Садржај
1. Увод
1.1 Форма и одобрење
1.2 Форма и формалност публицитета
1.3 Форма и фискална формалност
1.4 Форма и доказ о постојању уговора
2. Врсте форми
2.1 Подела форми према начину испољавања
2.2 Подела форми према њиховом правном дејству
2.3 Врсте форми према начину настанка
3. Врсте облигационих уговора
4. Закључак
5. Литература
Увод
Да би уговор настао, тачније, да би сам уговор постао пуноважан акт потребно је
испунити одређене услове. Ти услови се деле на оне који су увек неопходни ( способност
уговарања, сагласност воља, предмет и кауза ) и оне који су неопходни по изузетку ( када
је законом прописано, односно вољом странака утврђено, а то је форма уговора. )
Форма облигационих уговора је изражавање њихове садржине путем унапред
предвиђених спољних облика. Код нас влада правило консензуализма, као вид аутономије,
односно аутономије воље и то правило је формулисано на следећи начин : Закључење
уговора не подлеже никаквој форми, осим ако је законом друкчије одређено.
1
Такође. На опстанак уговора или на његово доказивање утичу и неке параформалне
чињенице, које имају неку сличност са формом уговора, па самим тим је потребно и
направити разлику између :
- форме и одобрења
- форме и формалности публицитета
- форме и фискалних формалности
- форме и доказа о постојању уговора
1
Облигационо право – Оливер Антић, Правни факултет Универзитета у Београду, Београд 2014
