2
Генерална скупштина УН
УВОД
Организација уједињених нација (ОУН), краће Уједињене нације (УН),
међународна је организација која се декларише као „глобално удружење влада које
сарађују на пољу међународног права, глобалне безбедности, економског развоја и
социјалне једнакости“. Основана је 1945. од стране 51 државе, укинувши Лигу народа.
Генерална скупштина Уједињених нација (УНГС) је једна од пет главних органа
Уједињених нација. Чине је све земље чланице Уједињених нација и састају се на
редовним годишњим заседањима које сазива председник изабран од већине представника.
Као једино тело УН-а у коме све земље чланице имају представнике, Скупштина служи
као форум чланицама на којима расправљају о питањима међународног права и доносе
одлуке о даљем функционисању организације.
УН је основан након Другог светског рата од победничких сила у нади да ће
спречити будуће сукобе и ратове међу народима. УН на неки начин и даље подсећа ко га
је основао јер су пет главних земаља победница у Другом светском рату сталне чланице
Већа сигурности с правом вета: САД, Уједињено Краљевство, Француска, Кина (пре
Тајван) и Русија (пре СССР)...
4
Генерална скупштина УН
Пошто главна зграда УН застарева, тренутно се гради привремено седиште које је
дизајнирао Фумихико Маки на Првој авенији између 41. и 42. улице док се тренутна
зграда не прошири.
Канцеларија Уједињених нација у Женеви је европско седиште организације. Све
до 1949, Уједињене нације су биле смештене у Сан Франциску.
2.
СТВАРАЊЕ ОРГАНИЗАЦИЈЕ УЈЕДИЊЕНИХ НАЦИЈА
У периоду од краја XIX па све до седамдесетих година XX века правна наука, а
касније и пракса интензивно је покушавала смањити јаз између политичке праксе у
међународним односима и нормативног оквира који је поседовало међународно право.
Још раније, у времену после Бечког конгреса 1814. године потписани су први вишестрани
међународни уговори који су садржавали одредбе законодавног карактера. Тада се развија
и теоријско схватање о уговорима – законима као посебним врстама извора међународног
права.
2
Такође, период између два светска рата богат је великим бројем вишестраних
уговора (око 700 регистрованих). Међутим, уз сав труд политичка реалност и деловање
држава је било још увек далеко од правних оквира механизама заштите и, примењивало се
„право јачег“ отварајући простор за небројене злоупотребе и оружане сукобе. Наиме, први
покушај после пропасти Друштва народа, у смислу остварења трајног мира, направљен је
12. јуна 1941. године на Лондонској коференцији. Према позиву Велике Британије на
конференцији су узеле учешће Аустралија, Јужноафричка Унија, Канада и Нови Зеланд,
као доминације Уједињеног Краљевства. Такође, присутне су биле и избегличке владе
Краљевине Белгије, Чехословачке, Краљевине Грчке, Холандије, Краљевине Југославије,
Краљевине Норвешке и Пољске Републике. На Лондонској конференцији усвојена је
декларација чија је суштина следећа: „Једину истинску основу трајног мира представља
добровољна сарадња слободних народа у свету у којем, ослобођени претњи агресијом, сви
могу да уживају економску и социјалну безбедност. Наша је намера да радимо заједно, с
осталим слободним народима, на остварењу тог циља.“
3
Два месеца након тога усвојена је посебна Декларација, која је значајно утицала на
решења прихваћена после 1945. године. Круг држава које су дале подршку овом
2
Димитријевић, В.и др.,
Основи међународног јавног права
, Правни факултет, Београд, 2005.,
стр. 32.
3
Рачић, О.,
Уједињене нације између моћи и права
, Правни факултет, Београд, 2010., стр. 25.
