МОНЕТАРНА ПОЛИТИКА ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ
(Семинарски рад)
Монетарна политика Европске уније
2
УВОД
Европска унија је међувладина и наднационална унија (заједница) двадесет осам
држава Европе. Унија своје коријене води од Европске економске заједнице основане
Римским уговором 1957. године од стране шест европских држава. Од тада се Европска
заједница проширила придруживањем нових држава – чланица и стекла већу моћ. Ова
заједница је оформљена под садашњим именом
Уговором о Европској унији
(више
познатим под именом
Мастрихтски уговор
) 1992.године. Многи аспекти ЕУ су постојали
и прије потписивања овог уговора, преко разних организација оформљених 50-их година
двадесетог вијека. Лисабонским споразумом потписаним децембра 2007. године
предвиђена је измјена садашњих споразума како би се кориговале политичке и правне
структуре Европске уније. Процес ратификације Лисабонског споразума завршен је у
новембру 2009. године. Европска унија ствара јединствено тржиште путем система закона
који се примјењује у свим државама чланица, што гарантује слободан проток људи, роба,
услуга и капитала. Она задржава заједничку трговинску политику, пољопривредну
политику и политика у области рибарства и регионалног развоја. Европска унија је 2002.
године увела заједничку валуту евро, коју је до сада усвојило 18 држава чланица.
Европска унија је дефинисана као:
федерација
у монетарним односима, пољопривреди, трговини и заштити животне
средине;
конфедерација
у социјалној и економској политици, заштити потрошача,
унутрашњој политици и као
међународна организација
у спољној политици. Главна област на којој ЕУ почива
је јединствено тржиште које се базира на царинској унији, јединственој монети,
заједничкој пољопривредној политици и заједничкој политици у сфери рибарства.
Централна Европска банка ( European Central Bank) је основана 1998. године и она
је преузела послове остваривања европске монетарне политике. Њени задаци су се
односили на: управљање новцем у оптицају, размјену валута, управљање девизним
резервама и обезбјеђивање несметаног обављања платног промета. Сједиште Централне
банке се налази у Франкфурту.
Монетарна политика Европске уније
4
Будући да се не ради само о чисто „монетарним“ ни чисто о кредитним токовима,
мада постоји општи став да је савремени новац у својој основи кредитни (депозитни
новац), ова два појма се интегришу под заједничким називом
монетарно-кредитна
политика
. Монетарно-кредитна политика улази у ред инструмената опште економске
политике, чији је основни задатак, све до недавно био, искључиво регулисање потребне
количине новца у привреди. Према томе, креирање и повлачење новца у циљу несметаног
одвијања процеса производње, расподјеле и потрошње јесте основна улога монетарно-
кредитне политике, али као „допуштајућег фактора“. Она тиме треба да осигура
оптималне монетарне услове за нормално одвијање свих токова проширене репродукције.
Међутим, усвајањем политике „активног новца“ и кориштењем новца као средства за
постизање одређених развојних и других циљева у привреди монетарна политика добија и
друге бројне задатке. Прије свега, својим селективним дјеловањем на одређене облике
производње, потрошње (везане за дефицитно финансирање), посебно дјеловање на извоз и
др она значајно дјелује и на структуру, темпо и стабилност економског развоја.
Задаци и циљеви монетарно-кредитне политике данас могу бити сљедећи:
1.
Квантитативни
(регулисање потребне количине новца у привреди, новчане масе),
2.
Квалитативни
(селективни кредити, кредитирање буџета, као и других
непосредних корисника емисије).
Примарни задатак монетарно-кредитне политике свакако је и даље остао –
снабдјевање привреде потребном количином новца и кредита, остваривање оптималне
стопе економског раста и одржавање релативне стабилности привреде и националне
новчане јединице. Исто тако у битне циљеве монетарне политике спада и одржавање
уравнотежених односа у платном билансу и очување монетарне политике.
Монетарно-кредитна политика у остваривању свих наведених циљева мора редовно да
остварује основни задатак: снабдјевање производње и промета потребном количином
новца која неће изазвати негативна кретања, односно поремећаје.
Монетарна политика Европске уније
5
То значи да истовремено треба настојати да преко новца и кредита отклања и онемогућава
негативне токове у привреди, посебно оне који могу потицати од претјеране или
недовољне количине новца у привреди.
Монетарна политика, када се рационално и ефикасно користи, позитивно утиче на
развојни ток производње, запосленост, спољну и унутрашњу стабилност новца, као и на
олакшање остваривања других циљева текуће економске политике.
2
3. ИНСТИТУЦИОНАЛНИ ОКВИР МОНЕТАРНЕ ПОЛИТИКЕ
Европска централна банка представља институцију која је надлежна за Европску
монетарну политику. Она је основана уговором из Мастрихта, којим је и покренут
поступак стварања монетарне уније као надградње унутрашњег тржишта ЕУ. Стварање
монетарне уније с јединственом валутом – евром је био главни разлог за њено оснивање.
Државе које су ушле у монетарну унију пренијеле су овлаштења над монетарном
политиком на европски ниво, па је тиме задатак креирања и спровођења заједничке
монетарне политике припао Европској централној банци.
3
Првог јануара 1999. године Европска централна банка (ЕCB) је преузела
одговорност за монетарну политику доношења одлука у зони евра. Пренос ових
одговорности из 11 националних централних банака (NCB) на нову наднационалну
институцију представља прекретницу у дугом и сложеном процесу интеграције међу
европским земљама. Дванаест година касније, Европска централна банка ужива висок
степен кредибилитета широм свијета због своје монетарне политике обезбјеђивања
стабилности цијена у еурозони.
2
Др С. Комазец: Теорија оптималне новчане масе и монетарна политика, Југословенско банкарство, бр.10, стр. 3-18.
3
http:// www.mojaevropa.com/o-evropskoj-uniji/institucije/evropska-centralna -banka/
