УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПОЉОПРИВРЕДНИ ФАКУЛТЕТ

СЕМИНАРСКИ РАД

ГАЈЕЊЕ ЛУБЕНИЦЕ И ДИЊЕ

Професор: Студент:

Проф. Др. Лидија Миленковић Петар Петровић НН/15

Лешак, 2018.

САДРЖАЈ

ЛУБЕНИЦА

Увод 1

Избор земљишта

Калемљење лубенице на врг 3

Технике калемљења 7

Гајење лубенице директном сетвом 10

Гајење лубенице из расада

Расађивање

Цветање лубенице

Ђубрење лубенице

Нега усева у току вегетационе сезоне 16

Значајне болести лубенице

ДИЊА

Увод 20

Услови успевања

Припрема земљишта 22

Гајење диње из расада

Значајне болести и штеточине диње 24

Из супсахарске Африке лубеница је врло брзо пренета у долину Нила, што се може
закључити са слика на зидовима старих гробница где је приказано ово воће, односно поврће.
Познавали су је и у Сирији, Арабији и Индији, а по свему судећи старим Грцима и Римљаном
није била позната. Арапи лубеницу пренели у Шпанију, а затим у Јужну Француску. У 10. веку
се из Туркестана проширила у Кину, док је преко Шпаније стигла прво на америчка острва, а
нешто касније и на копно.

ИЗБОР ЗЕМЉИШТА

           Лубенице најбоље успевају на разораним лединама и крчевинама, гдје до тада нису
гајене. Подносе киселу реакцију земљишта, све до pH 5, али најбоље успевају на pH 6 до 6,5.
Добра   земљишта   за   лубенице   су  чернозем,   ливадске   црнице   и   речни   алувијуми,   дакле
структурна земљишта која су  добро обезбеђена хумусом, оцедна, плодна и дубока. Речни
алувијуми, у близини великих река, најпогоднији су за гајење лубеница,  јер корен лубенице
може дубоко да продре у земљиште, до слоја у коме је вода доступна у току целе вегетације,
јер се вода у близини сталних водотока капиларно пење у широком појасу око водотока.
      У Србији лубеница успева све до надморске висине од око 600 метара, с тим што је на тим
висинама могуће гајење само раних сорти због скраћеног периода вегетације. Касне сорте,
које су обично квалитетније, могу  да се гаје и на овој надморској висини али искључиво уз
употребу расада, било обичног било калемљеног на врг. Глиновита и песковита земљишта се
могу користити за производњу лубеница, али се морају добро снабдети органским ђубривима
(стајњаком или компостом) не би ли се тако побољшала структура земљишта.

КАЛЕМЉЕЊЕ ЛУБЕНИЦЕ НА ВРГ

      Калемљење је техника вегетативног размножавања биљака код које се  различити биљни
органи спајају са циљем да новонастала биљка настави са вегетацијом али да носи позитивне
особине обе спојене биљке. Калемљена биљка се састоји из две компоненте, подлоге (корен-
стабло) и племке (изданак-стабло). Биљка која донира коренов систем (неретко и стабло,
дакле доњи део новонастале биљке) се назива подлога и може бити дивља или питома, док
биљка која донира само изданак или и изданак и стабло се назива племка. Да би процес био
успешан  пре   свега  је   потребно    да   спостоји  афинитет  између  две   врсте,  а  онда  и  да  се
васкуларно ткиво, ксилем и флоем поравнају на довољно великој површини да би проводни
снопићи успешно срасли. Већ одрвенело ткиво не може да срасте, зато је потребно да се
калемљење   одвије   релативно   рано.   Калмљењем   се   постиже   да   се   испоље   пожељне
карактеристике обе биљке истовремено, на пример у воћарству можемо добити биљке са
кржљавом стабљиком и високим и квалитетним приносом (подлога је кржљава а изданак је
клон високородне сорте), код лубенице се калемљењем на врг постиже да биљка има дубљи
и снажнији коренов систем који потиче од подлоге – врга и високу родност, квалитетан плод
који потиче од племке, а који је квалитетнији од плода који донси некалемљена сорта јер јој
недостаје јачи корен којим се одликује врг.
       Лубеница се може калемити на све биљке које припадају врсти

Lagenario sp.

као што су

врг, лејка, ајдук (“теглица“). Огледи и пракса су показали да лубенице које расту на врху
корена дају много богатије сјеме, имају много веће број гранада, листова и плодова, при чему
су фрукти већи и куљи. Овоме доприноси јача усисна моћ корена врга јер продире у дубље
слојеве и тако долази до влаге. Корен је много развијенији и отпорнији на болести као што је
Фусариум спп., А боља исхрана утиче и на повећану влажност и лишће лубеница према
гљивичним болестима. Поред очигледно појачане исхране преко корена, изгледа да постоји и
посебан афинитет између ова два врста биљака који делује као стимуланс на развој љепоте.
Могуће је да лубеница својим хормонима и биоенергијом повољно дјелује на развој корена
врха тако да то резултира у виду јаког вегетативног хибрида. С обзиром на то да врг преко
корена обезбеђује само воду и минерале, а лубеница у лишћу ствара све друге органске
материје, укус и мирис зрна не одступају од оних са сопственог корена, чак су и бољи.

      Ако је подлога старија и већ очврсла а пелцери су још увек млади, сочни и нежни, дешава
се да рана у стаблу врга брзо почне да зараста и да се затвара зместо да срасте са племком и
деси се да врг просто "прегризе" племку, а ова се онда суши и пропада. Због тога је важно да
обе врсте буду старе само 3 - 4 дана.
      Од разних врста лагенарија, најдебље стабло у фази младих биљака има јургета, а најтање
лејка. Натегача позната као ''ајдук'' такође има доста дебелу стабљику, док се тиква за воду
одликује танком стабљуком. Хибрид између натегаче и јургете је добар за калемљење јер има
дебелу стабљику на којој се лако могу примити калеми.
      Да би се окалемљеним биљкама, које сада представљају вегетативне хибриде, омогућило
враћање   у   "нормалан"   живот,   расад  треба   чувати   у   топлој   леји.  Оптимална   температура
ваздуха за успешан пријем је 25

С, а релативна влажност ваздуха 95%. При оваквим условима

пријем се обави кроз једну недељу. За то време води се жестока борбоа за живот између две
биљаке, од којих једна има моћан коренов  систем и два велика  котиледона, ствара доста
хране, али нема где да је потроши или пошаље пошто је "обезглављена", тј. нема стабла са
пупољцима који расту, друга биљка има изданак коме је храна потребна али нема коренов
систем. Племка лубенице лежи у хранљивом раствору сродне врсте, а тај хранљиви раствор
допуњава   свежим   соковима   јер   је   ткиво   подлоге  оштећено  приликом  прављења   отвора
бургијом. Хормони обе ове биљке раде на зарастању, брзо доводе до стварања калуса, рано
на челу подлоге сраста, а ткива подлоге и племке срастају заједно, формирају се мостови и
канали који пружају чврсту везу и формирају комплетан биљни организам са свим потребним
деловима. Страно тело није одбачено због компатибилности организма која води порекло од
неког заједничког претка. Ова појава се назива афинитет.
        После недељу дана, ако је калемљење обављено како треба, и ако су биљке држане у
оптималним   условима   за   пријем  треба   очекивати   да  око   95%   калемова  буде   успешно
примљено и онда их треба неговати до расађивања. Преко дана леја треба да буде откривена,
да би сунчева светлост омогућила фотосинтезу. Нега расада је уобичајена: проветравање,
заливање, прихрањивање, плевљење од крава и слично.
      Међутим, овде постоји и један специфичан проблем. Наиме, дешава се да на калемовима,
око племке, из спавајућих пупољака подлоге, који нису уништени приликом припреме врга за
калемљење, избијају гранчице. Оне, као природни део тикве (врга), имају предност у односу
на племку, брзо расту и бујају  тако да лубеница једва остаје у животу. Због тога калемове
треба пажљиво прегледати и уклонити дивље гране на почетку, док су мале, како би лубеница
могла неометано да се развија. Ове '' прораслице '' могу да се јаве само код оних калемова