повређеног/  оболелог,   а   у   ширем   смислу,   сагледавање  и   праћење   стања   болесника
(клинички,  биохемијски,   имунолошки,   радиолошки   и   други  мониторинг).   Помоћу
мониторинга   постиже  се   одржавање   хомеостазе   организма   јер  уочавањем   промена
стања   болесника   -  одлучујемо   се   за   дијагностичке   и   куративне  поступке.   Алармни
системи, инкорпорирани  у саме апарате за монторинг, региструју  промене у задатим
параметрима и упозоравају нас на различите поремећаје које је потребно купирати.

Мониторинг доприноси смањењу морбидитета и смртности у прехоспиталним и

хоспиталним условима, укључујући јединице ургентног пријема, Јединице интензивног
лечења   (ЈИЛ)   и   операционе   сале.   Мониторниг  се   заснива   на   клиничком   праћењу
болесника и примени различитих апарата. Клинички мониторинг подразумева праћење
општег   стања   и   виталних   функција   болесника  клиничко-пропедевтичким   методама:
инспекцијом,   палпацијом,   перкусијом   и  аускултацијом,   обрадом   и   тумачењем
анамнестичких   података   о   болеснику   и   додатних  биохемијских,   радиолошких   и
ултразвучних  налаза.  Мониторинг помоћу апарата подразумева  употребу различитих
апарата   за   праћење  виталних   функција   болесника.   Идеални  апаративни   мониторинг
треба да је једноставан за примену и клиничку интерпретацију регистрованих података,
поуздан у раду, сигуран у заштити болесника и особља од повреда, приступачне цене и
да поседује алармне системе са могућношћу подешавања граничних вредности.

Ургентна стања у медицини представљају изазов за лекаре и захтевају стручност

и организованост у фази ране процене и збрињавања. То се нарочито односи на
болеснике са траумом. Такозвани „златни сат” („golden hour ”) је време које је идеално
да болесник буде дефинитивно подвргнут третману који захтева његова
повреда/обољење, а када је у питању траума, то је најчешће оперативно лечење.

Такође важи правило „платинастих десет минута” („platinum ten minutes ”) које

се односи на збрињавање болесника приликом хоспиталног пријема. Иницијална
процена боесника подразумева

инспекцију, палпацију, перкусију и аускултацију

позната је као правило „гледај, слушај и осећај” („look, listen, feel ”). Прати се број
респирација, крвни притисак, пулсни притисак, ментални статус и диуреза. Иницијална
процена болесника у ургентним стањима подразумева процену дисајног пута, дисања,
циркулације, неспособности и изложености (

ABCDE: A-airway, B-breathing, C-

circulation, D-disability, E-exposure/enviroment

Дисајни пут („A-airway ”)

се процењује

на основу дисања, тако да стридор указује на опструкцију горњег дисајног пута
насталог услед дејства страног тела или едема. Руком која се ставља изнад уста и носа,
процењује се да ли постоји струјање ваздуха кроз дисајни пут.

Дисање („B-breathing ”)

се процењује на основу природе повреде, коришћења

помоћне респираторне мускулатуре, присуства стридора или аускултацијом и
перкусијом. Битни су ритам и фреквенца дисања.

Иницијални мониторинг циркулације

(„C-circulation ”)

подразумева аускултаторно утврђивање присуства срчаних откуцаја,

палпаторно утврђивање присуства радијалних и каротидних пулсева. Уколико је пулс
одсутан над радијалном артеријом, систолни притисак је испод 80 ммХг, а уколико се
не папира над кубиталном артеријом, систолни притисак је испод 60 ммХг. Један од
показатеља стања циркулације је боја коже. Хладна, бледа и влажна кожа указује на
шокно стање. Инспекцијом тела утврђује се да ли постоје видљива крварења, а
палпацијом абдомена, мале карлице и надколенице да ли постоји унутрашње крварење.

На терену је доступан неинвазивни метод мерења крвног притиска помоћу

манжентне.

Стање централног нервног система („D-disability ”)

, у прехоспиталним

условима, процењује на основу стања свести и покретљивости екстремитета. Стање
свести је најбољи показатељ адекватне перфузије мозга. Најједноставнија процена
стања свести је

помоћу четворостепене

скале на основу извршења налога: будан,

одговара на вербалне стимулусе, одговара на болне стимулусе и без одговора. То је тзв.

VPUskala (A-alert, V-responds to verbal stimuli, P-responds to painful stimuli,
U-unresponsive

). За

иницијалну процену стања свести

се може користити и Глазгов

кома скала (

Glasgow coma scale-GCS

). (Табела 1) Стање свести је поремећено у случају

повреде мозга, хипоксије, хипогликемије и шока. Преглед зеница, величина,
симетричност и реакција на светлост представљају увид у стање централног нервног
система. Асиметрија зеница већа од 1 мм или разлика у реакцији на светлост указује на
ефекте повишеног интракранијалног притиска и компресију истостраног трећег нерва.

Параплегија и квадриплегија упућују на повреду кичмене мождине.

Уклањањем

одеће са тела болесника („E-exposure ”)

омогућава се детаљан преглед и сагледавање

повреда. Клинички мониторинг, у најужем смислу речи, обухвата евалуацију
параметара које је могуће проценити без икаквих апарата, технике и опреме (чак и без
стетоскопа).

Ти параметри су:

Стање свести

. Процењује се применом напред поменутих скала и скорова

(AVPU, GCS) или описно;

Респирација

. Једноставним бројањем респирација можемо закључити да ли

болесник   дише   правилно   (12-16   респирација/мин)   или   је   тахипноичан   (>   12
респирација/мин), екстремно тахипноичан (> 16 респирација/ мин), дише површно (>
30   респирације/   мин)   или   је   брадипноичан   (<   10   респирација/   мин).   Све   наведене
градације такође су у вези са различитим степенима хеморагијског шока. Посматрањем
квалитета дисања можемо закључити да ли дише „плитко” и површно, агонално, да ли
је   дисање   чујно   (стридорозно)   и   да   ли   је   ангажована   помоћна   респираторна
мускулатура;

Пулс

. Мерењем фреквенце пулса (обичним бројањем, уз гледање на сат) над

доступном артеријом (најчешће се палпира а. радијалис у сулкусу радијалисујер је ту
најбоље фиксирана уз радијалну кост) стичемо увид да ли је брзина пулса адекватна (75
откуцаја/мин) или је болесник брадикардичан (< 60 откуцаја/ мин), тахикардичан (>
85/мин) или екстремно тахикардичан (> 100 откуцаја/ мин). Степен тахикардије такође
указује на степен хиповолемијског шока. Једноставном палпацијом пулса се такође
одређује и квалитет пулса (да ли је добро пуњен или је филиформан и сл.).

Изглед коже

. Боја и оријентациона температура коже (без мерења

термометром) могу указати на различите поремећаје (нпр. бледа и хладна кожа указују
на губитак крви);

Капиларно пуњење

. Овај тест који се једноставно и брзо изводи, а такође може

указати на степен хеморагијског шока. Лекар својим палцем снажно и кратко притисне
кажипрст   болесника   (који   је   претходно   фиксирао   за   чврсту   подлогу   или   својим
дланом).   Када   склони   свој   прст   посматра   јагодицу   кажипрста   болесника,   коју   је
претходно притиснули. Због притиска доћи ће до бледила посматране јагодице, али ће
се  ружичаста  пребојеност  вратити  за  мање од  две секунде,  у  нормалним  условима.
Дакле, нормално капиларно пуњење износи < 2 сек. Уколико се боја врати за > 2 сек,
онда се то квалификује као успорено капиларно пуњење (што је један од знакова другог
степена хеморагијског шока), а уколико се боја уопше не врати, већ јагодица остане
бледа, онда је квалификација ”нема капиларног пуњења”, што подразумева одмаклу
фазу хеморагијског шока.