Анатолиј Кљосов

Професор биологије Харвардског
универзитета

ОТКУД СУ СЕ ПОЈАВИЛИ СЛОВЕНИ И
„ИНДОЕВРОПЉАНИ“?
ОДГОВОР ДАЈЕ ДНК-ГЕНЕАЛОГИЈА

Апстракт

: У раду

се разматра питање порекла Словена

или порекло пола-

зне словенске заједнице, односно тражење индоевропске прапостојбине. Одговор на
питање прапостојбине Словена и Индоевропљана даје ДНК-генеалогија. Помоћу
ДНК-генеалогије могуће je пратити кретања народа и без помоћи лопате и четкице
археолога, или мерења лобања, и без довитљивог расплитања сазвучја и значења ре-
чи у живим и мртвим језицима, већ просто пратећи маркере у нашим ДНК. Њих, те
маркере, не могу „асимиловати“ или „прогутати“ други језици, културе или народи,
како се то дешава хиљадама година у оквиру појмова историје, лингвистике, антро-
пологије. Износи се гледиште да се хаплотипови и хаплогрупе не асимилују, омогу-
ћавају да се израчуна време када су њихови преци живели. Појам „предачка хапло-
група“, или „хаплогрупа рода“ одређују маркери, или слика мутација у мушком
полном хромозому.

Овај метод је омогућио да се убедљиво покаже како нису „индоевропски јези-

ци“ првобитни, већ прасловенски, аријевски. „Индоевропски језици“ је еуфемизам
настао услед несхватања шта повезује санскрит и његове варијанте и европске јези-
ке. Закључује се да аријевски језици представљају основ и европских језика, и сан-
скрита, и „индоевропских“ иранских језика. На Дњепру, Дону и реци Урал нису жи-
вели „народи који су говорили на иранским језицима“. Тамо су живели Словени,
Прасловени, Аријевци и то је био њихов језик. Тај су језик донели у Индију, Иран,
Авганистан.

Кључне речи

: Словени, Индоевропљани, Аријевци, ДНК-генеалогија, предач-

ка хаплогрупа, хаплогрупа рода.

Кљосов А., Откуд су се појавили словени...;

З Д А Н ИЦ А

2010, VII/2, стр. 59–86

УДК: 575.113.1:572.9(=16) ; 94(367)
ИД БРОЈ: 180246028

Оригинални научни рад

Примљен: 17. јануара 2010.

Прихваћен: 21. септембра 2010.

e-адреса: [email protected]

Анатолиј Алексејевич Кљосов је председник научне консултативне управе

Међународног генеалошког бироа. Професор је биологије Харвардског универзитета. У СССР
је био доктор хемијских наука, професор Московског државног универзитета. За истраживања
у области биолошке катализе додељена му је награда Лењинског комсомола (1978) и Државна
награда СССР (1984). Оснивач је Руске академије ДНК-генеалогије. Живи у Њутону,
Масачусетс.

Сместите се удобније, поштовани читаоче. Чекају вас извесни потреси.

Није баш најзгодније започињати приповедање тиме како аутор од свог истра-
живања очекује ефекат праска бомбе, али шта ћу кад ће тако и бити!

А откуд заправо толика увереност? У наше доба се више ничему не чу-

де, зар не?

Да, да је тако – јесте. Али када питање већ има најмање триста година

и постепено се уобличило уверење како питање нема решења, у најмању ру-
ку „доступним средствима“, и одједном се решење нађе – сложићете се, то
није тако честа појава. А то питање је: „порекло Словена“

Или: „порекло по-

лазне словенске заједнице“. Или, ако хоћете, „тражење индоевропске прапо-
стојбине“.

И уопште, какве све претпоставке током тих триста година у вези тога

нису изношене. Вероватно, све је могуће. Проблем је у томе што нико није
знао које од њих су тачне. Питање је било крајње замршено. Зато се аутор не-
ће изненадити ако као одговор на његове закључке и судове одјекне хор гла-
сова: „па то је било познато“, „о томе су и раније писали“. Таква је људска
природа. А да тај хор упитамо: па где је онда прапостојбина Словена? Ода-
кле су се појавили? Онда више хора неће бити, већ ће бити неслагања: „пи-
тање је сложено и замршено, одговора нема“.

Али најпре – неколико одредница како би било јасно о чему се ради.

ОД РЕД НИ ЦЕ И ПО ЈА ШЊЕ ЊА. ИСТО РИ ЈА ПИ ТА ЊА

Под Словенима ћу у контексту њиховог порекла подразумевати Пра-

словене. И, како ће се видети из даљег излагања, тај контекст је нераскидиво
везан за „Индоевропљане“. Последње је чудовишно незграпан термин.

Реч

„Индоевропљани“ је просто изругивање са здравим разумом.

Заправо посто-

ји „индоевропска група језика“ и историја тог питања је таква да је пре два
столећа откривена одређена сличност између санскрита и многих европских
језика. Та група језика је и названа „индоевропском“, у њу улазе готово сви
европски језици, осим баскијског, угро-финских и туранских језика. Тада ни-
су били познати разлози из којих су се Индија и Европа одједном обрели у ис-
тој спрези, а ни дан-данас није баш да се знају. О томе ће бити речи касније,
и без Прасловена се ту није могло.

Али је било апсурдно када су саме носиоце „индоевропских језика“ по-

чели називати „Индоевропљанима“. То јест, Летонац и Литванац су Индое-
вропљани, а Естонац није. Ни Мађар није Индоевропљанин. Рус који живи у
Финској и говори фински – није Индоевропљанин, а када пређе на руски, од-
мах постаје Индоевропљанин.

Другим речима, језичка, лингвистичка категорија је пренета на етнич-

ку, чак у суштини генеалошку. Изгледа да су сматрали како бољег избора не-
ма. Онда га можда није ни било. Сада га има. Премда су то, строго говорећи,

Кљосов А., Откуд су се појавили словени...;

З Д А Н ИЦ А

2010, VII/2, стр. 59–86

Језик се приметно разликује, а има и других „етнокултурних“ разлика. А у
оквиру ДНК-генеалогије – то је једно те исто, исти род, исти маркер у Y-хро-
мозому, иста историја миграција, исти заједнички предак. Иста предачка ха-
плогрупа, најзад.

Ето, стигли смо до појма „предачка хаплогрупа“, или „хаплогрупа ро-

да“. Њу одређују маркери, или слика мутација у мушком полном хромозому.
И код жена их има, али у другом координатном систему. Дакле, Словени – то
је род R1a1. Њих међу житељима Русије, Украјине и Белорусије има од 45 до
70%. А у древним руским и украјинским градовима, насељима – до 80%.

Закључак – термин „Словени“ зависи од контекста. У лингвистици су

„Словени“ – једно, у етнографији – друго, у ДНК-генеалогији – треће. Ха-
плогрупа, род се образовао онда када ни нација, ни цркава, ни савремених је-
зика није било. У том погледу је припадност роду, хаплогрупи – првобитна.

Пошто припадност хаплогрупи одређују сасвим конкретне мутације у

одређеним нуклеотидима Y-хромозома, може се рећи да свако од нас носи од-
ређени маркер у ДНК. И тај маркер је у мушком потомству неистребљив, он
може бити истребљен једино заједно са самим потомством. Нажалост, таквих
случајева је у прошлости било исувише. Али то уопште не значи да је тај мар-
кер – показатељ некаквог „соја“ људи. Тај маркер није везан за гене нити има
икакве везе с њима, а управо гени и једино гени се у случају такве жеље мо-
гу повезати са „сојем“. Хаплогрупе и хаплотипови никако не одређују облик
лобање или носа, боју косе, физичка или интелектуална обележја човека. Али
они

заувек повезују носиоца хаплотипа с одређеним људским родом

, на чијем

почетку је био патријарх рода, чије потомство је опстало и дан-данас живи,
за разлику од милиона других прекинутих генеалошких линија.

Показало се да је тај маркер у нашим ДНК непроцењив за историчаре,

лингвисте, антропологе, пошто се тај маркер не „асимилује“ као што се аси-
милују носиоци језика, гена, носиоци разних култура који се „растварају“ у
популацији.

Хаплотипови и хаплогрупе се не „растварају“

не асимилују

Ма

коју религију потомци током хиљада година прихватали, ма који језик сте-
кли, ма које културно-етничке карактеристике променили, иста та хаплогру-
па, исти тај хаплотип (једино уз извесне мутације) тврдоглаво се појављују
приликом одговарајућег тестирања одређених сегмената Y-хромозома. Не-
битно да ли је у питању муслиман, хришћанин, Јеврејин, будиста, атеиста
или многобожац.

Како ће бити показано у овом истраживању, чланови рода R1a1 на Бал-

кану, који су тамо живели пре 12.000 година, после двеста и нешто поколења
су избили на источноевропску равницу, где се пре 4.500 година појавио пре-
дак савремених Руса и Украјинаца рода R1a1, укључујући и аутора овог члан-
ка. Петсто година касније, пре 4.000 година, они Прасловени, стигли су до ју-
жног Урала, а четиристо година касније су кренули у Индију, где сада живи око
100 милиона њихових потомака, чланова истог тог рода R1a1. Рода Аријева-
ца. Аријеваца – зато што су они сами себе тако називали, и то је забележено

Кљосов А., Откуд су се појавили словени...;

З Д А Н ИЦ А

2010, VII/2, стр. 59–86

у древним индијским ведама и иранским предањима. Исти ти су и потомци
Прасловена или њихових најближих сродника. Никакве „асимилације“ ха-
плогрупе R1a1 нити је било нити има, а и малтене истоветни хаплотипови се
лако откривају. Идентични словенским

Још један талас Аријеваца, с истим

хаплотиповима, кренуо је из Средње Азије у Источни Иран, такође у трећем
хиљадулећу пре наше ере, и постали су ирански Аријевци.

Најзад, још један талас представника рода R1a1 кренуо је на југ и до-

про до полуострва Арабија, Оманског залива, где се сада налазе Катар, Кувајт,
Уједињени Арапски Емирати, и тамошњи Арапи, добивши резултате тести-
рања ДНК, запрепашћено гледају сертификат тестирања с хаплотипом и ха-
плогрупом R1a1. Аријевском, прасловенском, „индоевропском“ – назовите
како хоћете, али је суштина иста. И ти сертификати одређују границе ареала
похода древних Аријеваца. Ниже наведени прорачуни показују време тих по-
хода – пре 4.000 година.

Дакле, говорећи „Словени“, у даљем истраживању ћемо имати у виду

источне Словене, људе из рода R1a1, у терминима ДНК-генеалогије. Наука
све донедавно није знала како да их у „научним терминима“ означи. Који их
објективни, мерљиви параметар обједињава? Питање заправо није ни поста-
вљано тако. На основу огромне масе података које је лингвистика прикупи-
ла, упоредне анализе језика – то су извесни „Индоевропљани“, „Аријевци“,
дошљаци са севера (у Индију и Иран), знају за снег, хладноћу, познати су им
бреза, јасен, буква, познати су им вуци, медведи, познат им је коњ. Сада је по-
стало познато да су то

људи управо рода R1a1, коме припада до 70% станов-

ништва савремене Русије

. А даље на запад, према Атлантику, удео аријев-

ског, словенског рода R1a1 стално опада и код житеља Британских острва
износи свега 2-4%.

То смо питање расправили. А „Индоевропљани“ – ко су онда они?
Из горе наведеног неминовно следи да

„

Индоевропљани“ – то и јесте

древни род R1a1

. Аријевци. Онда све, или у сваком случају много тога дола-

зи на своје место – и око доласка људи тог рода у Индију и Иран, и ширења
људи истог тог рода по читавој Европи, а одатле – и појављивања индоевроп-
ске групе језика, пошто је то заправо њихов, аријевски, језик, или његова на-
речја, и појављивања „иранских језика“ индоевропске групе, пошто то и је-
су аријевски језици. Тим пре што су се, како ћемо даље видети, „ирански
језици“ појавили тек после доласка Аријеваца у Иран, а ако ћемо тачније – он-
да не „после“, већ су постали резултат доласка Аријеваца, у другом хиљаду-
лећу пре наше ере.

А како сада на „Индоевропљане“ гледају савремене науке? Код њих су

„Индоевропљани“ нешто попут слонопотама. „Индоевропљани“ су у савре-
меној лингвистици и помало у археологији – древни (по правилу) људи који
су потом (!), хиљадама година касније (!), дошли у Индију и некако извели то
да се санскрит, књижевни индијски језик, обрео у истој лингвистичкој спре-
зи с основним европским језицима, осим баскијског и угро-финских језика.

Кљосов А., Откуд су се појавили словени...;

З Д А Н ИЦ А

2010, VII/2, стр. 59–86

није од других, то и даље представља најтежи и најпостојанији проблем исто-
ријске лингвистике… Иако историја питања траје преко 200 година, стручња-
ци још нису успели да одреде време и место индоевропског порекла“.

Ту опет искрсава питање прапостојбине. Управо трију прапостојбина –

прапостојбине „Протоиндоевропљана“, прапостојбине „Индоевропљана“ и
прапостојбине Словена. Са прапостојбином „прото“ ствари лоше стоје, зато
што лоше стоје са прапостојбином „Индоевропљана“. Сада се мање-више
озбиљно разматрају три кандидата за прапостојбину „Индоевропљана“ или
„Протоиндоевропљана“. Једна варијанта – предња Азија или, конкретније,
турска Анатолија, или још конкретније, област између језера Ван и Урмија,
нешто јужније од границе бившег СССР, у западном Ирану, то јест западном
Азербејџану. Друга варијанта – јужне степе савремене Украјине-Русије, у кра-
ју такозване „курганске културе“. Трећа варијанта – источна или Средња
Европа или, конкретније, долина Дунава, или Балкан, или северни Алпи.

Доба ширења „индоевропског“ или „протоиндоевропског“ језика тако-

ђе остаје неодређено и варира од пре 4.500–6.000 година, ако се као његови
носиоци прихвате представници курганске културе, до пре 8.000–10.000 го-
дина, ако су његови носиоци – житељи Анатолије. Или још раније. Приста-
лице „анатолијске теорије“ сматрају да главни аргумент у њену корист пред-
ставља то што је ширење пољопривреде по Европи, Северној Африци и Азији
започело из Анатолије негде пре 8.000–9.500 година и пре око 5.500 година
стигло до Британских острва. Присталице „балканске теорије“ користе исте
аргументе о ширењу пољопривреде, истина од Балкана према Анатолији.

То питање ни дан-данас није решено. Постоји мноштво аргумената за

и против сваке од три варијанте.

Ствари исто стоје и у погледу прапостојбине Словена. Пошто нико до-

сад није повезивао Словене (Прасловене), Аријевце и Индоевропљане, а тим
пре није између то троје стављао знак једнакости, то је прапостојбина Сло-
вена – посебно и такође нерешено питање. То питање се у науци разматра
већ преко триста година, али сагласности, чак ни оне минималне, нема. Оп-
ште је прихваћено да Словени излазе на историјску позорницу тек у VI веку
наше ере. Али то је већ ново доба. А нас занимају Стари Словени, или Пра-
словени, рецимо пре најмање три хиљаде година. А с тим ствари уопште
лоше стоје.

Понеки сматрају да се „прапостојбина Словена“ налазила у области

Припјата и Средњег Дњепра. Други мисле да је „прапостојбина Словена“ би-
ла територија од Дњепра до Западног Буга, коју су Словени заузимали пре
две-три хиљаде година. А где су Словени пре тога били и да ли их је уопште
било – то питање се сматра „у овој етапи нерешеним“. Трећи претпоставља-
ју да су прапостојбина Словена, као и „Индоевропљана“ уопште, биле степе
на југу садашње Русије и Украјине, али то четврти с негодовањем одбацују.
Пети мисле да прапостојбина „Индоевропљана“ и прапостојбина Словена
ипак треба да се подударају, зато што су словенски језици врло архаични и

Кљосов А., Откуд су се појавили словени...;

З Д А Н ИЦ А

2010, VII/2, стр. 59–86