1.Језик као средство комуникације. Језички знак.Структура и
састав језичког система.
Језик је најважније, универзално средство комуникације; настало
је у процесу рада из потребе људи да међусобно комуницирају;друштвена
појава; развија се и траје док служи вршењу комуникативне функције и
зато је у језику све (материјална природа, структура, својства) прилагођено
комуникативној функцији. Постоје два облика испољавања:
говорни-
примарни и писани.
Саопштења која језик продукује морају бити материјална, тј. да се примају
чулима. Неки облици чулне перцепције захтевају непосредни контакт
(тактилна опажања) а неки захтевају невелику удаљеност (визуелна
опажања); повољнији од оба је коришћење звучне материје и то је у основи
језика = језик је основан на материјалном (звучном).
Устројство језика у целини је условљено функционално, тј. да бисмо могли
да примимо неку информацију морају бити задовољени неки услови.
Размена и стварање поруке мора бити усклађено са ограничењима које нам
намећу памћење и начин рада мозга, а елементи језика морају обезбедити
корелацију јединица језичког тока са елементима мисаоног плана (плана
садржаја) = језик мора претпоставити одређено јединство, целовити
систем. (некад се значење чува у акценту)
Систем
је скуп елемената повезаних узајамним односима,скуп који
представља јединствену целину и служи вршењу одређених функција.
Својство образовања система поседују само уређени скупови елемената.
Број елемената је увек ограничен, ти елементи морају по нечему да се
разликују,те разлике морају бити сталне. Разлике морају бити толике да
људско ухо може са лакоћом да их препозна и да утврди
њихову разликовну вредност. Разлике не смеју бити превелике како би
говорни органи могли без превеликог напора да их артикулишу.
Ово значи да у језику постоје две међусобно супротне тенденције:
1) Прва
која обезбеђује препознатљивост и зато настоји да повећа разлике
међу елементима система и
2) Друга
која обезбеђује добру економичност и зато тежи да те разлике
смањи.
Јединице су у говорном језику гласови групе гласова
. Оне су језички
знаци и имају иста својства као било који знак који је елемент неког другог
нејезичког система.То значи да њега чине ознака,означено и условна веза
међу њима. Ознака се односи на форму и оно што је материјално, означено
је садржај, а условна веза је договорена. Језички знак не мора да буде само
реч (може и синтагма нпр. ведар дан).
Језички знак –
ОЗНАКА : ОЗНАЧЕНО = УСЛОВНА ВРЗА
(Чекај!) (Хоћу неког да
зауставим!)
1
Структура система
Структура система је његова унутрашња организација која се
манифестује узајамним односима међу елементима система. Постоје
два типа односа : синтагматски и парадигматски односи.Синтагматски
су односи узајамне повезаности елемената у низу и остварују се
према правилима који се утврђују за сваки језик појединачно.
Постојање тих односа чини комуникацију јер се елементи повезују и
слажу један за другим. На основу малог броја елемената, 30 слова, може
се постићи богатство језичког израза. Сваки језик има своја правила за
гласове, морфеме, речи, исказе. Парадигматски односи се заснивају на
чињеници да се елементи система који су по неким обележјима сродни и
који се у линеарном низу појављују у истој позицији, да се они окупљају
и обједињују у класе или парадигме. Таквог типа су класе вокала и
консонаната у фонетици, класе префикса, суфикса, инфикса, корена у
морфологији…
Састав језичког система
Језички систем укључује у себе елементе различитог ранга: фонеме,
морфеме, речи, типове реченица итд. Елементи једног ранга образују свој
посебни систем; овакви системи могу се назвати и подсистемима ако
мислимо на њихову укљученост у општи систем а могу се назвати
системима када се гледа њихово устројство и њихова релативна
самосталност. Тако постоје фонетски (фонолошки ), морфолошки,
синтаксички, лексички, прозодијски систем. Иако су аутономни сви
подсистеми су међусобно веома повезани. Међу елементима система/
подсистема постоје тзв. конститутивни односи а то значи да елементи
нижег ранга служе као материјал за грађење наредног, вишег ранга
(фонеме за морфеме, морфеме за речи ) .
Конститутивни елементи који постоје између неколико десетина гласова
(јединица) чине довољним да се од тако малог скупа добије неколико
хиљада морфема, неколико стотина хиљада речи и практично
неограничен број реченица.
2
Подела фонетике
У зависности од задатка истраживања, гласовна страна језика може се
изучавати кроз дисциплине:
1
.Општа фонетика
- проучава артикулационе, акустичке и перцептивне
могућности човека без обзира на неки конкретан језик и проучава на исти
овај начин функционисање говорног апарата.
(
пример: звучни гласови се производе треперењем гласних жица)
2.Дескриптивна (описна) фонетика
- проучава фонетске особености
једног конкретног језика/дијалекта.
(пример: српски језик има четири акцента)
3.Историјска (еволутивна)
- изучава промене једног језика кроз историју.
(пример: полугласници су се вокализовали или изгубили)
4.Упоредна (компаративна)
фонетика- проучава сличност и разлике међу
сродним језицима углавном из дијахроне перспективе. Ако се проучава
типологија несродних језика ради се из синхроне перспективе-
контрастивна (конфронтативна) фонетика.
(пример: рефлекс гласа ЈАТ) екавски – Е
ијекавски - ИЈЕ/ЈЕ
икавски - И
5.ортоепска (нормативна) фонетика
- даје скуп правила која одређују
добар, правилан изговор у једном језику. Ортоепија представља норме
изговора које вреде унутар једне језичке групације, државе, културне
заједнице, друштвене групе.
4
3.Фонетика и фонологија (глас, фонема,фон, алофон)
Фонетика кроз артикулациони и акустички аспект проучава гласове;
истражује како се говорни гласови граде, преносе и примају. Фонетичари
опште закључке о стварању и перцепцији гласова могу добити на основу
било којег језика, када је њихов циљ да утврде материјалну природу
гласова, тј. акустичку и артикулациону природу.
Основна јединица фонетике је глас.
Фонологија
представља трећи функционални аспект проучавања
гласова осамосталила се у засебну дисциплину, чији је циљ да открије
принципе по којима се гласови у конкретним језицима организују, и да
открије начин на који се говорници неког језика систематски служе
избором између свих гласова који би они могли произвести. Посебно
обраћа пажњу како се тим избором саопштавају значења. Фонологија је
трећи аспект изучавања гласова, поред акустичног и артикулационог
аспекта.
Основна јединица фонологије је фонема.
У прошлости су се гласови дефинисали као гласовна образовања којима
одговарају слова. Тада се и за саме гласове употребљавао назив слово.
Слово се "изговарало", било је "тврдо/меко", "звучно/безвучно"…
Лингвистика 19. века је донела јасно разграничење између слова и
гласа. За означавање гласа уведен је термин фонема, 1874. године и тад је
значила оно што је звучеће.
Различите реализације гласа увек се помало разликује у говору. На то
утичу различити фактори:
гласовно окружење, позиција у речи, мале
анатомске разлике код говорника.
Међутим, већину тих разлика ми не
примећујемо када се служимо матерњим језиком, тачније игноришемо их
а обраћамо пажњу само на оне особине које су важне за преношење
значења.
Фонологија
издваја та битна својства (обележја) и обраћа пажњу на то
како се успоставља ред између стотине варијанти гласова у говору и како
се формирају јединице на основу тих битних обележја. Посебан је проблем
да се утврди које су разлике мале, а које велике.
Апарати експерименталне фонетике прецизно региструју све акустичке
разлике међу гласовним варијантама, а ми слухом региструјемо један део
тих разлика и неке од њих нам изгледају веома уочљиве и важне,а неке
сасвим неважне или их чак и не региструјемо. О истим овим разликама
говорник неког другог језика има сасвим другачији став.
Тако ће разлике у звучности бити једна од најважнијих разлика
битна за нас, док за Немце та разлика није толико битна колико
отвореност вокала као и за Французе, за Русе палаталност консонаната.
Код нас је битна лабијализованост вокала, али не и консонаната.
5
4.Методе истраживања у фонетици
(Симић, Остојић)
У својим истраживањима у проучавању људског говора фонетичари
се служе различитим методама. То зависи од:
предмета истраживања,
циља, поузданости слуха истраживача, од опремљености фонетске
лабораторије, од бројности истраживачког тима и од тога какве су
навике у некој фонетској школи.
Најбољи резултати постижу се када се
комбинује поуздан слух и најсавременији апарати за анализу.
Слух истраживача је и даље незаменљив зато сто се перцепција ухом
веома разликује од објективних својстава појава које
истражујемо и које апарати бележе. За изучавање помоћу апарата
уобичајени су називи
експериментална и инструментална фонетика
.
Артикулациони аспект се истраживао пре акустичког. И тако су већ у 19.
веку постојали апарати који су омогућавали прва егзактна истраживања.
То су
кимограф и осцилограф
.
Кимограф
бележи разне артикулационе покрете усана, језика, непца
и бележи експираторну струју и на посебној траци исписује податке о раду
говорних органа. Када се комбинује са микрофоном и са посебним писачем
онда даје известан број података о акустици. Мерење јачине звука није
поуздано.
Осцилографом
се могу бележити треперења која карактеришу тон и
њиме су добијени први подаци о спектрима вокала.
Савремена истраживања се у артикулацији углавном ослањају на
старе методе (кимограф –
угљени прах
и палатограф –
отисак језика на
непцу
) али се данас све више ради и методом скопије, фотографије и
рендгенски снимци (увек у комбинацији са звучним снимцима).
АКУСТИКА
Ново време ( 60/70. године 20. века) у центар интересовања је
ставило акустику. Овде се примењују прецизни
спектографи
. Они нам
откривају све податке о звучању и изолованих гласова и гласова у низу.
Спектографи пре свега изучавају спектар звука. Осим њих постоје и
други модерни апарати који обично не изучавају спектар него неке
друге компоненте звука. Спектографи обично имају неко временско
ограничење тако да један снимак обично обухвата 2-3 секунде
говора док други апарати то немају. Код спектографа се обично добија
дводимензионални снимак (приказ), с тим што је на једној оси кординатног
система добијају – вредности фреквенције, а на другој трајање, време.
Други апарати обично податке дају у виду кривуље (кривуља тона,
интезитета…).
Најпознатији од спектографа је
сонаграф
(у фонетици), а од ових других
мингограф
. Снимци који се добијају помоћу ових апарата јесу
сонограм/мингограм
.
7
