Гајење гусака
1
У В О Д :
Гуске
( lat. Anserinae ) припадају породици патака. Гуска се узгаја као домаћа
животиња. Углавном се гаје због меса, јетре и перја. Најчешће се гаје у сливовима
великих ријека, у равничарским предјелима. Разлог зашто се држе близу воде, јесте тај
што гуске највише воле да се хране испашом, зеленом травом. Иако воле да се купају, оне
у води не траже храну. Најбоља храна за њих јесте трава са зеленог пашњака. Гуске
бирају траву коју једу. Не можемо да очекујемо да имамо правилно формирану гуску, ако
их неправилно хранимо.
Што се тиче гуска на подручку Србије ( аутохтоних ), можемо да издвојимо
следеће расе, а то су Новопазарска гуска, подунавска тршава гуска, војвођанска и
шумадијска гуска. Домаћа гуска је јако слична дивљој гусци. Гаји се због меса и перја.
Главна исхрана домаће гуске је испаша.
Гајење гусака
2
1.
ГАЈЕЊЕ ГУСАКА
1.1. Порјекло гуске
Домаћа гуска води порјекло од сиве дивље гуске ( Anser cinereus ). Ова дивља гуска
се распростире по цијелој Европи, као и једном дијелу Азије. То је типична птица селица.
Гнијезда прави по мочварама и ритовима. Најчешће их оставља сакривено у неком шевару
или бари, тако што на земљи прикупља суво лишће и траву, а гнијездо облаже и својим
перјем. Обично носи од 6 – 15 комада јаја, обично величине око 150 грама. Љуска им је
бијеле боје. Дивље гуске увијек живе у пару, заједно одгајају младе, али јој мужјак не
помаже при лежању на јајима. Женка на јајима лежи 29 – 31 дан. Када се излегу, гушчићи
су прекривени сиво – жућкастим паперјем. Од првог дана живота су способни за пливање.
Обично их већ други дан води до воде, тако да већ тада чупкају траву и тако се хране. И
мужјак и женка изводе младунце и то гуска увијек иде напријед, а гусан иза младунчади.
Само у доба митарења, гусан напушта своју породицу, то траје око неколико недјеља.
Тада живе заједно све до сеобе, онда се разилазе.
Дивље гуске цу биљоједи. Хране се травом, коровом, сјемењем и разним
житарицама. Због тога могу да буду јако штетне, када се у јатима скупе на поља која су
засађена житом. Просјечна жива маса ћурке је око 3 килограма, а ријетко је већа. У односу
на питому, дивља гуска је тања, има височије ноге, живахнија је и увијек је сиве боје.
Горњи дио трупа, глава и врат су мрко сиве боје. Доњи дио трупа је жућкасто – сиве боје,
са мрким пругама. Трбух је по некада и бјеличаст. Крила и реп су сивоцрне боје, кљун је
наранџасте са изразитим бијелим орожалим врхом. Ноге су прекривене орожалом кожом
ружичастоцрвенкасте боје. Дивља гуска је јако спретна у пливању, летењу и ходу. Дивља
гуска може да живи и до сто година. Врло је обазрива. Често се пари са питомом гуском.
Од ове дивље гуске потичу све питоме гуске, само кинеска потиче од дивље квргаве гуске.
У египту је гуска била света животиња, удомаћена је прије 4000 година, отприлике.
Грци су имали такође питоме гуске прије 3000 година. Гајили су их и Римљани збох меса
и перја. Из Европе се проширила у остале дијелове свијета.
2. Расе гусака
Гајење гусака
4
Слика бр.1
Географска распоређенос аутохтоних раса гусака у Србији
Слика бр. 2
Типска обојеност код аутохтоних раса гуска
Гајење гусака
5
У данашње вријеме, можемо да издвојимо следеће расе домаћих гусака у Србији:
1.
Новопазарска гуска ( Ибарска ) је наша највећа гуска која има сиву обојеност
тијела. До данас је скоро нестала. Може се наћи у пар малих јата у околини Краљева и
Крагујевца, гдје је опстала захваљујући појединачном ангажовању неколицине одгајивача.
Сиви варијатет са бијелим грудима „бијела портикла“ пронађен је на два различита
локалитета код Новог Пазара, а до скоро се мислило да је нестао. Она има све одлике
примитивне расе, носивост јој је до 15 јаја, а мајчински инстикт је добро изражен. Добро
гајени примјерци могу да достигну до 9 кг, мужјаци, а женке до 7 кг.
Слика бр. 3
Новопазарска сива гуска
2.
Подунавска тршава гуска ( коврџава, кудрава ) је специгична по коврџавом перју,
које на горњем дијелу крила има падајући спирални облик, па јој даје карактеристичан
лоптасти облик. Она води порјекло са подручја Мађарске, одакле се доњим током Дунава
раширила на подручје Војводине и румунске стране Дунава. Сам тип коврџавих гусака,
код којих је тршаво перје генетска мутација има праизворно порјекло са Крима, одакле се
у 18. вијеку и после кримских ратова раширила по Европи. Подунавски тип ове гуске има
бијелу обојеност и масу тијела до 7 кг – мужјаци, а женке 6 кг. Током Мораве на
