Uvod
Jedan od gorućih problema sa kojima se već duži niz godina suočavaju svetska privreda i
društvo, ali i Srbija, je visoka stopa nezaposlenosti. Ipak, čini se da su brojna pitanja vezana
za ovu problematiku, ali i kretanja na tržištu rada uopšte, posebno kada je u pitanju regionalni
aspekt ovog problema, još uvek nedovoljno primećena i empirijski malo istražena. Intencija
ka približavanju Srbije punopravnom članstvu u Evropskoj uniji, o čemu se danas uveliko,
kako na političkim tako i stručnim i naučnim forumima govori i piše, zahteva da se ovom
problemu posveti znatno više pažnje i truda. Naime, osnovna ideja vodilja procesa
integrisanja u Evropsku uniju jeste uvođenje u zajedničko tržište i prihvatanje evropskih
vrednosti uopšte. To bi, pored ostalog, trebalo da pridonese i povećanoj mobilnosti ne samo
kapitala kojem inače državne granice prestaju biti neki veći problem, već i drugih
proizvodnih faktora, kao što je mobilnosti radne snage. Opšta ekonomska teorija uči da u
uslovima tržišne ekonomije povećana mobilnost faktora proizvodnje (kapitala, radne snage,
ideja) doprinosi povećanju opšte društvene efikasnosti. Međutim, da li se ove pretpostavke
ostvaruju u praksi u svim situacijama teško je dati eksplicitan odgovor. Istraživanja koja su
sprovedena u nizu zemalja pokazuju da u okviru svake zemlje postoje delovi teritorija (regije)
koje u dužem vremenskom razdoblju beleže lošije rezultate, mereno prema skoro svim
važnijim ekonomskim indikatorima uključujući i nivo i stopu (ne)zaposlenosti u odnosu na
nacionalni prosek. To se, naravno, nepovoljno odražava na ukupan društvenoekonomski
razvoj date zemlje. Ukoliko mobilnost proizvodnih faktora nije razvijena na nacionalnom
nivou, malo je verovatno da će se ona znatnije povećati širenjem integracijskih procesa pa će,
samim tim, i korist od integracijskih procesa biti manja od očekivane. Na kraju, u ovom radu,
pažnja će biti usmerena na suštinu problema ove oblasti društvenog života u našoj zemlji,
posebno gledano sa stanovišta regionalnog aspekta razvoja. U tom kontekstu valja razmišljati
i kakav će uticaj imati moguće pristupanje Srbije Evropskoj uniji vezano za rešavanje
problema (ne)zaposlenosti, te stim u vezi, da li će neke regije imati možda veće koristi u
odnosu na druge. Drugim rečima, da li će buduće pristupanje Evropskoj uniji uticati na
smanjenje ili možda na povećanje regionalnih disproporcija kada je u pitanju stopa
nezaposlenosti, te da li su na ovom planu neophodne specifične mere regionalne politike u
oblasti tržišta rada.
Funkcionisanje tržišta rada – teorijski osvrt
Tržišni model privređivanja podrazumeva uspostavljanje i funkcionisanje integralnog tržišta
što znači da pored tržišta roba, usluga i kapitala funkcioniše i tržište rada – tržište znanja,
spretnosti, veština, sposobnosti koje ljudi poseduju. Kada je reč o tržištu rada ono, kao i
svako drugo tržište, pored brojnih drugih funkcija vrši i alokativnu funkciju, odnosno
alokaciju radnika na poslove u teritorijalnom, granskom i svakom drugom pogledu. O
pitanjima kako funkcioniše tržište rada postoje u osnovi dva teorijska modela: neoklasični
model i model nepotpune konkurencije. Neoklasični model polazi od pretpostavke da je
tržište rada savršeno konkurentno, te da se i cena rada (najmnina) slobodno formira zavisno
od ponude i tražnje za radom. Pored toga, u ovom modelu faktor migracije je izdvojen od
ostalih uticaja što znači da ne postoji prepreka u kretanju radne snage između regiona. Na
ovom tržištu tražnju za radom (radnom snagom) sačinjavaju poslodavci koji su, uslovno
rečeno, „kupci” radne snage. Nasuprot njima, ponudu čine radnici koji su u osnovi prodavci
radne snage.Vlasnici rada (radnici) i vlasnici kapitala (poslodavci) u pretpostavkama ovog
modela su potpuno informisani o mogućim uslovima i prihodima u svim regionima. Na
tržištu svaka od ovih strana nastoji da obavi transakciju u svom interesu, ostvarujući za sebe
najveću moguću korist. Poslodavcima je osnovni cilj da ostvare što veći profit, a radnicima
što veću najamninu. U zavisnosti od ponude i tražnje za radnom snagom uspostavlja se opšti
nivo cena rada (najamnina) dovodeći tako, gledano na duži rok, do stanja ravnoteže. Višak
ponude radne snage eliminiše se sa tržišta tako što se smanjuje cena rada. Ravnoteža se,
dakle, postiže uz izvesnu stopu nezaposlenosti koja se obično u literaturi naziva voljna
nezaposlenost, odnosno prirodna stopa nezaposlenosti. Ovaj slučaj podrazumeva da svi
radnici koji žele da rade uz date uslove i ravnotežnu cenu rada mogu naći posao, dok
nezaposleni čine onu kategoriju radnika koji traže bolji posao u smislu veće najamnine ili
boljih uslova rada. Međutim, izgleda da ovaj model u praksi ne funkcioniše jer se potpuno
slobodno delovanje tržišta rada retko, a možda i nikada ne sreće u realnom životu. Naprotiv,
iskustva govore da u stvarnosti tržište rada funkcioniše na specifičan način koji je znatno bliži
modelu nepotpune konkurencije. U poređenju sa tržištem roba, kapitala ili usluga
specifičnosti tržišta rada su posebno uočljive kada je u pitanju slobodno delovanje tržišnih
zakonitosti, pa se često ističe da je ovo tršište imperfektno (Radić, 2005). Ovde će biti
pomenuti samo neki faktori koji utiču na imerfektnost tržišta rada.
