalnog finansiranja obrazovanja jeste rizičan s obzirom na to da pruža različite
mogućnosti obrazovanja. Da li bi zbog toga trebalo uvesti isto izdvajanje za obrazovanje u svim
lokalnim samoupravama? Ovakvo rešenje bi značilo nemogućnost da sredine koje žele investirati više
u obrazovanje to zaista i učine. Ili treba odrediti minimalni iznos novca za obrazovanje u svakoj
sredini? Sledeće pitanje je: koji je taj minimalni a efikasni nivo? Ako se taj iznos visoko postavi,
siromašne sredine ga ne bi mogle obezbediti. Ukoliko je prenisko određen, bogatije sredine ne bi bile
motivisane da investiraju u obrazovanje u skladu sa svojim mogućnostima. Logično je očekivati da
viši standardi i veći izdaci za obrazovanje, moraju uključiti veću ulogu republike u finansiranju
obrazovanja. I pod pretpostavkom postojanja istih investicija u obrazovanje svih lokalnih
samouprava, postavlja se pitanje načina korišćenja tih sredstava. Negde bi se više ulagalo u, recimo,
laboratorije, a negde u sportske terene. Pružanje jednakih mogućnosti za obrazovanje izgleda
nemoguće bez centralizovanog obrazovnog sistema na nivou zemlje. Svoj deci bi trebalo omogućiti
pravo na obrazovanje bez obzira na to u kom kraju zemlje žive i kakve su finansijske mogućnosti
njihovih roditelja. U cilju povećanja jednakosti, neke države na nacionalnom nivou obezbeđuju novac
za lokalne samouprave s niskim dohotkom, kao i za siromašnu decu.
One finansiraju obrazovanje tako što više novca prosleđuju nerazvijenim područjima, a manje
razvijenim, a određuju i minimalne standarde u obrazovanju, kao i način korišćenja sredstava. Iz
aspekta ekonomske analize, interesantan je odnos između rashoda na obrazovanje i povećanja
kvaliteta obrazovnog sistema. U proizvodnji standardnih dobara, povećanje utrošaka obavezno
dovodi do povećanja proizvodnje. Efekti povećanih ulaganja u obrazovanje mogu se proveriti
upoređivanjem znanja đaka (recimo, međunarodna takmičenja), koji dolaze sa područja u kojima je
ulaganje u obrazovanje različito. Interesantni su podaci iz devedesetih godina prošlog veka koji
pokazuju da SAD po učeniku troše više od skoro svih ostalih zemalja, a da su ti isti učenici pokazali
slabije rezultate na takmičenjima u poređenju sa onima iz drugih zemalja. I narednih godina SAD je
značajno povećala rashode na obrazovanje po učeniku, ali se to slabo odrazilo na rezultate postignute
na testovima (Stiglitz, 2004: 438).
Mnogi ekonomisti proučavaju vezu između rashoda na obrazovanje i kvaliteta znanja. Jedni ukazuju
na slabu vezu između ovih parametara, dok drugi ističu da je povećanje rashoda na obrazovanje
nužno i korisno. Odgovor se, verovatno, nalazi u načinu korišćenja sredstava namenjenih obrazovanju
i konceptu obrazovnog sistema. Interesantno je i pitanje: Koliko treba ulagati u obdarene učenike,
koliko u prosečne, a koliko u najslabije? Ulaganje u talente znači investiranje u ljudski kapital koji
povećava proizvodne potencijale zemlje. S druge strane, ulaganje u najslabije učenike povećava
