Семинарски рад

ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

П Р И Р О Д Н О М А Т Е М А Т И Ч К И Ф А К У Л Т Е

- ОДСЕК ЗА ГЕОГРАФИЈУ -

ПРЕДМЕТ:

ГЕОМОРФОЛОГИЈА 2

С Е М И Н А Р С К И Р А Д

Тема:

ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

Професор:

Студент:

Др. Драган Радовановић

Аладин Фетаховић

број индекса

923

- Мај 2012 -

Семинарски рад

ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

САДРЖАЈ:

УВОД

........................................................................................................................ 1

АБРАЗИЈА

......................................................................................................... 2

1.1

Aбразиони процес

.......................................................................................2

1.2 Абразиони ерозивни облици

.................................................................... 5

1.3 Абразиони акумулативни облици

.......................................................... 9

2. МОРФОЛОГИЈА ОБАЛА

............................................................................... 12

2.1 Генетска класификација обала

......................................................... 13

ЛИТЕРАТУРА

........................................................................................................ 18

Семинарски рад

ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

АБРАЗИЈА

Абразија представља геоморфолошки процес изграђивања облика у рељефу деловањем

механичке снаге таласа на обалама океана, мора и језера. Абразија на обалама језера
назива се

лакустријска ерозија

. Долазећи са пучине, таласи ударају о обале, руше их и

морфолошки преиначавају. На тај начин се у обалском појасу изграђују својеврсни облици
рељефа. То су абразион облици, обухваћени општим именом

абразиона серија

Абразиони облици рељефа везани су искључиво за обале, због чега се називају и

прибрежни облици (на старословенском брег је обала), или у старијој литератури,

литорални облици

. Пошто се абразиони рад манифестује рушилачки (механичком,

разарачком снагом таласа), и стваралачки (нагомилавањем и обликовањем абрадираног
материјала), то се прибрежни облици деле на прибрежне образионе и прибрежне
акумулативне.

С´ обзиром на велико распрострањење Светског мора на Земљи (361.000.000 км²),

абразија представља један од најзначајнијих геоморфолошких процеса изграђивања
облика рељефа Земљине површине, како данашњих, тако и оних у геолошкој прошлости.

Абразиони облици рељефа који се и данас изграђују деловањем активног абразивног

процеса представљају рецентне облике. Насупрот њима постоје фосилни облици, стварани
и  изграђивани  у  геолошкој  прошлости  старим  абразионим  радом  у  другачијим
палеогеографским условима распореда копна и мора. Што су фосилни абразини процеси
старији, то су слабије морфолошки очувани, јер су дуже били изложени процесу ерозије
на  копну.  Ако  је  обала  издизана  младим  тектонским  покретина,  онда  су  фосилни
абразиони  процеси  добро очувани  и  морфолошки  изразити.  При  трансгресији,  изазваној
спуштањем обала, фосилни абразиони облици бивани затрпани у процесу седиментације
дебелим маринским покривачем.

1.1 Абразиони процес

Абразиони процес није ни до данас довољно проучен. Познати су само абразиони

облици рељефа и извршена је њихова морфогенетска класификација. Ово важи претежно
за облике изнад морског нивоа. Проучавањем ових нивоа не може се увек утврдити и ток
самог процеса, нарочито када је реч о подморским условима.

Основни носилац абразије као геоморфолошког агенса је кретање океанске, морске и

језерске воде у виду

таласа

који ударају о обале. У хидрологији се под обалом

подразумева граница између територије и акваторије. Међутим, појам обале у
геоморфологији је знатно шири.

Обале представљају предеоно-морфолошке целине абразионог рељефа, копнени

обод морских и језерских басена, на којима се врши изграђивање прибрежних
облика.

Изразитост облика абрезионог рељефа зависи непосредно од механичке снаге таласа и

трајности њиховог деловања. Највећа рушилачка снага таласа је у

висини млата

, на

узаном појасу стрме, стеновите обале, који је изложен директном удару таласа. Иначе,
таласи представљају орбитално, тј. кружно кретање водених честица, које настаје дејством
ветра.

Семинарски рад

ГЕНЕТСКА КЛАСИФИКАЦИЈА ОБАЛА

Поред ветровитих, постоје и таласи изазвани подморским земљотресима, вулканским

ерупцијама или обурвавањем стена на обалама. Талас се састоји од узвишења –

таласног

брега

, и удубљења –

таласне доље

За време ветра ваздух удара у честице воде и нарушава њихово равнотежно стање.

Због  тога  честице  воде  почињу  да  се  крећу  орбитално,  док  се  профил  таласа  креће
транслаторно. Другим речима на једном истом месту долази до наизменичног смењивања
таласног  брега  таласном  дољом.  То  се  лако  може  проверити  плутајућим  предметом  на
заталасаној  површини

мртвог мора

(таласање мора након престанка ветра), где би се

предмет само издизао и спуштао, не мењајући свој положај. Кретање неког предмета на
површини мора настаје као резултат директног притиска ветра или морских сила.

Динамичка снага таласа зависи од њихове висине, дужине и брзине кретања, која је

пропорционална квадрату висине и дужине таласа. При повећању брзине таласа до 5 пута,
њихова разорна снага се повећава за 25 пута. Образац за израчунавање енергије таласа
гласи:

Е = st ·

где је st – специфична тежина воде, а L – дужина таласа.

Димензије таласа обично зависе од јачине, односно брзине ветрова, од њихове

стабилности, затим од пространства и дубине њихових океанских, морских и језерских
басена. Таласи почињу да се јављају тек када брзина ветра пређе 0,25 m/s. То су веома
мали или

капиларни таласи

. Међутим, прави или ветровни таласи настају тек кад брзина

ветра пређе 2 m/s и ако ветар траје дуже.

Висина таласа представља вертикално растојање између врха брега таласа и дна

таласне  доље.  Просечна  висина  таласа  износи  око  3  до  4  m  уз  дужину  од  око  100  m.
Таласи  са  висином  6  –  7  m  су  доста  ретки.  При  изузетно  јаким  ветровима,  таласи  могу
достићи висину од 15 – 18 m. Највећа осматрана висина таласа у Атланском океану износи
21 m, а дужина 376 m. У водама Антарктика запажена је висина таласа од 25 m, а дужина
од  450  m.  Таласи  ове  висине  запажени  су  и  у  јужном  делу  Индијског  океана.  У  Тихом
океану највећа измерена висина таласа износила  је 34  m. У  унутрашњим морима висина
таласа је знатно мања, тако на пример у Средоземном мору максимална висина је 6  m,  у
Црном 5,6 m, у Балтичком 5 m, у Јадранском 5 m итд. у ивичним морима, висина таласа је
већа: у Охотском и Баренцовом мору висина је 6 – 7 m, а дужина до 100 m.

Највећа висина цунами таласа, изазваног подморским трусовима, у обалском појасу

износила је 40 m, док се на отвореном мору, услед њихове велике дужине, оја је обично
између 200 – 300 m, једва запажају.

Дужина таласа представља растојање између врхова два суседна таласна брега или две

суседне таласне доље. Највећа дужина ветровних таласа износи 450 m док је оних који су
настали подземним земљотресима (цунами) 200 – 300 km.

Највећа брзина таласа достиже до 22 m/s, а период таласања 17 – 18 s. Просечна брзина

је око 13 m/s, а период таласања приближно 8 m/s. У водама Антарктика брзина таласа је
15 – 20 m/s, при висини од 20 m, а дужини од 500 m. Брзина цунами таласа је много већа –
на отвореном мору они достижу брзину и до 800 km/h!