VISOKA TEHNIČKA ŠKOLA
STRUKOVNIH STUDIJA
U NOVOM SADU
SEMINARSKI RAD
Predmet: Reprodukciona tehnika
Tema: Fotomaterijali
Norbert Pilc
Branislav Nenin
Dušan Vrućinić
Ivan Tadić Profesor: Petra Tanović
Decembar 2012.
FOTOMATERIJALI
UVOD
Proces umnožavanja bilo kakvog originala (višetonski crno beli, linijski crno beli,
višetonski višebojni i linijski višebojni) u svim osnovnim tehnikama štampanja počinje
snimanjem – fotografisanjem originala. Prema tome jedna od prvih i veoma značajnih
faza rada u svakom grafičkom preduzeću je snimanje negativa i dijapozitiva koji kasnije,
u izvornom ili obrađenom obliku, služe kao predlošci za izradu tiskovne forme raznim
fotomehaničkim postupcima (kopiranjem na metal ili neki drugi materijal). Prostor
opremljen odgovarajućom opremom za snimanje i obradu fotografskih materijala naziva
se reprodukciona fotografija za razliku od niza ostalih specijalizovanih oblasti primenjene
fotografije kao što su: naučna, umetnička, profesionalna, dokumentarna, reportažna itd. U
ovom veku fotografija je postala moćno oružje ljudskog rada i istraživanja i primenjuje se
gotovo u svim oblastima ljudskog delovanja:
u društvenom životu (amaterska, profesionalna, umetnička, kinematografska i
žurnalistička)
u prirodnim i tehničkim naukama (astronomija, rendgenografija, nuklearna
istraživanja, spektroskopija, svemirska istraživanja)
u medicini (radiografija, filmska dozimetrija, snimanje preparata i pacijenata)
u štamparstvu (svetloštampa, višebojna štampa u svim tehnikama, fotograviranje...)
u industriji (industrijska radiografija, metalografija, snimanje radnih operacija,
kinematografija...)
u bibliotekarstvu i informatici (kopiranje dokumenata i slično)
Istorijski, čovek je već odavno (Aristotel, Leonardo) primetio da je moguće
pomoću svetla, na odgovarajuću podlogu i pod odgovarajućim uslovima projektovati lik
nekog predmeta. Svojstveno ljudskoj prirodi, nastojao je taj lik učiniti nezavisnim od
predmeta koji predstavlja. U tom pogledu je otkriće
Luisa Daguerra,
1839. g., koji je za
svoj postupak upotrebljivao posrebrane bakarne ploče koje je u naročitom sanduku, u
potpunoj tami izlagao pari zagrejanog joda i na taj način se na površini ploče formirao
tanak sloj srebrnog jodida. Ovu, na svetlost osetljivu ploču, je na sunčevoj svetlosti
osvetljavao u kameri opskuri. Tako se obrazovala takozvana
latentna slika,
koju je u
mračnoj komori razvijao, izlažući osvetljenu ploču delovanju živinih para, koje su se
hvatale na osvetljenim delovima srebrnog jodida.
Foks Talbot
primenjuje negativski
postupak, upotrebom papira kojeg je natapao srebrenom soli. Od posebnog značaja za
razvoj reprodukcione fotografije je otkriće mokrokolodiumskog postupka s primenom
srebrnog jodida na staklenim pločama (1851.) i brom srebrne kolodium emulzije (1864.).
Uvođenje želatina kao vezivnog sredstva odnosno nosača dispergovanih srebrnih
halogenida, omogućilo je i brzo javljanje
suvih fotografskih ploča
(
Maddox
1871).
1889. godine uvodi se
filmska podloga
izrađena od nitroceluloze (celuloid), koja
je lagana, providna, savitljiva i otporna na sve fotografske hemikalije. Međutim, sva ta
dobra svojstva nisu bila dovoljna, celuloid je morao biti zamenjen drugim materijalima
usled svoje velike zapaljivosti i dimenzionalne nestabilnosti. Pedesetih godina uvedene
su takozvane
stabilne siguronosne podloge
kao što su acetatna celuloza i
dimenzionalno stabilni materijali kao što je polietilen-teraftalat.
1
Debljina ploča zavisi od formata i kreće se od 0,7 do 2,4 mm:
d - staklo
b - svetloosetljivi sloj
c - povezni sloj
e - zaštitni sloj na zadnjoj strani stakla /ovaj sloj se naziva i anti-halo sloj).
Fotografski filmovi
(slika lB)
podloga- nosač
svetloosetljivog sloja je
plastični
savitljivi materijal – polimer
. Polimeri se danas uglavnom i koriste u reprodukcionoj
fotografiji. Debljina nosača zavisi od oblika u kojem se film isporučuje i od formata i
kreće se od 0,1 do 0,25 mm.
Ovaj fotografski materijal
za crno-belu fotografiju
je složen:
a - zaštitni sloj
b – svetloosetljivi sloj
c - povezni sloj
d - nosač sloja, film
e - zaštitni sloj na zadnjoj strani filma
Fotografski papir
(slika lC)
podloga –
nosač
svetloosetljivog sloja je
papir
,
polukarton ili karton. Nalazi primenu u grafičkim preduzećima za razne potrebe. Radi se o
specijalnim papirima koji se proizvode u težini od 80 - 95 g/m2, polukartonima u težini
od 135 g/m2 i kartonima u težini od 250 - 280 g/m2.
Ovaj materijal je složen od:
a- prvog zaštitnog sloja
b- svetloosetljivog sloja
c- veznog ili izolacionog sloja
d- papirne podloge.
Prvi ili gornji sloj (a)
kod fotografskih filmova i papira ima ulogu zaštitnog sloja.
Taj sloj se sastoji od tvrđeg želatina, a svetloosetljivi sloj štiti od lakših mehaničkih
oštećenja do kojih bi moglo doći u toku manipulisanja navedenim fotografskim
materijalima. Debljina sloja se kreće oko 1 nm.
Drugi ili glavni sloj (b)
sastoji se od želatina i mikrokristala srebrohalogenida
koji su raspoređeni i do u četrdesetak slojeva po čitavoj dubini - debljini svetloosetljivog
sloja. Debljina ovog sloja se kreće od 5 do 20 nm. Od srebrnih halogenida najčešće se
upotrebljava srebrobromid (AgBr) uz dodatak manje količine srebrojodida (AgJ) i
srebrohlorida (AgCl) i to uglavnom u proizvodnji fotografskih papira. Prosečna
veličina mikrokristala srebrohalogenida kreće se od 0,1 do 1,5 nm.
3
Treći sloj, takozvani vezni sloj (c)
ima ulogu povezivanja svetloosetljivog sloja
sa podlogom. Kod fotografskih ploča i filmova u većini slučajeva je to mešavina želatina
i nekih rastvarača, a kod fotografskih papira u vezivnom sloju je i barijev sulfat (BaSO4)
koji treba da spreči hemijske reakcije između materija iz sastava svetloosetljivog sloja
i papira.
Antihalo sloj (e
) kod filmova ima dvojaku ulogu: da pri obradi i montaži služi
kao protivteža svetloosetljivom sloju pa sprečava savijanje filma i da sprečava refleksiju
zraka od zadnje površine filma. Kod fotografskih ploča ovaj sloj ima samo ovu drugu
ulogu, to jest da sprečava refleksiju zraka sa zadnje površine fotografskog stakla i njihov
ponovni povratak u svetloosjetljivi sloj. Ovaj sloj se sastoji od obojenog želatina ili nekog
sintetičkog laka, koji treba da sprieči i nastajanje statičkog elektriciteta. Antihalo sloj
može biti nanesen i između svetloosetljivog sloja i podloge (filma ili stakla), a uklanja se
u rastvoru za razvijanje ili fiksiranje, pri čemu na njih ne utiče.
Halo se uglavnom, kao neželjena pojava, javlja pri snimanju kontrastnih motiva
-originala pri čemu se događa da konture na prelazu iz svetlih u tamne tonove ne budu
oštre.
Halo efekat
može nastati:
rasipanjem svetla o zrna srebrnih halogenida (
difuzni halo
)
refleksijom svetla sa zadnje površine podloge fotografskog sloja (
refleksioni
halo
)
Zrak upadnog svetla AB (slika 2) je prošao kroz svetloosetljivisloj i došao do podloge
u tački C, ako nije slaba razdvaja se u dva dela:
jedan deo se odmah reflektuje i kroz sloj vraća bez uticaja na sliku jer je mala
razlika između tačaka B i D
Drugi deo zraka prolazi kroz podlogu i dolazi do njene druge površine pa se u
tački F opet deli na dva dela od kojih jedan (FL) prolazi kroz podlogu, a drugi
(FGHI) se reflektuje i kroz svetloosetljivi sloj vraća van. Pri tome treba zapaziti
da je u tački G ponovo došlo do vraćanja jednog dela zraka u podlogu (GM) i
ponovnog odbijanja u tački M.
4
Kao što se iz navedene reakcije vidi, srebrobromid
ostaje u vidu taloga, a kalijum
nitrat i amonijum nitrat u vidu molekularnog rastvora. Na sličan način nastaje i
srebrojodid (AgJ)
i srebrohlorid (AgCl).
Na slici 3 je prikazan tehnološki postupak ili
bolje rečeno prikazane su osnovne faze rada
u proizvodnji svetloosetljivog sloja i
fotografskog materijala u celini.
Slika 3:
Tehnološke faze proizvodnje fotografskih materijala
Priprema sirovina.
Pod pripremom sirovina podrazumeva se priprema rastvora
želatina,
srebrnih soli i soli halogenida u unapred utvrđenim koncetracijama i količinama.
Koncetracija
rastvora želatina u ovoj fazi iznosi oko 6%.
Precipitacija
je gotovo najhitnija faza pripreme svetloosetljivog sloja, jer od
uslova i načina
izvođenja zavisi u velikoj meri zavise karakteristike tog sloja. Proces se
sastoji od ulivanja rastvora srebronitrata i soli halogenida u pripremljeni rastvor želatina i
to uz stalno energično mešanje. Proces se izvodi u specijalnim reaktorima u kojima se
putem vodene kupke održava potrebna temperatura rastvora želatina. Rastvori otopljenih
soli takođe moraju pre ulivanja biti zagrejani na istoj temperaturi. U osnovi razlikuju se
dva načina percipitacije: neutralni i alkalni. Po neutralnom načinu rastvor srebronitrata
uliva se u mešavinu želatina i
kalijum bromida pri temperaturi od 70°C. Kalijum bromida
u odnosu na srebronitrat mora biti više.
Po alkalnom postupku već se osnovni rastvor
priprema od želatina i amonijum bromida, a i rastvoru srebronitrata se dodaje određena
količina amonijaka. Ovaj rastvor dodaje se zagrejanom rastvoru želatina i halogenida na
temperaturi od 45°0.
6
