UGOVOR O FRANŠIZINGU I NJEGOV RASKID PRE UGOVORENOG ROKA
Zakon o obligacionim odnosima
član 123
Sentenca:
Ugovor o franšizingu je neimenovani ugovor u privredi (ugovor
sui generis
) po kome davalac
franšizinga kao vlasnik prava isključive upotrebe firme, žiga, simbola, proizvoda i usluga stavlja
na raspolaganje pravo korišćenja svojih oznaka uz određenu naknadu.
Kada stranke to predvide ugovorom ugovor se može raskinuti i pre roka ako prestane ekonomski
interes za ovaj vid saradnje.
Iz obrazloženja:
"Iz predmeta ovoga spora proizlazi da su stranke zaključile ugovor o franšizingu koji ugovor je
sui
generis
ugovor u privredi. To je neimenovani ugovor iz oblasti autonomnog privrednog prava, po kome
sarađuju dva ili više privredna subjekta na taj način što davalac franšizinga, kao vlasnik prava isključive
upotrebe firme, žiga, oznake, simbola, proizvoda i usluga, stavlja na raspolaganje primaocu franšizinga
pravo korišćenja uz određenu naknadu. Tužilac je u konkretnom slučaju poznat privredni subjekt, koji
pruža određenu vrstu usluga pod određenom firmom i simbolima, koji su znak raspoznavanja. Upravo
spornim ugovorom tužilac je na rok od 5 godina preneo na tuženika pravo korišćenja svojih oznaka i
poslovnog prostora sa svojom firmom u kojim poslovnim prostorijama je tuženi trebalo da vrši prodaju
50% robe nabavljene od tužioca sa oznakama i simbolima tužioca.
Prema tome, ne stoji navod tuženog da se radi o ugovoru o podzakupu, jer se iz odredbi ugovora jasno
vidi da se radi o ugovoru o franšizingu, a kako su stranke ispravno ugovor i nazvale.
Prvostepeni sud je pravilno našao da je ugovor o franšizingu raskinut, jer su ispunjeni uslovi za raskid,
pošto tuženi nije ugovor izvršavao na ugovoreni način.
Međutim, čak i da je tuženi ugovor izvršavao na ugovoreni način i u tom slučaju tužilac je mogao da traži
raskid ugovora u smislu čl. 28. Ugovora. Naime, u smislu čl. 28. zaključenog ugovora, ugovor se može
raskinuti pre ugovorenog roka ako prestane ekonomski interes za ovaj vid saradnje. Upravo, tužilac je i
naveo da iz ovog vida saradnje nije ostvario očekivani ekonomski interes, a što proizlazi i iz nalaza
veštaka, te i sa tih razloga ispunjeni su uslovi za raskid ugovora pre ugovorenog roka."
(Presuda Višeg privrednog suda, Pž. 6351/95 od 28.12.1995. godine - Sudska praksa privrednih sudova -
Bilten br. 1/1996 - str. 49)
FRANŠIZING
Zakon o obligacionim odnosima
čl. 357 i 595
Nova ponuda u pogledu uslova zakupa
Sentenca:
Ugovor o franšizingu je po svojoj pravnoj prirodi složeni ugovor koji u sebi sadrži više ugovora
od kojih je jedan ugovor o zakupu. Stoga je novi vlasnik zakupljene stvari vezan prethodno
zaključenim ugovorom o franšizingu i tek po njegovom isteku stiče pravo da primaoca franšize
iseli iz zakupljene stvari.
Iz obrazloženja:
"Pravilno je prvostepeni sud ceneći sve raspoložive dokaze utvrdio da je tuženi bio u poslovnom odnosu
po osnovu ugovora o franšizingu sa preduzećem, te da prema osnovnom ugovoru i aneksu istog kojim se
produžava trajanje franšizinga, zaključenog na određeno vreme isti traje do 30.11.2003. godine. Ugovor o
franšizingu sa navedenim davaocem franšize bio je osnov tuženikovog ulaska u posed spornih poslovnih
prostorija. Kako je u toku trajanja franšizinga došlo do prodaje navedenih poslovnih prostorija od strane
davaoca franšize trećem licu - ovde tužiocu i kako je navedenim ugovorom o prodaji predviđeno da je
kupac poslovnog prostora - ovde tužilac dužan da se obaveže da poštuje prava korisnika franšize, s tim
što će od trenutka zaključenja ugovora o kupoprodaji franšizant plaćati zakupninu samom tužiocu kao
novom vlasniku prostora to je pravilno stanovište prvostepenog suda da je zaključenjem navedenog
ugovora tužilac stupio na mesto davaoca franšize u pogledu obaveza preuzetih u odnosu na sporni
poslovni prostor a koje se zapravo svode na obaveze zakupodavca po ugovoru o zakupu. Ugovor o
franšizi je inače složeni ugovor koji u svojoj pravnoj prirodi sadrži više ugovora od kojih je jedan i
ugovor o zakupu. Tako je u pogledu označenog dela ugovora o franšizingu koji zapravo predstavlja
ugovor o zakupu spornih prostorija novi kupac istih zaključenjem ugovora o kupoprodaji stupio na mesto
ranijeg vlasnika a sam ugovor o zakupu tih poslovnih prostorija sa tuženim ostao je na snazi, odnosno
tuženi je nastavio da iste poslovne prostorije koristi kao zakupac pod istim uslovima koji su bili
predviđeni ugovorom o franšizi. Činjenica da je tužilac dostavio tuženom novi ugovor o zakupu kojim je
želeo da uspostavi neposredne poslovne odnose po osnovu zakupa sa tuženim, nije u daljem toku
poslovnog odnosa promenila pravnu prirodu poslovnog odnosa stranaka, jer tuženi navedeni ugovor nije
potpisao bez rezervi već je uneo određene napomene koje su zapravo nova ponuda drugačijih uslova
ugovaranja a koje tužilac nije prihvatio shodno njegovom izričitom navodu iz dopisa upućenog tuženom.
Stoga, kako tuženi nije u potpunosti i bez ikakvih promena i ograda prihvatio ugovor o zakupu ponuđene
uslove iz ugovora o zakupu, već je na istom ugovoru dodao određene napomene, to se ne može smatrati
da je navedeni ugovor zaključen već je tuženi zapravo dao novu ponudu tužiocu u pogledu uslova zakupa
koju tužilac evidentno nije prihvatio - član 41 Zakona o obligacionim odnosima (dalje: ZOO).
Iz navedenih razloga novi ugovor o zakupu nije zaključen između parničnih stranaka odnosno ne
uspostavlja odnos stranaka po osnovu uslova iz tog ugovora, već stranke po bezuspešnom pokušaju
zaključenja istog ostaju i dalje u ugovornom odnosu po osnovu ugovora o franšizingu u koji je u pogledu
zakupa stupio tužilac na mesto zakupodavca.
Iz svih navedenih razloga pravilno prvostepeni sud nalazi utvrđujući pouzdano, nalazom sudskog veštaka
na koji nije bilo primedbi ugovornih strana da u trenutku pokušaja raskida ugovora o franšizingu od
strane davaoca franšize, tuženi nije imao dugovanja po osnovu neizmirenih obaveza, te stoga nisu
ispunjeni zakonski uslovi za raskid istog ugovora pa isti ugovor i nije raskinut. Kako je međutim ugovor
zaključen na određeno vreme i kako je navedeni period protekao to je protekom navedenog roka
primenom odredaba čl. 357 i 595 ZOO ugovor prestao po samom zakonu, a to znači da je i tuženi izgubio
svaki pravni osnov za korišćenje poslovnih prostorija. Ugovor o franšizingu prestao je istekom vremena a
novi ugovor o zakupu direktno sa tužiocem nije zaključen pa stoga tuženi koji nesporno poslovne
prostorije koristi i dalje to čini bez pravnog osnova. Stoga pravilno nalazi prvostepeni sud da je osnovan
tužiočev zahtev za iseljenje tuženog iz poslovnih prostorija jer je on kao zemljišno knjižni vlasnik istih
aktivno legitimisan da traži iseljenje svakog lica koje poslovni prostor koristi bez pravnog osnova."
Žalbom sa dopunom tužioca nije dovedena u sumnju pravilnost pobijane odluke prvostepenog suda. U
postupku nema bitnih povreda odredaba parničnog postupka, na koje inače ovaj sud u smislu člana 372.
stav 2. ZPP pazi po službenoj dužnosti. Osim toga, i materijalno pravo je pravilno primenjeno, čiju
pravilnost inače osporava žalilac, posebno u vezi realizacije ugovora o franšizingu. Ovo sa razloga što je
odredbom člana 9. Ugovora decidirano predviđeno da su ugovarači saglasni da na teret primaoca
franšizinga, znači tužioca padaju svi troškovi poslovanja, investicionog održavanja i amortizacije objekta
i inventara, kao i popravke istih. Kako autentičnost ovog akta nije dovedena u pitanje, znači žalilac se
saglasio sa sadržinom istih, to dalje znači da je pristao na troškove, čiju naknadu u ovom postupku traži."
(Presuda Višeg trgovinskog suda, Pž. 9674/2005 od 7.9.2005. godine)
RASKID UGOVORA O FRANŠIZINGU
Zakon o obligacionim odnosima
član 124
Prava jedne strane kad druga strana ne ispuni svoju obavezu
Sentenca:
Kada je primalac franšizinga ugovorom prihvatio sasvim određene obaveze (isplata zarada
preuzetih radnika i drugo), pa takve obaveze ne ispuni, stekli su se uslovi za raskid pre isteka
ugovorenog roka trajanja.
Iz obrazloženja:
Presudom prvostepenog suda raskinut je ugovor o franšizingu zaključen između stranaka, pa je tuženi
obavezan da preda tužiocu poslovni prostor slobodan od lica i stvari. Viši privredni sud je odbio žalbu
tuženog i potvrdio prvostepenu presudu.
Vrhovni sud Srbije je našao da revizija tuženog nije osnovana.
Revizijski sud prihvata izraženo pravno stanovište privrednih sudova da je tuženi kao primalac
franšizinga ugovorom prihvatio sasvim određene obaveze u odnosu na isplatu zarada preuzetnih radnika,
pa takvu ugovornu obavezu ne može proizvoljno menjati, što je tuženi učinio.
Kako ugovorene obaveze, i to sasvim određene, nisu izvršene od tuženog kao primaoca franšizinga, što je
u toku postupka nesumnjivo utvrđeno, to su se stekli uslovi i po samom zaključenom ugovoru o
franšizingu, a i po odredbi člana 124 Zakona o obligacionim odnosima za raskid ovog ugovora.
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Prev. 306/96 od 4.6.1996. godine)
UGOVOR O FRANŠIZINGU
Zakon o obligacionim odnosima
čl. 26, 32, 69 i 125
Neimenovani ugovor u privredi i plaćanje provizije
Sentenca:
Kod ugovora o franšizingu se ne plaća provizija kao naknada pa ne postoji obaveza plaćanja
poreza na promet usluga.
Iz obrazloženja:
"U odnosu na prodaju robe iz proizvodnog asortimana u ugovoru o franšizingu, Vrhovni sud nalazi da se
u ovom delu spor ne može raspraviti na osnovu činjenica utvrđenih u upravnom postupku. Ovo sa razloga
što iz spisa proizilazi da je tužilac, koji je registrovan i bavi se prometom robe na malo tekstilom,
zaključio ugovor o franšizingu o prodaji robe iz proizvodnog asortimana kojim je uređena poslovna
saradnja u plasmanu proizvoda sa navedenom firmom i ugovoreno da davalac franšizinga ustupa
primaocu franšizinga - tužiocu pravo prodaje proizvoda iz prodajnog programa davaoca, a plasman robe i
usluga se vrši pod firmom i trgovačkim znakom davaoca franšizinga. Primalac franšizinga obezbeđuje
prodajni prostor, radnu snagu i u poslovanju sa trećim licima deluje u svoje ime i za svoj račun, po
cenama i uslovima iz važećeg cenovnika davaoca franšizinga, s tim što će davalac fakturisati robu jednom
mesečno pri čemu će odobriti primaocu rabat prema utvrđenoj poslovnoj politici. Primalac franšizinga je
dužan da za prodatu robu svakodnevno bez odlaganja, plaća davaocu franšizinga. Po mišljenju
prvostepenog organa u konkretnom slučaju franšizing predstavlja udeo osiguranika u šteti, pa je
prvostepeni organ zaključio da se u konkretnom slučaju ne radi o osiguranju robe za slučaj štete, već da se
radi o komisionom poslu, te je na plaćenu proviziju u posredovanju obračunat porez na promet usluga,
prema odredbi člana 34 st. 1 i 3 tačka 9) Zakona o akcizama i porezu na promet i rešenjem naložio uplatu
ovog poreza. Ovakvo stanovište prvostepenog organa prihvatio je i tuženi organ nalazeći da ugovor o
franšizingu nije sproveden na način kako je to zakonom propisano, pa je poprimio odlike ugovora o
komisionu ili posredovanju na osnovu koga je ostvarena provizija koja je oporeziva u smislu citirane
odredbe člana 34 Zakona o akcizama i porezu na promet.
Odredbama člana 34 st. 1 i 3 tačka 9) Zakona o akcizama i porezu na promet bilo je propisano da se porez
na promet usluga plaća na promet usluga koje se obavljaju uz naknadu, a da se uslugama iz stava 1 ovog
člana smatraju naročito, pod tačkom 9), zastupničke, posredničke, agencijske, komisione i konsignacione
usluge.
Prema stavu Vrhovnog suda Srbije, ugovor o franšizingu je, po svojoj pravnoj prirodi neimenovani
ugovor u privredi, po kome davalac franšizinga, kao vlasnik prava isključive upotrebe firme, žiga ili
simbola, proizvoda i usluga, stavlja na raspolaganje pravo korišćenja svojih oznaka uz određenu naknadu.
Prema zaključenom ugovoru o franšizingu u konkretnom slučaju tužilac je prema trećim licima istupao u
svoje ime i za svoj račun, pa nema provizije kao naknade, već je dobijao rabat kao proizvođač sa kojim
pokriva troškove prometa na krajnju maloprodajnu cenu, koju formira davalac franšizinga i koju primalac
franšizinga ne može da menja. Stoga ovaj sud nalazi, da odlučne činjenice od značaja za zaključak
tuženog organa po kome ugovor u konkretnom slučaju predstavlja ugovor o komisionom poslu, na koji se
obračunava porez na usluge, nisu pravilno i potpuno utvrđene."
(Vrhovni sud Srbije, U. 1882/2001 od 24.4.2002. godine)
(Presuda Vrhovnog suda Srbije, Rev. II 1716/2005 od 2.2.2006. godine)
ZAHTEV ZA ZAŠTITU FIRME PO OSNOVU UGOVORA O FRANŠIZINGU
Zakon o obligacionim odnosima
član 374
Rokovi zastarelosti međusobnih potraživanja iz ugovora o prometu robe i usluga
Sentenca:
Zahtev za zaštitu firme preduzeća, kada ima osnov u obligacionom odnosu (ugovor o franšizingu)
zastareva u roku koji je predviđen za zastarelost međusobnih potraživanja iz ugovora o prometu
roba i usluga.
Iz obrazloženja:
"Tužilac je tužbom tražio da se tuženom zabrani da u nazivu svoje firme koristi ime " P..." i da se naloži
registarskom sudu da briše reč "P..." iz firme tuženog. Osnov ovako postavljenog tužbenog zahteva, po
navodima tužioca, proizlazi iz činjenice da je istekao rok na koji je bio zaključen ugovor o franšizingu
između tužioca i tuženog, po kom ugovoru je između ostalog, tuženom bilo dato pravo da u svojoj firmi
koristi reč "P...".
Privredni sudovi su stali na stanovište da je pitanje zaštite firme ragulisano članom 37 Zakona o
preduzećima, da je rok za zaštitu tog prava prekluzivan, pa kako je isti istekao do dana podnošenja tužbe,
prvostepenom odlukom tužba je odbačena kao nedopuštena, a tu odluku potvrdio je Viši privredni sud u
Beogradu, odlučujući po žalbi tužioca.
Vrhovni sud Srbije je, odlučujući po reviziji tužioca, mišljenja da je pobijana odluka doneta uz pogrešnu
primenu materijalnog prava, zbog čega je činjenično stanje ostalo nepotpuno utvrđeno, pa su se stekli
uslovi za ukidanje odluke privrednih sudova.
Osnovno pitanje koje se postavilo u ovoj parnici je kako se firma sve može zaštiti i u kojim postupcima i
koji su rokovi za zaštitu ovih prava.
Firma preduzeća, u celini ili pojedinačno njeni delovi, može se štititi po službenoj dužnosti (načelo
isključivosti), po privatnoj tužbi zainteresovanog preduzeća (član 37 ZOP) i po osnovu nelojalne
konkurencije (Zakon o trgovini).
Prvi vid zaštite sprovodi registarski sud po mestu sedišta preduzeća.
Drugi vid ispravlja osnovne nedostatke prvog vida zaštite (teritorijalno omeđenog). Zaštita se sprovodi na
teritoriji cele zemlje i može se zahtevati u strogo određenom roku. Zaštitu pruža privredni sud u
parničnom postupku.
Treći vid zaštite omogućuje da se pravo na korišćenje naziva firme ili pojedinih delova firme (kasnije
upisane firme) može i kasnije osporavati na osnovu propisa i nelojalnoj konkurenciji. Ovi propisi ukazuju
da se odredbe Zakona o preduzećima ne mogu tumačiti tako da protek rokova iz pomenutog zakona
stvara utisak o apsolutnoj potvrdi zakonitosti prava na firmu. Sama činjenica da Zakon o trgovini pruža
mogućnost zaštite svih delova firme, po pravilima o nelojalnoj konkurenciji i da podnošenje tužbe nije
