   Највећи дио Француске се налази у западној Европи. На сјевероистоку се
граничи   са   Белигијом   и   Луксембургом,   Њемачком   и   Швајцарском   на
истоку, на југоистоку са Монаком и Италијом и на југу са Шпанијом и
Андором.   Са   сјевера   и   запада   запљускује   је   Атлански   океан   (односно
Бискајски залив и канал Ламанш), а на југу Средоземно море ( Лионски
залив   и   Лигурско   море).   У   саставу   Француске   је   острво   Корзика   у
Средоземном   мору   и   више   од   20   прекоморских   департмана   и   зависних
територија. Метрополитанска Француска заузима око 547.030 км², по чему
је највећа држава Европске уније. Због специфичног изгледа географске
мапе, Француску популарно називају ,,шестоугао“.

Слика 1. Карта Француске

2.1.

Рељеф

        У   Француској   постоје   разноврсни   облици   рељефа,   од   приморских
равница на сјеверу до вјеначних планина на југу и југоистоку земље. На
југу Француска је од Пиринејског полуострва одвојена вијенцем Пиринеја,
а на југуистоку Алпима. Монт Бланц, висок 4.807 м је други највиши врх
Европе и највиши врх у њеном западном дијелу, а налази се на граници
Француске и Италије. Овдје ријеке су развиле дубоке долине, а глечери
који су заузимали у леденом добу су их додатно проширили и продубили.
За разлику од Алпа, Пиринеји у леденом добу нису били толико подложни
глацијацију,   па   ту   нема   великих   глечера,   језера   и   долина   који   су
карактеристични за Алпе. Због висине Пиринеја, путеви између Шпаније и
Француске су врло ограничени. Алпи се према сјеверу настављају Јурским
планинама које су граница према Швајцарској.
              У   централном   дијелу   Француске   налазе   се   Централног   масива,
валовита висоравна висока просјечно од 800 до 1000 метара, са које се
мјестимично уздиже купе угашених вулкана висине до 1.900 м. Долине
Рајне и Саоне одвајају ове громадне планине од Алпа. Друга група старих
громадних планина су Вогези чија висина иде до 1.200 м. Долина Рајне
дијели Вогезе од Шварцвалда у Њемачкој. Остатак Француске чине низије.
На сјеверу се налази Париски базен, у којем је смјештено привредно и
популацијско језгро Француске . Париску котлину окружује Арморикански
масив, Централни масив, Вогези и Ардени. Око Париза постоје системи
концетричних   гребена,   који   раздвајају   уске   равнице.   На   југозападу   у
подножју Пиринеја налазе се Аквитанска низија, која се широко отвара
према мору. Аквитанска низија је равница са плодним земљиштем.

Слика 2. Монблан, највиши врх западне Европе

Захваљујући медитеранској клими на југоистоку земље у Провенци,
само неколико дана у години има мраза. Љета су врућа и суха. Углавном у
зимским мјесецима пуше мистрал, хладан и сух сјеверни вјетар који се
спушта с Алпа. Температурне разлике се повећавају према истоку, уз више
ведрих и хладних зимских дана, али су и љета ведра и врућа, са мало
падавина, која су равномјерно распоређена у свим годишњим добима.

Планиски крајеви имају оштрију климу са дугим сњежним зимама.
Јужно од Алпа клима је изразито средоземна.

2.4.

Биљни и животињски свијет

Плодне равнице на сјеверу и западу уздижу се у брежуљке покривене
клеком и вријесом, док се храстове шуме простиру само у заштићеним
подручјима. Сјевероисточна подручја и паришка удолина покривени су
финим жућкасто-сивим земљиштем.

На западним и средишњим падинама Пиренеја, као и у Средишњем
масиву, има бујних пашњака и падина. Вегетација је на југоистоку типично
медитеранска, с маслином, шимширом, мајчином душицом, рузмарином и
храстом. У сушним предјелима тло је покривено грмљем. У Цамаргуи,
односно у предјелу ушћа Роне на југоистоку, постоји јединствен дивљи
животињски свијет с неприпитомљеним бијелим коњима и биковима.