,,Под моралном и кривичном одговорношћу изјављујем да сам ја аутор овог рада
те сам упозната да сам, уколико се утврди да је рад плагијат, одговорна за штету
причињену Универзитету за пословни инжењеринг и менаџмент, као и аутору
оригиналних дела".

САЖЕТАК

Геноцид је међународни злочин које се огледа у намери потпуног или

делимичног  уништења  једне  националне,  расне,  верске  или  етничке  групе  људи.
Припада групи међународних кривичних дела.  Оно  по  чему  се  ово  кривично  дело
разликује од других јесте радња извршења кривичног дела  која се огледа у убиствима
чланова  групе,  тешким  повредама  физичког  или  менталног  интегритета  чланова
групе,  намерном подвргавању чланова групе  животним условима  који треба да доведу
до  њеног  потпуног  или  делимичног  уништења,  примењивању  мера  уперених  на
спречавање  рађања  у  оквиру групе  као  ипринудном  премештању  деце  из  једне  групе
у  другу.  Иако  је  законодавством  први  пут  санкционисан  и  регулисан  тек  1948.
године  доношењем  Конвенције  о  спречавању  и  кажњавању  злочина  геноцида,
појава  геноцида  датира  још  од  најранијих  фаза  организовања  државних  заједница.
Стога  се  може  узети  да  је  он  један  од  најстаријих  злочина  који  кроз  векове  своја
основна  обележја  није  у  битноме  мењао.  Познати  су  примери  геноцида  у  којима  су
народи покушавали да своје територије прошире тако што ће  одређене заједнице људи
који  имају  неке  заједничке  карактеристике  у  потпуности  или  делимично  уништити
применом  најразличитијих  метода.  Примитивизам  тих  народа  није  остао  само
забележен у давној историји света. Напротив, у периоду око 1915.  године, у Турској се
десио  велики  геноцид  над  Јерменима  који  је  у  аналима  остао  упамћен  као  "Велики
злочин".  Страдао  је  велики  број  припадника  јерменске  заједнице  док  су  они  који  су
преживели  и  данас  остали  расути  по  свету  као  националне  мањине.  И  касније,  у
периоду  Другог  светског  рата  јавио  се  геноцид  у  много  већем  обиму  и  са  бројним  и
несагледивим  последицама  када  је  Нацистичка  Немачка,  вођена  идејом  свог  вође
Адолфа  Хитлера  о  стварању  јединствене  расе  Аријеваца,  отпочела  планско  и
систематско  уништавање  свих  Јевреја,  Срба  и  Рома  под  образложењем  да  су сви  они
"нижа  раса".  Ужаси  који  су се  тада  десили  постали  су повод  доношења  Конвенције  о
спречавању  и  кажњавању  злочина  геноцида  1948.  године  која  је  у  свету  наишла  на
велико  одобравање  и  била  потписана  од стране  већине  тадашњих  држава. Основна
идеја  доношења  оваквог  акта  била  је  да  се  такви  гнусни  злочини  никада  више  не
понове. Упркос томе, чак су се и у годинама по доношењу поменуте Конвенције јавили
злочини  геноцида  у  исто  тако  страшном  светлу  али  сада  са  још  већим  порицањем  и
прикривањем стварних чињеница.

Као један од геноцида који се јавио после обавезивања држава света да спрече и

казне  геноцид  јесте  геноцид  у  Сребреници,  злочин  за  који  се  везују  бројне
несугласице  у  погледу  како  извршилаца  дела  тако  и  броја  жртава.  Ни  геноцид  у
Руанди  који  су  извршили  припадници  Хуту  племена  над  припадницима  Тутси
племена  није  остао  незабележен.  Ови,  као  ни  бројни  други  примери  геноцида  нису
били приказани у  светлу  правих  дешавања.  У  сваком  од  њих  постојало  је  порицање
извршилаца  да  је  до  геноцида  уопште  дошло,  подвлачење  чињенице  да  су  то  само
последице  грађанских  ратова  и  истицање  да  је  мир  у  свету  много  важнији  од
оптуживања за извршење  геноцида.

Кључне речи:

међународно кривично право, међународна кривична дела,

геноцид, кршење основних људских права.

1. УВОД

Кривично дело геноцида је највећи злочин у историји човечанства. Основна

карактеристика   овог   кривичног   дела   јесте   намера   да   се   једна   национална,   верска,
етничка или расна група људи делимично или у потпуности уништи и то убијањем
чланова  групе,  принудним  премештањем  деце из  једне  групе у  другу,  спречавањем
рађања у оквиру групе, намерном подвргавању групе животним условима који могу да
доведу   до   њеног   потпуног   или   делимичног   уништења   као   и   тешким   повредама
менталног   или   физичког   интегритета   чланова   групе.   Објекат   напада   приликом
извршења дела јесте једна национална, расна, верска или етничка група људи која је
истовремено   и   објекат   заштите   од   стране   међународних   институција   и   читаве
међународне заједнице уопште. Спровођењем радње извршења се крше међународне
гаранције и принципи које међународна заједница гради кроз векове трудећи се да у
што већој мери подигне ниво самосвести појединца. Геноцид је један од најстаријих
злочина. Постоје подаци да је овакво понашање било изражено још од појаве првих
државних заједница. Кроз анализу геноцидних понашања, увиђа се да су предмет, циљ,
објекат   напада,   објекат   заштите   као   и  сама   радња  извршења  дела  временом   остали
непромењени и да представљају образац делања извршиоца. Узроци који доводе до
извршења геноцида јесу промене у политичком деловању држава, процес транзиције,
неефикасност   међународних   судова,   неуједначена   примена   законских   прописа,
порицање извршилаца дела да је до геноцида дошло.

Криминално понашање извршиоца дела који су често на високим државним

позицијама,  привлачи  пажњу јавности и  зато има велики  друштвени,  политички  али  и
научни  значај.  Статус  жртава,  побуђује  велику  пажњу  из  разлога  што  постоји  све
већи  број  међународних  докумената  који  предвиђају заштиту људских  права,  иако  се
сами извршиоци па и државе често оглушују о њихове одредбе.

Прокламовањем људских права и анализом геноцидног понашања, затим

неефикасног процесуирања учинилаца оваг дела дошло се до стадијума да појединци
имају све мање поверења у међународне институције . Геноцид, као важан
међународни проблем захтева врло детаљну анализу и проналажење метода и начина
за његово спречавање.

Предмет овог дипломског рада, се пре свега односи на проучавање геноцида у

међународном  кривичном  праву.  Предмет  рада  обухвата  важност  геноцида  као
међународног  проблема,  затим  начине  доказивања  и  спречавања  истог  као  и однос
геноцида са другим међународним кривичним делима. Део рада посвећен је социјалним
чиниоцима који  утичу на појаву овог  друштвено  неприхватљивог  понашања.  Посебна
пажња  посвећена  је  појединим  примерима  геноцида  у  свету  као  и  процесуирању
учинилаца кроз праксу Међународних судова.

У раду су хронолошки приказани поједини примери геноцида у историји који

омогућавају разумевање узрока и последица извршења.

2. ГЕНОЦИД КАО ДРУШТВЕНА ПОЈАВА
ИСТОРИЈСКИ ПРЕГЛЕД

Процес стварања првих држава у историји покренуо је процес изграђивања права

и правног система уопште. Постепен прелазак из родовско-племенског уређења у  прве
државне  организације  условио  израстање  права  као  скупа  друштвених  норми  из
дотадашњег  обичајног  права.  Оно  што  је  карактеристично  за  то  време  је  да  се  у тим
државама  појавила  потреба  за   санкционисањем   појединаца   како  би   се  спречило
ширење негативних  последица.  Углавном  су  то  биле  норме  које  су  се  примењивале
на  понашања  и  ситуације  које  се  до  тада  нису  јављале  или  на  ситуације  које  су
стварале бројне недоумице. Појавила се потреба и за сакупљањем  норми у прве  правне
списе.  Један  од  најстаријих  таквих списа  је свакако  Аристотелов  „Устав  атински“

из

IV  века  пре  нове  ере.  Сходно  тим  првим  „зборницима  права“  развио  се  и  одређени
систем  казни  за  учиниоце  неприхватљивих  друштвених  појава.  Систем  тих  казни
био  је  врло  различит  у  зависности  од  простора,  друштва  и  времена  у  којем  се

развијао. На пример, у Вавилонском царству био је познат Хамурабијев

законик који

је између  осталог  остао  упамћен  по  суровим  казнама  које  су  се  огледале  у  одсецању
језика  за  увреду  или  пак  принципу  „око  за  око,  зуб  за  зуб“.  Нешто  блаже  било  је
право  грчких  полиса који  је као  казне углавном предвиђао прогонство, губитак  части
и  имовинске  казне.  Касније,  у  доба  Римске  републике  почеле  су  да  се  пишу  прве
кодификације  права  међу  којима  је  најпознатија  Јустинијанова  кодификација  која  је
правни  систем  подигла  на  нови,  до  тада  непознати  ниво.  Временом  се  друштво  све
више  развијало  а  санкције  попримале  нове  облике  који  су  били  мање  сурови  од
ранијих.

Непрестани напредак друштва и држава уопште временом је створио читаве

правне системе који су представили основу данашњег права. Многа понашања која су у
раније доба била учестала временом су губила свој смисао и добијала нова обележја уз
нове  начине  кажњавања  њихових  учинилаца.  Многа  од  њих  данас  су  у  потпуности
ишчезла као што  се и многе казне не примењују јер су изгубиле свој смисао. Са друге
стране  постоје  понашања  која  су  била  санкционисана  тада  као  и  сада,  те  се  још  увек
понављају.

Једно од тих дела је управо геноцид. Геноцид се појавио још у првим родовско-

племенским  заједницама  где  је  забележена  појава  убиства  читавих  родова  и  племена
при  чему су многе  такве  заједнице  у  потпуности нестајале. Древни народи су,  у жељи
за  богаћењем  и  проширивањем  своје  територије  а  из  страха  за  сопствени  опстанак,
нападали  друге  народе  у  намери  да  их  потпуно  или делимично  униште.  Углавном  су
то  били  људи  који  су  били  организовани  као  заједница  због  неких  сличности  које  су
имали.

За разлику од осталих облика кривичних дела, основна обележја геноцида се

Николић, Д.:

Историја права

, Свен, Ниш, 2010.

стр. 5

Николић Д., Ђорђевић А.:

Законски текстови старог и средњег века

, Правни факултет, Ниш, 2010. стр. 21

и Нагасаки бациле две нуклеарне бомбе од којих је страдало више од 100.000 људи.

2.1.1. Геноцид Немачке у Другом светском рату

За време дугог светског рата појавио се по први пут у историји тзв. "холокауст."

Он   предстваља   вид  геноцида  над  различитим  верским,  расним,  националним  и
етничким  групама  људи.  Створени  су  логори  у  којима  су  вршена  постепена  убиства
док су људи  приморавани да раде да би  преживели. Најозлоглашенији  логори  у време
највећег  историјског  рата  били  су  нацистички  логор  Аушвиц  у  Пољској  и  усташки
логор Јасеновац у Независној држави Хрватској.

Нацистички логор Аушвиц на територији Пољске, основан је од стране Трећег

Рајха  одмах  по  окупирању  Пољске  у  Другом  светском  рату.  Оно  што  је  створило
потребу  Немачке  на  челу  са  Адолфом  Хитлером  да  изгради  логоре  јесте  жеља  за
стварањем  јединствене  и  чисте  расе  "Аријеваца".  С  тим  циљем  је  највише јевреја,
Рома   и   Срба  одводио  у  логоре  и  окончавао  њихов  живот  на  најсуровији  и
најнехуманији начин у историји човечанства. Концентрациони  логор  Аушвиц  састојао
се од  три главна  логора  која  су се  налазила  у близини  железничке пруге, на месту где
је изграђена пољска касарна.

Као и сви немачки логори и Аушвиц је изграђен на напуштеном простору у

великом и ненасељеном делу града са још око 40 помоћних логора који су били  добро
скривени  од  очију  јавности  како  се  не  би  видело  извршење  злочина.  У  комплексе
овог  логора,  за  време  рада  логора  доведено  је  више  од  1,3  милиона  људи  из
различитих делова Европе.

Као добро организована установа, имала је бројну радну снагу коју су углавном

чинили  логораши  подељени  у  више  јединица  са  различитим  задацима. Неки су  били
задужени  за  пријем  нових  логораша  узимајући  им  притом  ствари  и  личне  предмете,
неки  за  успостављање  реда  у  баракама,  док  су  други  радили  у  крематоријумима  и
имали задатак да отпреме лешеве до места њиховог  уништења до непрепознатљивости.

Сви заробњеници превожени су возовима до логора, па су се зато они и налазили

близу железничких пруга.  Многи  од  њих  су  одмах  по  доласку  у  конц-логор  били
убијани док су остале третирали као радну снагу логора. Најбројнију групу  чиниле су
жене  са  децом,  мушкарци  који  нису  били  способни  за  рат  или  служење  логору,
ментално  оболела  лица,  лица  са  видљивим  деформитетима,  интелектуалци.  Велики
број  људи  умро  је  због  изгладњивања,  сурових  услова  "живота",  егзекуција,
медицинских  експеримената  као  и  неконтролисаних  епидемија  различитих болести.

Како је у логору увек било пуно људи, а њихово појединачно убијање

стрељањем  изнад  јама  је  изискивало  одређени  временски  период,  направљене  су  тзв.
гасне коморе. Оне су биле прерушене у купатила, због чега су доведеним људима који
нису  били  способни  за  сурове  услове  рада  у  логору  те  их  је  требало  ликвидирати,
представљане  као  места  на  којем  би  они  требало  да се  истуширају  и  освеже  после
напорног  пута.  Када  би  ушли  унутра  Нацисти  су  затварали  врата  коморе  и  кроз
таваницу или прозоре у њима пуштали смртоносан гас, таблете цијанида који би убрзо
усмртио све  оне  који су  се  налазили у  комори.

Посебне јединице су умрле одвозиле у масовне гробнице, где су се додатно

иживљавали над лешевима, чупајући им златне зубе са намером да то злато претопе и
шаљу даље у Немачку.

Ствари које су одузете, а припадале су мртвим заробљеницима, складиштене су у

посебно складиште које су према потреби пустошили припадници СС трупа. Према
постојећим документима, стоји податак да је дневни капацитет логора био 20.000
жртава.

Нешто бољу судбину, и постојање могућности за ослобођење имали су

логораши  који  су  били  предодређени  за  рад  у  логорима  али  и  у  бројним  фабрикама.
Иако  су  људи  умирали  и  у  радним  логорима  и  то  у  врло  тешким  условима,  имали
су  више  дана  живота  од  људи  у  логорима  смрти.  То  је  у  неким  случајевима  било
пресудно  поготово  када  су у више  наврата  организовали  побуне  и  бекства  из  логора.

Револтирани поступцима Немаца 1943. године,импровизованим оружјем су

кренули  у  протест  против  терора.  Део  Јевреја  који  је  радио  у  фабрици  муниције
помогло је сународницима те је прокријумчарио одређену количину експлозива у логор
и том  приликом  је  уништен  један  од  крематоријума.  На  велику  жалост  потлачених,
бројније СС трупе су  преузеле контролу  над  логором, а побуњенике  који  нису успели
да  пребегну  у  оближњу  шуму,  ликвидирали.  Тада  је  уведена  пракса  у  логорима  да
сваки пут када неко покуша да побегне, десеторо  из његове ћелије буду препуштени да
умру од глади.

Неретко се дешавало да по бекству из логора, у логор буде доведена породица

пребеглог која би била препуштена зверским мучењима, као пример осталима, да их
одврате од покушаја бекства.

За злочине које је починила нацистичка Немачка за време Другог светског рата

покренут је поступак утврђивања њихове одговорности. Поступак под називом
"Нирнбершки процес" или "Нирнбершка суђења" покренут је одмах по окончању рата
1945.године.

Као седиште суда, након бројних преговарања одређен је Нирнберг, из разлога

што  је  један  од  ретких  који  је  имао  велику  очувану  судницу  и  велико  затворско
одељење.  Првом седницом суда председавао  је совјетски  представник Јона Никиченко
а за председника суда одабран је британски представник сер Џефри Лоренс. Подигнуте
су  оптужнице  против  Немачких  злочинаца  који  су  суђења  чекали  у  затвору  у
Луксембургу.

Након спроведеног поступка осуђено је 24 лица и 6 нацистичких организација.

Вођењу поступка су се многи противили јер су сматрали да је веће било састављено од
чланова који су били непријатељски настројени према оптуженима и јер осуђени нису
имали право жалбе на састав таквог већа.

Међутим, то није било од пресудног значаја за доношење одлуке поготову из

разлога што су поступци Нациста били поткрепљени бројним доказима који им нису
ишли у прилог и због којих их је савремени свет већ осудио.

www. icty.org (24.07.2019. 17:52)

Тих година почела је права тортура за Србе али и преостале Јевреје и Роме.

Њихово  кретање  је  ограничено,  а  Срби  су  као  знак обележја  морали  да  на  руци  носе
плаву траку обележену словом "П",  по  узору на траку којом су обележавани Јевреји  у
Немачкој. Међутим, права зверства отпочела су тек након званичног допуштења Рајха
по почетку рата. По узору на немачке концентрационе логоре, у Хрватској су почели да
се  граде  логори  енормних  димензија.  Претеривајући  у  свему,  па  тако  и  у  градњи
логора,  желели су да у сваком погледу засене Хитлера и себе представе као способне,
спретне и  спремне  за  успостављање  новог  светског  поретка.  Највећи  логор  изграђен
на том  подручју је надалеко познати логор Јасеновац.

Систем логора је плански грађен у периоду око 1941. године и у аналима

окарактерисан је као логор који је грађен на основу детаљног плана градње. Деловао је
скоро за све време Другог светког рата и заузимао је највећи простор који је један логор
тада могао да заузима. Као један од најозлоглашенијих логора, карактерише га велики
број логораша који су прошли кроз њега. Био је предвиђен за смештај беба, деце, жена
и мушкараца српског, јеврејског и ромског порекла.

Систем концентрационог логора Јасеновац осмислио је његов први командант

Вјекослав Лубурић који важи за најбруталнијег злочинца на овим просторима. Логор је
грађен  на  просторима  некадашњег  индустријског  комплекса  где  се  налазила  циглана,
пилана,  фабрика  ланаца  као  и мала  електрана.  Простор  око  циглане,  Хрвати  су  за
потребе  убијања  Срба  конфисковали  од  угледне  српске  породице  која  под  притиском
насталог  режима  морала  да  пребегне  ван  Независне  државе  Хрватске.  Заточеници  су
били принуђени да сами изграде своје тамнице. Лоше обучени, по киши, снегу, ветру и
сунцу радили су на изградњи логора на тај начин што су градили бараке, логорске куле,
насипе дуж зидина логора, копали ровове и жицом ограђивали територију логора.

Људи су у том логору убијани без икаквог повода. Ако би се неки логораш

разболео,  независно  од тога  да  ли  је  радио  на изградњи  логора  или  не, одмах  би  био
убијен  са  образложењем  да  више  није  способан  за  рад.  У  колико  су лошим  условима
живели, говори податак да су, када је дошла прва зима, логораши сами себи изградили
бараку  у  којој  би  се  склонили  од  елементарних  непогода.  Неочекиван  долазак
Међународне комисије, по почетку изградње затекао је логораше у врло лошем стању.
Гладни, полуголи и боси, без лежајева и основних животних услова били су скривани
од  Комисије  из разлога  што,  ако  буду  убијени због  таквог  стања,  неће  моћи бити
сахрањени у земљи због великог мраза који је наступио те године.

Међународна комисија утврдила је стање у логору и поделила знакове обележја

логорашима, Србима беле или плаве, Јеврејима жуте а неистомишљеницима Хрватима
црвене траке које су морали да носе на руци. Један од Хитлерових изасланика, генерал
Едмунд Глез фон Хостенау, је приликом обиласка логора Јасеновац записао да је то
"суштина ужаса" и да се може поредити са Дантеовим "Паклом".

Убијања у Јасеновцу била су зверска. Вршена су на најбруталнији и безмало

најболеснији начин, дивљачки и то ручно, различитим алатима, посебно  обликованим
ножевима,  секирама,  маљевима,  чекићима  и  другим  ужасним  средствима.  Многи  су
били  вешани  на  вешалима,  по  дрвећу,  бандерама,  стрељани.  Они  који  су  у
класификацији  страшних  смрти  и  хорора  ужаса  имали  најболније  смрти  били  су
свакако  они  који  су  кувани  у  казанима,  живи  спаљивани  у  усијаним  пећима  или

дављени  у  реци  Сави.  Људи  су  били  живи  одрани,  скидана  им  је  кожа  са  тела,
одсецани  различити  делови  тела.  У   мору  ужаса  нису  заобиђена  ни  стравична
силовања  девојака  од  стране  усташа  и  то  пред  очима  њихових  породица.  Начини
изживљавања  над  људима  у  логору  били  су  равни  најболеснијем  поступању  не
сагледавајући  људе  као  бића  већ  искључиво  као  објекте  подесне  за  зверска
изживљавања.

О зверским догађајима постоје бројна сведочења која потврђују дешавања

унутар логора. Генерал Едмунд Глез фон Хостенау је у свом извештају Адолфу
Хитлеру написао:

"Ми смо сада ушли у концентрациони логор у претвореној творници. Ужасни

увјети. Неколицина мушкараца, много жена и дјеце, без довољно одеће, спава на
каменој плочи ноћу, јауци на далеко, крик и плач.

Заповедник логора - хуља, ја сам га игнорирао, али умјесто тог сам рекао мом

усташком  водичу:  "  Ово  је  довољно  да  се  човек  исповраћа".  А  онда  нагоре од  свега:
соба  уз  чије  зидове  лежи  на  слами  која  је  управо  донесена  због  мог  прегледа,  нешто
попут педесетак голе дјеце, од којих половина мртви, а друга половица умире. Не треба
заборавити  да  су  изумитељи концентрационих  логора  Британци  за  вријеме  Бурског
рата. Међутим, ти логори су достигли свој врхунац одвратности овдје у Хрватској,  под
Поглавником инсталираним од наше стране. Највеће од свих зла мора да је Јасеновац,
гдје ниједан обичан смртник не смије привирит".

Један од логораша, Егон Бергер је описао зверства усташког команданта логора

фра Филиповић- Мајсторовића:

"Свештеничко лице фра Мајсторовића, обучено у елегантно одијело, нашминкано

и напудрано, у  зеленом ловачком  шеширу, са  насладом је  послатрало  жртве. Пришао
је  дјеци,  чак  их  је  и  помиловао  по  глави.  Друштву  се  прикључио  Љубо  Милош  и
Ивица  Матковић.  Фра  Мајсторовић  рече  мајкама:  "Сада  ће  бити  крштење  њихове
дјеце"  Одузели  су  мајкама  дјецу,  а  дијете  које  је  носио  фра  Мајсторовић  у  својој
дјечијој  невиности  миловало је нашминкано лице  свога убојице. Мајке,  избезумљене,
уочиле  су  ситуацију.  Нуде  своје  животе  тражећи  милост  за  малишане. Двоје  деце  су
метнули  на  земљу,  док  је  треће  бачено  као  лопта  у  зрак,  а  фра  Мајсторовић,
држећи  у  руци  бодеж  окренут  према  горе  три  пута  је  промашио,  док  је  четврти пут
уз  шалу  и  смијех,  дијете  остало  натакнуто  на  бодеж.  Мајке  су  се  бацале  по  земљи
чупајући  косе,  а  кад  су  почеле  страховито  викати,  усташки  стражари  14.  осијечке
сатније  одвели  су  их  и ликвидирали. Кад  је  све  троје  дјеце  тако свирепо  страдало,
три двоножне звијери су међусобно давали новац, јер изгледа да су се  кладили тко ће
прије натакнути дијете на бодеж".

Јеврејка по имену

Cijordanа Friedlender такође је у поступку суђења за злочине у

Независној држави Хрватској сведочила о истребљењу деце у логорима.

"У то вријеме

нове жене и дјеца су свакодневно пристизали у логор у Старој Градишки. Пар
тједна касније, Анте Врбан, заповедник логора, наредио је да сва дјеца буду одвојена
од мајки и стављена у једну просторију.

Десеторо нам је било наређено да их носимо тамо. Дјеца су лазила по соби, а

једно дијете је ставило руку и ногу кроз врата, тако да се врата нису могла затворит.
Врбан је викнуо: "Гурните!". Кад то нисам учинила, он је залупио врата и сломио

једну државу за злочин против човечности почињен према припадницима јерменске
заједнице на простору тадашње Турске.

Око 70 процената Јермена унутар Османског царства живело је на сеоским

подручјима у унутрашњости земље, углавном у тешком сиромаштву. Јермени и дуги
хришћани сматрани су грађанима другог реда и од стране муслимана погрдно су
називани неверницима. Јермени на истоку земље били су мете честих напада и изнуда
суседних муслиманских народа, нарочито Курда, Турака и Черкеза.

Хришћани и јермени нису могли да сведоче на суђењима против муслимана,

хришћанске куће нису могле бити више од од суседних муслиманских, а верски живот
је био значајно ограничен. Звоњава црквених звона је била строго забрањена, а градња
нових хришћанских богомоља потпуно онемогућена.

О положају Јермена и других хришћанских народа, у руралним крајевима

Османског царства британски антрополог Вилијам Ремзи писао је крајем 1890-их
следеће: „Уколико желимо да схватимо шта је неконтролисана турска власт чинила
према Јерменима и Грцима, ми морамо да се осврнемо на прошлост. Истина је да није
било верских прогона, али владао је неизрецив презир... Били су им попут паса и свиња,
њихова хришћанска природа значила је и пљување по њима, служили су као теписи за
брисање блата само ако би се њихова сенка издигла изнад једног правог Турчина.

Замислите векове ропства, векове увреда и презира, векове у којима ништа што је

било јерменско, ни имање, живот, породица, ништа није било свето и безбедно-
хировито и ничим изазвано насиље према њима било је уобичајено- а супротстављање
том насиљу значило је смрт!“

Најсуровији од свих прогонитеља, свако је Мехмед-паша Талат. Он је 24. априла

1915. издао наредбу о хапшењима и депортацијама свих јерменских интелектуалаца са
подручја Инстанбула, са циљем да се обесхрабре будућа револуционарна деловања
јерменских и осталих хришћанских мањина на истоку земље. Истог дана почела су
хапшења и већ тада је ухапшено око 270 најистакнутијих јерменских лидера
(свештеника, новинара, правника, лекара, професора).

У другом таласу хапшења приведено је између 500 и 600 особа.Након што су

ухапшени, идентификовани су и депортовани у логоре у унутрашњости земље. Према
подацима ухапшено је и у логоре послато укупно 2.345 припадника јерменске
интелектуалне зајкеднице, а највећи део њих је у логорима убијен.

Дан када су започела ова хапшења од 1919. се обележава као дан сећања на жртве

геноцида над Јерменима. У јерменској историографији овај догађај је упамћен као
„Црвена недеља“.

3. КРИВИЧНО ДЕЛО ГЕНОЦИДА У
МЕЂУНАРОДНОМ ПРАВУ

Основни појам међународног кривичног права јесте међународно кривично дело.

У теорији постоје различита схватања по питању појма, елемената и основних

обележја  међународних  кривичних  дела.  Према  једном  схватању,  међународно
кривично дело јесте чињење које је уперено против међународноправног поретка и чија
је  кажњивост  предвиђена  непосредно  нормама  међународног  права  које  повлачи
одређене  санкције.  Према  другом  схватању  међународна  кривична  дела  представљају
напад  на  основе  међународних  односа.  Трећи  теоретичари  схватају  међународно
кривично  дело  као  дело  извршено  са  намером  да  се  повреде  основни  интереси
заштићени међународним правом или са знањем да ће дело вероватно повредити такав
интерес  при  чему  санкција  појединачне  државе  не  може  бити  довољна.  Међу онима
који сматрају да су међународна кривична дела нарочито гнусне природе Јесте свакако
Вилијам   Шабас   који   ,   између   осталог   ,   сматра   да   су   у   питању   кривична   дела   која
условљавају универзалну надлежност.

У широко прихваћеној правној теорији постоје

следећих пет елемената на основу којих се може одредити да ли је одређено
кривично дело поседује карактеристике међународног или не.

То су:
1. Забрањена радња има велики међународни значај, посебно ако се њоме

угрожава међународни мир и безбедност,

2. Забрањена радња представља напад на одређене вредности које важе у

међународној заједници, па се такав напад сматра ударом на осећај хуманости,

3. Забрањена радња има транснационалне импликације што подразумева

укљученост више од једне државе или се последице, планирање, припремање или
извршење дела простиру на подручју више држава,

4. Забрањена радња је штетна по лица и интересе заштићене међународним

правом,

5. Забрањена радња крши међународно заштићене интересе.
Међународно кривично дело представља кршење норми међународног права које

са  собом  повлаче  индивидуалну  кривичну  одговорност.  То  су  понашања  којима  се
крше  међународна  обичајна  правила  као  и  вредности  које  међународна  заједница
сматра  изузетно  важним  те  стога  постоји  општенародни  интерес  за  сузбијање  таквих
дела.

Једна од основних одлика ових кривичних дела је та што протеком времена не

застаревају.  Дела  која  предвиђа  међународно  кривично  право  могу  бити  учињена
искључиво  са  умишљајем  и  по  правилу  сва  она  се  чине  организовано  као  и  ради
спровођења неке идеологије.  Оно  што  је карактеристично  за учиниоце ових дела  јесте
да  иако  је  учинилац  деловао  у  неком  службеном  својству  не  може  се  позвати  на
имунитет који поседује. С обзиром на то да представљају велику друштвену опасност, у
пракси се настоји да извршиоци ни у ком случају не остану некажњени те је предвиђена
могућност  њиховог  кажњавања  од  стране  међународних  кривичних  судова  а  не  само
националних судова држава чији је учинилац држављанин.

За одређена кривична дела надлежни су искључиво међународни судови

(кривична дела у ужем смислу), док су за остала надлежни национални судови

Вид: Шабас,В.: оп. цит.2011, стр. 90

Јанковић, Б., Радивојевић, З.:

Међународно јавно право

, Правни факултет, Ниш, 2011. стр. 291

окупације. Најважнији извор права који регулише ову област су Женевске конвенције
из 1949. године као и два допунска Протокола из 1977.године.

Геноцид представља дело учињено у намери потпуног или делимичног уништења

једне  националне,  расне,  верске  или  етничке  групе  људи.  Радња  извршења  дела
огледа  се  у  убиствима  чланова  групе,  тешким  повредама  физичког  или  менталног
интегритета  чланова групе,  намерном  подвргавању чланова групе  животним  условима
који  треба  да  доведу  до  њеног  потпуног  или  делимичног  уништења,  примењивању
мера  уперене  на  спречавање  рађања  у  оквиру  групе,  принудном  премештању  деце  из
једне  групе  у  другу.  Први  пут  је  уведен  доношењем  Конвенције  о  спречавању  и
кажњавању злочина геноцида из 1948. године. Геноцид према Конвенцији о спречавању
и кажњавању злочина геноцида.

Након Другог светског рата, послератни свет схватио је да не може да дозволи да

се зверства нацистичке Немачке али и других земаља, касније икада више понове.
Године 1946. Генерална скупштина Организације Уједињених нација донела је

Резолуцију бр.96 о злочину геноцида.

Тиме је модерном свету ставила до знања да је

геноцид осуђен од цивилизованог света и у супротности са циљевима којима свет тежи.
Позвала је све државе чланице да оштро осуде таква зверства и да у своје законодавсто
унесу  прописе  који ће  утицати  на  спречавање  појаве  геноцида  као  и  да  организују
међународну  сарадњу  у  циљу  његовог  сузбијања.  Након  2  године  рада,  Генерална
скупштина   Уједињених   нација   усвојила   је   9.   децембра   1948.   године   као   своју   260.
резолуцију, Конвенцију о спречавању и кажњавању злочина геноцида. Конвенција је
ступила   на   снагу   12.   јануара   1951.године,   и   дефинише   правно   значење   геноцида.
Федеративна  Народна  Република  Југославија  је  безрезервно  ратификовала  чиме  је
постала обавезана њеним одредбама.

Конвенција представља значајни напредак у развоју међународног права из

разлога што јача међународни субјективитет лица на основу његове одговорности,
независно од унутрашњег права државе учиниоца геноцида. Очигледно је да је усвојена
из разлога моралности услед повећања свести народа и све већем утемељивању
људских права.

Чланом 2. Конвенције дефинисан је злочин геноцида као „било које од ниже

наведених дела почињених у намери да се потпуно или делимично уништи као таква
нека национална, етничка расна или религиозна група:



убиство чланова групе;



тешка повреда физичког и менталног интегритета чланова групе;



намерно подвргавање групе таквим животним условима који треба да доведу
до њеног потпуног или делимичног физичког уништења;



мере усмерене ка спречавању рађања у оквиру групе;



принудно премештање деце из једне групе у другу.“

Члан 3. дефинише злочине који могу бити кажњени на основу конвенције:
Биће кажњена следећа дела:
А) геноцид;
Б) споразум о извршењу геноцида;

Јанковић, Б., Радивојевић З.:

Међународно јавно право

, Правни факултет, Ниш, 2011. стр. 294

В) непосредно и јавно подстицање на извршење геноцида;
Г) покушај геноцида;
Д) саучесништво у геноциду.
Према дефиницији као геноцид предвиђени су само најтежи облици такозваног

физичког или биолошког геноцида, с обзиром на то да је он најчешће извршаван за

време Другог светског рата. Битна  одредба Конвенције одређује да је ово међународно
кривично дело учињено без обзира  на  број  жртава,  упркос  чињеници  да  је  усмерено
против  припадника  одређене  групе.  Ова  свеобухватна  одредба  указује  на  намеру као
битан  елемент  геноцида  која  занемарује  број  жртава  приликом  утврђивања
одговорности за извршење дела.

За све видове овог кривичног дела, предвиђене су казне за извршиоце независно

од  тога да  ли  та  лица управљају државом, обављају функције  у корист државе или  су
то„обични“  појединци.  Према  њима  надлежни  су  судови  држава  на  чијој  је
територији  извршен геноцид,

осим у случајевима када су стране уговорнице као искључиву надлежност

уговориле  надлежност  Међународног  кривичног  суда.  У  случају  сукоба  по  питању
тумачења  конвенције,  на  захтев  једне  од  страна  у  сукобу,  решава  искључиво
Међународни  суд  правде.  Државе  потписнице конвенције  обавезале  су се  да  у сваком
тренутку  изврше  екстрадицију  учиниоца  геноцида  те  да  ако  постоји  спор  међу  самим
државама  о  постојању  извршења  геноцида  буде  надлежан  такође  Међународни суд
правде.

3.1. Геноцид према Статуту Хашког трибунала

Статут Међународног трибунала за гоњење лица одговорних за озбиљне повреде

међународног хуманитарног права извршене на територији бивше СФР Југославије
почев од 1991. године (Статут „Хашког трибунала“) усвојен Резолуцијом Савета
безбедности Организације уједињених нација број 827 од 25.маја 1993. године.

Повод за доношење конвенције била је резолуција Савета Безбедности број 771

од 13. августа 1992. године, у којој Савет изражава велику забринутост „због
настављања извештавања о ширењу кршења међународног хуманитарног права до кога
је дошло на територији бивше Југославије, а посебно у Босни и Херцеговини.

Укључујући и извештаје о масовном насилном протеривању и депортовању

цивила,  затварању  и  злостављању  цивила  у  сабирним  центрима,  намерном  нападању
небораца,  болница  и  амбуланти,  достављања  хране  и  медицинских  потреба
цивилном  становништву и безобзирном пустошењу и деструкцији имовине.“

Према

Статуту, Хашки трибунал надлежан је приликом тешких Повреда Женевских
конвенција из 1949. године, кршења закона и обичаја ратовања, геноцида и злочина
против човечности.

Рад самог трибунала је након дугогодишњег рада, предвидео геноцид као најтежи

злочин данашњице - „злочин над злочинима“.

Према Статуту ово дело огледа се у намерном уништењу у целини или

Василијевић, А.: Међународни кривични трибунал, Прометеј, Београд, 1996. стр. 153-154.

извршава сходно прописима те државе уз посебан надзор Трибунала.

3.2. Геноцид према Статуту трибунала за Руанду

Статут Међународног кривичног трибунала за Руанду усвојен је Резолуцијом

Савета  безбедности  Организације  уједињених  нација  број  955  од  08.  новембра  1994.
године.  Седиште  трибунала  је  у  граду  Аруши  у  Танзанији.  Задатак   овог  ad  hoc
трибунала  је  да суди починиоцима одговорним за геноцид у Руанди и друга кршења
међународног права у Руанди, као и за дела почињена у суседним државама од стране
држављана Руанде у периоду од 1. јануара 1994. год. до 31. децембра 1994. године.

Међународни Трибунал надлежан је за три врсте кривичних дела:



Геноцид,



Злочини против човечности,

Злочини који се састоје у тешком кршењу члана 3 Женевских конвенција и

Другог допунског протокола из 1977. године.

Суд се сатојао од 16 судија, које су биле распоређене у 4 већа, три расправна једно

жалбено. На суђењима пред овим трибуналом, установљена су два преседана. Први је
да се силовање сматра ратним злочином, односно геноцидом. Други је да су
процесуирани уредници и новинари медија који су ширили мржњу и подстицали
геноцид.

Трибунал за Руанду карактерише геноцид као намерно уништење у целини или

делимично  националне,  етничке,  расне  или  верске  групе  при  чему  као  кажњива
предвиђа  дела  којима  се  врши  убијање  чланова  одређене  групе,  наношење тешких
повреда  физичког  или  менталног  интегритета  чланова  групе,намерно  подвргавање
чланова  групе  животним  условима  који  треба  да  доведу  до  њеног  потпуног  или
делимичног  уништења,  спречавање  рађања  у  оквиру  групе  као  и  принудно
премештање деце из једне групе у другу.

Као кривичну санкцију Трибунал предвиђа једино казну затвора у доживотном

трајању  или  у  временски  одређеном  трајању  уз  изрицање  мера  реституције  или
одузимања  добити  која  је  прибављена  криминалном  делатношћу.  Приликом  изрицања
казне  Трибунал  нарочито  води  рачуна  о  субјективним  (лична  својства  учиниоца)  и
објективним околностима (тежина учињеног кривичног дела).

Суд је престао са радом 31. децембра 2015. године.

3.3. Злочин геноцида према Римском статуту

Јовашевић, Д.:

Међународна кривична дела: одговорност и кажњивост

, Правни факултет, Ниш,

2010. стр. 119.

Јовашевић, Д.:

Одговорност и кажњивост за злочин геноцида

, Зборник радова Правног факултета у

Нишу, Ниш, 2015. стр. 402

Јовашевић, Д.:

Међународна кривична дела: одговорност и кажњивост

, Правни факултет, Ниш,

2010. стр. 233-234

Римски статут Међународног кривичног суда (“Римски статут” ) је међународни

уговор којим је створен Међународни кривични суд. Формиран је на Дипломатској
конференцији у Риму 17. јула 1998. године. Ступио је на снагу 01. јула 2002. године

одређујући надлежности, структуру и функције Међународног кривичног суда.

Пошто је уговор установио међународни суд, назива се статутом.

Статутом је Међународни кривични суд предвиђен као наднационални,

универзални и стални судски орган.

Статут суду оставља у надлежност три кривична дела: геноцид, злочине против

човечности и ратне злочине. Одређено  је  да  ће  се  пред  овим  судом  водити  кривични
поступак,  утврђивати  кривична одговорност и изрицати кривичне санкције лицима која
су  учинила  најозбиљније  злочине  признате  од  стране  међународне  заједнице  као
целине.  Статут   одређује   и   да   надређени   одговарају   за   геноцид   извршен   од   стране
њихових подрђених и када немају никакву свест да је дело извршено (нехат).

Сходно

томе Међународни кривични суд надлежан је за злочине геноцида, злочине против
човечности, ратне злочине и злочине агресије.

Основни принципи на којима се заснива рад Суда су принцип законитости

кривичног  дела  и  казне,  забрана  ретроактивности, субјективна  кривична  одговорност,
ирелевантност  функције  за  кривичну  одговорност  и  кажњавање,  искључење
кажњивости  малолетника,  наређење  претпостављеног  не  ослобађа  одговорности  за

извршење дела и принцип ne bis in idem.

Чланом 6 Статута предвиђен је геноцид као

једно од дела за које је надлежан Међународни суд. Статут по питању геноцида остаје у
свему при одредбама Конвенције о спречавању и кажњавању злочина геноцида из 1948.

Према Статуту кривично дело геноцида се чини у намери да се уништи у целини

или делимично национална, етничка или верска заједница на један од следећих начина:

Убијањем чланова групе,
Проузроковањем тешких физичких или менталних патњи чланова групе,
Намерном подвргавању групе животним условима који треба да доведу до њеног

потпуног или делимичног уништења,

Предузимањем мера уперених ка спречавању рађања у оквиру групе,
Принудном премештању деце из једне групе у другу.
Суд изриче казне доживотног затвора, затвора до 30 година, новчане казне и

конфискацију имовине стечене кривичним делом.

Као и код Хашког трибунала, и Међународни кривични суд предвиђа постојање

принципа ne bis  in idem што значи да ниједном  лицу којем  је суђено  пред Судом неће
моћи  бити  суђено  пред  другим  судовима  за  исто  дело  и обрнуто,  у случају постојања
поступка  пред  националним  судовима  неће  се  моћи  покренути  поступак  пред
Међународним  кривичним  судом,  осим  у  случају  да  је  поступак  пред  националним
судом имао за циљ избегавање одговорности за дела из надлежности Суда. Начела која

Закон о потврђивању Римског статута Међународног кривичног суда, Службени лист СРЈ –

Међународни уговори, бр. 5/2001, од 27.06.2001. године

Амбос, К.: General principes of Criminal law in thr Rome Statut, Criminal Law Forum, 1999. Vol. 10, str. 19

Јовашевић, Д.:

Међународна кривична дела: одговорност и кажњивост

, Правни факултет, Ниш,

2010. стр. 114-116.

4. КРИВИЧНО ДЕЛО ГЕНОЦИДА У ПРАВУ
РЕПУБЛИКЕ СРБИЈЕ

Геноцид, према речима др. М. Шкулића: „ с обзиром на његов садржај, својство
пасивног субјекта, и пре свега уништавачку намеру учиниоца,представља злочин над
злочинима или најтежи тзв. капитални злочин“.

Кривични законик Републике Србије ступио је на снагу 01. јануара 2006. године. У

глави 34 законика предвиђена су кривична дела против човечности и других добара
заштићених међународним правом где је између осталог предвиђена инкриминација
злочина геноцида.

Кривични законик Републике Србије својим чланом 370 предвиђа:
"Ко у намери да потпуно или делимично уништи неку националну, етничку,

расну или  верску групу као  такву нареди  да  се  врше  убиства  или  тешке  повреде  тела
или тешко нарушавање физичког или душевног здравља чланова групе или да се група
стави  у  такве  животне  услове  који  доводе  до  потпуног  или  делимичног  истребљења
групе или да се примене мере којима се спречава рађање између припадника групе или
да се врши принудно пресељење деце у другу групу или ко у истој намери изврши неко
од наведених дела,  казниће се затвором  најмање пет  година или  затвором од тридесет
до четрдесет година."

У српском законодавству преузети су елементи овог кривичног дела из

Конвенције  о  спречавању  и кажњавању  злочина геноцида коју је Србија међу  првима
ратификовала  1950.  године.  Ова  кривична  дела  заправо  представљају  делатности
којима  се  крше  међународни  уговори,  споразуми  и  конвенције  и  нарушава  или
угрожава  мир  међу народима,  безбедност  човечанства,  тј.  друге  вредности  заштићене
међународним правом.

Свако ко умишљајно у доба рата или мира крши одредбе члана 370 према закону

казниће се казном затвора од најмање 5 година а највише од 30 до 40 година затвора.

Сходно члану 375 ст. 1 и ст. 7 свако ко са другим договори да изврши кривично

дело геноцида казниће се казном затвора од 3 месеца до три године а свако ко
позива или подстиче на извршење геноцида казниће се затвором од једне до десет
година.

Објекат напада приликом извршења геноцида јесте национална, верска, расна

или етничка група људи која се по својим обележјима у нечему разликује од групе која
врши кривично дело.

Објекат заштите овог кривичног дела јесу човечност и друге опште вредности

као што су живот, телесни интегритет, част, углед, основна људска права и
слободе. Циљ инркиминације овог кривичног дела јесте заштита права на живот.

Шкулић, М.: Ратни злочини и други основни институти међународног кривичног права, Београд, 2011.

стр. 143.

Кривични законик Републике Србије (Службени гласник РС бр.85/2005, 88/2005- испр., 107/2005-испр.,

72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016)

Јовашевић, Д.:

Међународна кривична дела: одговорност и кажњивост

, Правни факултет, Ниш,

2010. стр. 251.

Радња  извршења  одвија  се  на  различите  начине  и  то:  убиствима  или  тешким
повредама  тела  или  тешким  нарушавањем  физичког  или  душевног  здравља,
стављање  групе  у  такве  животне  услове  који  доводе  до  њеног  потпуног  или
делимичног  истребљења,  предузимање  мера  којима  се  спречава  рађање  између
припадника  групе  или  вршење  принудног  пресељења  деце  у  другу  групу,  те  се
може  извршити  како  непосредно  тако  и  издавањем  наређења.  Оно  што  је  такође
карактеристично  за  извршење  геноцида  јесте  да  ово   кривично   дело  не  застарева
протеком времена и да могу  бити  процесуирани  чак  и  највиши  државни  званичници
ако  постоји  сумња  да  су  извршили  или  на  било  који  начин  учествовали  у  извршењу
геноцида  па  сходно  томе  извршилац  може  бити  свако  лице.  За  извршење  дела  код
учиниоца  потребан  директни  умишљај  (dolus  coloratus)  који  карактерише  геноцидна
намера.

Геноцид као међународно кривично дело одређују три битна елемента :
Објективни елемент – actus rea
Субјективни елемент – mens rea
Објекат дела – жртва.

Јовашевић, Д.:

Међународна кривична дела: одговорност и кажњивост

, Правни факултет, Ниш,

2010. стр. 257-260.

имовина, групама за људска права може се пружити посебна помоћ.

Идентификовање

- људи се идентификују на основу своје расне, верске или

националне припадности. Главни механизам да се ово предупреди је позивање на
узбуну против геноцида.

Истребљење

- фаза у којој „истребљивачи“ дехуманизују своје жртве. У овој

фази жртвама може помоћи само хитна и ефикасна оружана интервенција. Морају
бити створене стварне сигурне зоне и коридори за евакуацију.

Негирање

- коначна фаза у развоју геноцида. Извршиоци геноцида увек поричу

да  су  геноцид  извршили.  Врло  често  они  криве  саме  жртве  за  такве  њихове
поступке.  Главни  механизам  да  се  ово  предупреди  је  кажњавање учинилаца дела како
на међународном тако и на националном  плану.

Приликом изучавања појаве геноцида посебна пажња посвећује се негацији или

порицању геноцида. То означава настојање да се оспори постојање геноцида или да се
неки  догађај  протумачи  на  начин  на  који  му  се  одузима  карактеристика  геноцида.
Појединци  али  и  читаве  државе  порицањем  желе  да  се  ограде  од  учињеног  дела  и
себе  представе  као  борце  против  овог  кривичног  дела.  Они који поричу извршење
овог кривичног дела могу бити појединци, јавност којој они  припадају или државе које
су извршиле геноцид.

Порицање има више функција као што су преобликовање историје са циљем

рехабилитације  учиниоца  геноцида  и  демонизовања  жртве,  напад  на  историјски  дух  и
морал преживелих и потомака жртава са циљем отежавања процеса исцељења и многи
други.У  многим  земљама  је  после  Другог  светског  рата  и  страхотних  дешавања
приликом истребљења једног народа, дошло до измене законодавства. Многе земље као
што  је  Аустрија,  Белгија,  Француска,  увеле  су  као  ново  кривично  дело  „порицање
геноцида“.  Забрањује  се  порицање,  оправдавање  или  подржавање  национал-
социјалистичког геноцида и злочина против човечности.

И у нашем Кривичном законику у чл.387 ст.5 предвиђено је санкционисање

геноцида.  Наиме  одређено  је  да  „ко  јавно  одобрава,  негира  постојање  или  значајно
умањује  тежину  геноцида,  злочина  против  човечности  и  ратних  злочина  учињених
против  групе  лица  или  члана  групе  која  је  одређена  на  основу  расе,  боје  коже,  вере,
порекла, државне, националне или етничке  припадности,  на  начин који може  довести
до насиља  или  изазивања  мржње  према  таквој групи  лица или  члану групе,  уколико
су  та  кривична  дела  утврђена  правноснажном  пресудом  суда  у  Србији  или
Међународног кривичног суда, казниће се  затвором од шест месеци до пет година.

Постоји више начина порицања геноцида: смањивање броја жртава и изазивање

сумње у веродостодјност статистичких података; нападање оних који причају истину;
тврдње да су смрти биле случајне и ненамерне; рационализација убијања; правдање
економским инетресима; тврдње да су се силе отеле контроли; истицање чудних обичаја
жртава; тврдње да жртве имају добар третман;Тврдње да то што чине никако није

genocidewatch.net (29.07.2019. 18:14)

Карчић, Ф.:

Кривично-правна забрана порицања геноцида-компаративна перспектива

, Годишњак,

Правног факултета у Сарајеву, Сарајево, 2007. број 10, стр. 291

Кривични законик Републике Србије (Службени гласник РС бр. 85/2005, 88/2005- испр., 107/2005-

испр., 72/2009, 111/2009, 121/2012, 104/2013, 108/2014 и 94/2016), чл. 387 ст.5

геноцид; кривљење жртава и сл.

У историји су познати многи примери порицања геноцида међу којима су

геноцид  Турака  над  Јерменима  ,чувени  геноцид  у Сребреници, а у новије време чак и
порицање   стравичног   геноцида   у   Јасеновцу.  Због  таквог  начина  порицања  и
ускраћивања  информација  о  овим  злочинима  годинама  и  деценијама  се  води
полемика  о  томе  да  ли  су  то  уопште  злочини  који  имају  обележја  геноцида  или  не.
Многе  именоване  и  неименоване  жртве  и  њихове  породице  су  остале  ускраћене  за
истину о томе шта се тада и тамо заправо збило. Велики број људи је након извршеног
геноцида порицало да уопште зна да се геноцид догодио, тачније да нису знали нити су
видели  такве злочине.  Многи теоретичари  заузели  су став  да  је посебан  вид негирања
геноцида  понашање  које  се  огледа  у  свести  о  постојању  геноцида  (знају о  убиствима
чланова одређене групе) али одбијању признања о постојању истог (убеђују себе да то
није  злочин  и  да  се  не  дешава).  Постоји  искључива  разлика  између  незнања  за
постојање  геноцида  и  реченице  "Не  желим  да  знам  за  постојање  геноцида".  Да  ли  из
страха и борбе за сопствени живот или подржавања таквог чина  појединци не желе да
сведоче о убиствима. То је оно што посебно погађа жртве  геноцида и чланове њихових
породица.

Поред порицања геноцида постоји и случај парцијалног порицања геноцида тј.

признавање  да  постоји  само  геноцидни  "инцидент".  Порицање  геноцида  има  за  циљ
да  лажира  чињенице  које  указују  на  постојање  геноцида,  изједначи  извршиоце
геноцида  и  жртве,  прикаже  жртве  као  извршиоце,  укаже  на  постојање  више
зараћених  страна  које  имају  подједнаку  одговорност  и  кривицу,  прикаже  извршиоце
као  борце  за  право,  д а   обмане  међународну јавност и охрабри извршење геноцида .

5.2. Однос геноцида и других међународних кривичних дела

Између кривичних дела предвиђених међународним правом постоје одређене

сличности  због  којих  је у  појединим случајевима  врло  тешко  направити  разлику  и
одредити  границу  која  показује  да  ли  је  и  које  кривично  дело  у  конкретном  случају
извршено.  Међутим,  детаљнијом  анализом  кривичних дела  може  се  утврдити  та  танка
граница међу њима. Управо је проблематика разликовања кривичних дела омогућила је
препознавање одређених сличности и разлика међу њима.

“Због појмовног садржаја геноцида како у међународном кривичном праву тако и

у националним законодавствима, јавила се потреба да се он разграничи од осталих
међународних кривичних дела а пре свега од прогона, истребљења, етничког чишћења
и злочина против човечности.“

Сличност између кривичног дела геноцида и прогона огледа се у постојању

дискриминаторске  намере  у  време  предузимања  радње  извршења,  при  чему  се  радња
извршења  предузима  увек  према  припадницима  одређене  националне,  расне,  верске
или  етничке  групе  људи.  Са  друге  стране,  код  прогона  с е   ради  о  прогону  на
политичкој, расној и верској основи где су жртве сами појединци док  су код геноцида

Јовашевић, Д.:

Злочин геноцида у теорији и пракси: Међународно и кривично право Босне и

Херцеговине

, Зборник института за криминолошка и социолошка истраживања, 2016. број 1, стр. 27-29

6. ГЕНОЦИД У ПРАКСИ МЕЂУНАРОДНИХ СУДОВA

Геноцид у Сребреници према пресуди CC/P.I.S./839-t од 19. априла 2004. године

међународног кривичног суда за бившу Југославију Геноцид  у  Сребреници,  догодио  се
између  јула  и  августа  1995.године  на  територији  бивше  Југославије.  У  аналима  стоји
чињеница  да  је  од  Другог  светског  рата  то  био  највећи  злочин  у  Европи,  праћен
бројним  контроверзама.  Постоје  бројна  неслагања  у  погледу  овог  злочина,  како  у
вези  извршилаца  злочина,  броја  страдалих,  начину  њиховог  страдања,  начину
сахрањивања  и  идентификовања,  накнадним  сахрањивањима  тако  и  у  погледу
полемике  да  ли се  може окарактерисати као геноцид или не.

Наиме, дешавања која су претходила овом међународном злочину дешавала су се

још  почетком  деведесетих  година.  У  то  време,  увелико  се  водио  грађански  рат  у
Босни  и  Херцеговини  а  који  је  уско  повезан  за  распадом  велике  Југославије.
Теоретичари наводе да  је читава историја мирног  суживота на простору БиХ  у ствари
обезбеђивана  споља  и  присилно  посредством  окупацијских  војски  (пре  свега  турске  и
аустроугарске).  Након  референдума  за  независност  БиХ  по  одвајању  некадашњих
држава  Југославије,  Савет  безбедности  Организације  Уједињених  нација  одлучио  је
да  део  Босне  и  Херцеговине,  тачније  Сарајево,  Тузлу,  Жепу,  Горажде,  Бихаћ  и
Сребреницу

прогласи

демилитаризованим

зонама

уз

стално

снабдевање

хуманитарном помоћи и присуство војних снага између којих ће бити и припадници
UNPROFORA (United Nations Protection Forces – Заштитне снаге Уједињених нација).

Сребреница је била замишљена као безбедна енклава у којој би се цивилно

становништво заштитило од рата. Међутим, како се наводи, војска босанских Срба је
према невиним цивилима на том подручју поступала брутално и без имало
поштовања.

Није непознато, што и стање након дешавања на овим просторима потврђује, да је

српско становништво највише страдало, иако се управо они осуђују као агресори и
подстрекачи рата. У прилог томе стоји чињеница да је након рата у Босни и
Херцеговини у потпуности исељено српско становништво из 13 крајишких општина, а

готово сви Срби су напустили Сарајево.

Као у сваком оружаном сукобу, највише је

Пресуда Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију IT-98-33-A од 19. априла

2004. године

Алексић, М.:

Срби, избеглице, прогнаници и расељена лица крајем XX века

, Универзитет у

Београду, Центар за стратешке студије, 2000. стр. 203

пострадало  цивилно  становништво.  Документи  са  сведочанствима  о  злочинима  над
њима показују стравичне размере злочина и метода мучења и убијања.  Број жртава ни
приближно  није  сагледан  јер  су се  до  јавности  пробили само  делови информација.  На
територији државе основани су бројни концентрациони логори махом са женама, децом
и  старим  лицима.  Многи  од  њих  су  пребацивани  у  затворе,  а  многи  одмах  убијани.
Један од тих логора био је концентрациони логор Омарска код Приједора. Сматра се да
су  у  том  логору  српске  снаге  затвориле  и  под  оружаном  стражом  у  нељудским
условима чувале босанске Хрвате и Муслимане којe су зверски мучили, убијали, тукли

и сексуално злостављали.

За злочине у овом логору пред Хашким трибуналом вођен

је поступак у предмету против Мирослава Квочке, полицијског чувара у логору и

других у којем су сви оптужени п р оглашени кривим за поступања у логору.

Како

није могао да се прати траг жртава у логорима, остало је питање њихових судбина.

Са жељом да се обавесте највиши представници Организације Уједињених

нација,  других  међународних  организација  и  институција  и  читаве  европске  заједнице
те  да  јавност  има  свеобухватан увид  у  злочине  који  су  се  тада  дешавали,  највиши
државни  органи  Социјалистичке  Федеративне  Републике  Југославије  непрестано  су
слали меморандуме, писма и мишљења са надом да ће се међународна јавност заузети и
помоћи у решавању насталог проблема.

Поводом догађаја деведесетих година у Босни и Херцеговини, а у вези са

наводним  убијањем  припадника  муслиманске  вероисповести,  охрабрени  подршком
Сједињених Америчких држава, 20. марта 1993. године, у јеку рата, амерички професор
међународног права Francis A. Boyle је по овлашћењу Републике Босне и Херцеговине,
поднео  Захтев  за  покретање  судског  поступка  Међународном  суду  правде,  против
Савезне Републике Југославије. Истог дана поднет је и захтев да се донесу привремене
мере  којим  би  се  СР  Југославија  позвала  да  прекине  агресију  и  геноцид  у  Босни  и
Херцеговини.

Одмах потом Савезна Република Југославија наступила је као тужилац

против десет држава чланица Северноатлантског пакта (НАТО- пакта) који су у
операцији Deliberate force у рату бомбардовали њене положаје. То је резултирало и
подношењем тужбе Хрватске против Савезне Републике Југославије.

Читава пријава базирана је на ратној пропаганди и преувеличаним догађајима и

бројкама. На Србију је тада пао велики задатак, требало се одбранити од тужбе БиХ али
и поправити „имиџ“ Србије у међународним односима и у очима међународне јавности.
Одмах потом, наредне године БиХ је Међународном суду правде поднела образложену
тужбу  против  Србије  која  је  била  поткрепљена  међународним  документима  и  мањим
претеривањем  него  што  је  описано  у претходној пријави.  Циљ  свега  тога  био  је  да  се
злочини  представе  као  геноцид  и  да  се  уклопе  у  дефиницију  геноцида  према
Конвенцији  о  спречавању  и  кажњавању  злочина  геноцида.  У  тужби  је  дат  основ  за
шире  тумачење  одредби  Конвенције  у  којем  стоји  да  и  силовања  и  етничко  чишћење

Оптужница Међународног кривичног суда за бившу Југославију у предмету CT/P.I.S.940-t, извор

Пресуда жалбеног већа суда у Хагу у предмету Тужилац против Мирослава Квочке и др. У предметуCT/P.I.S.940-t, извор

www.icty.org.

Маслић, А.:

Злочин је злочин прећутати

, Нови Сад, ИП „Мегилот“, 1993. стр. 1.

Стојановић, Р.:

Србија пред Међународним судом правде-Одбрана. Београд

, „Филип Вишњић“, 2007. стр.11-15

Деган, В.:

Злочин геноцида пред Међународним судом у Хагу

, Зборник радова Правног факултета, Сплит, 2016. стр. 332.

Србије цени само сходно злочинима у Сребреници, то је циљ српске одбране био
остварен.

Током целог поступка правни тим Србије није негирао постојање злочина, због

чега  је  претеривање  БиХ  дошло  до  изражаја  и  испољило  се  на  неповољан  начин  по
њих.  Објективним  приказивањем  стања  и  изношењем  објективних  чињеница  правног
тима  Србије  дошло  се до  пресуде  у  којој  је  Србија  ослобођења  одговорности  да  је
извршила  геноцид,  али  је  одговорна  за  неиспуњење  обавеза  преузетим
међународним уговором.

На основу тога одбијен је захтев БиХ за накнаду нематеријалне и материјалне

штете због злочина у Сребреници. Једина обавеза која је приписана Републици Србији
јесте остварење пуне сарадње са Трибуналом у Хагу

Некадашњи генерални секретар Уједињених нација Кофи Анан је на прослави

годишњице рада Међународног суда правде истакао да је управо случај БиХ против
Србије дало већу улогу и значај овом правосудном органу УН.

Босна и Херцеговина је прва држава која је од доношења Конвенције о

спречавању и кажњавању злочина геноцида оптужила неку државу - Савезну
Републику Југославију а касније и Србију и Црну Гору и Републику Србију као
правне следбенике СРЈ, за "злочин над злочинима".

Међународни кривични суд за бившу Југославију је први међународни кривични

суд који је изрекао осуђујуће пресуде за геноцид у Европи. Он је први заузео став и
представио међународној јавности чињеницу да нико неће избећи одговорност за
почињени геноцид.

Генерал-мајор Радослав Крстић је спорне године у Сребреници био на челу

Војске  Републике  Српске  која  је,  према  жалбеној  пресуди  учинила  кривично  дело
геноцида над више од 7.000 мушкараца муслиманске вероисповести и протерала више
хиљада  муслиманске  деце  из  енклава.  Претресно  веће  тврдило  је  да  је  генерал-мајор
имао  намеру  да  убија  све  муслиманске  војно  способне  мушкарце,  чиме  је  испољио
геноцидну намеру према заштићеној групи муслиманског становништва, а сходно чл. 4
Статута Суда.

Одбрана је тврдила да је у овом случају сам суд проширио дефиницију геноцида

из Статута, те да је поред физичког и биолошког истребљења у елемент геноцида додао
и географско расељавање као вид испољавања намере уништења.

Одбрана је чврсто заступала становиште да је генерал- мајор желео да поменуто

становништво  елиминише искључиво  као  војну претњу.  Упркос  томе,  Претресно  веће
утврдило је да у овом случају није прављена разлика између војних и цивилних лица, те
да  су  убијана  и  лица  која  су тешки  инвалиди или  су старији  мушкарци  или  деца  која
нису  дорасла  ношењу  оружја.  Стога, становиште  одбране  није  било  прихваћено. У
пресуди  Суда  утврђено  је  да  је  геноцид  у  Сребреници  имао  за  последицу  и  физичко
истребљење муслиманског живља са тих простора. Како се преко петине становништва
тада  водило  као  нестало,  а у складу са  муслиманском вером,  њихове жене  се  не  могу
преудати  и  имати  још  деце  чиме  је  директно  спречено  рађање  у  оквиру  групе  што
представља  још  један  битан  елемент  за  постојање  злочина  геноцида.  Снаге  Војске

Стојановић, Р.:

Србија пред Међународним судом правде-одбрана

. Клетт, Београд, 2007. стр.11-26

Републике Српске су тада присилно премештале жене и децу у друга подручија чиме су
и спречиле директан контакт мушкараца и жена.

Одбрана је одговорно тврдила и показала да таква намера код учинилаца није

постојала  већ  да  је  пресељење  жена  и  деце  било  искључиво  мотивисано  жељом  да  се
избегне  међународна  осуда, те  да  се  они  поштеде  страдања  која  су  се  дешавала у
Сребреници. Како је генерал- мајору Радославу Крстићу стављано на терет то да је он,
као  командант  оружаних  снага  војске  Републике  Српске,  слао  наредбе  за  вршење
погубљења  те  помагао  у   извршењу  дела,  Претресно  веће  тврдило  је  да  он  сам
непосредно и директно учествовао у злочинима. Насупрот томе, истицало се да је у то
време  доста  акција  спровођено  ван  редовног  ланца  команде.  У  прилог  одбране  а  на
штету ове тврдње ишла је чињеница да је заштићени сведок у поступку посведочио да
генерал и његов корпус нису знали за активности  које  је вршила војна полиција,  те да
нису били умешани у погубљења.

Након свих спрoведених доказа Међународни кривични суд за бившу

Југославију  у  предмету Тужилац  против  Радослава  Крстића  донео  је  пресуду  којом  је
окривљени  осуђен  на  казну  затвора  у  трајању  од  46  година.  На  пресуду  је  уложена
жалба  након  чега  му  је  казна  умањена  на  35  година  затвора,   а  одговорност
преквалификована у „помагање у извршењу геноцида“. Године 2014. oва казна смањена
му  је  на  25  година  затвора.  Општи  принципи  коришћени  у  овом  предмету  приликом
одмеравања  казне  туженику  обухватају  тежину  кривичних  дела  за  које  се  оптужени
теретио, општу праксу одмеравања казне у судовима бивше Југославије, личне прилике
осуђеног као и отежавајуће и  олакшавајуће околности.  Када је реч о  принципима који
се  односе  на  тежину кривичних  дела  Радислава  Крстића,  утврђено  је  да  он  није  имао
геноцидну намеру за извршење дела те је то знатно утицало на смањење његове казне, а
сходно  ставу  Суда  да  облик  саучесништва,  који  није  постојао  код  генерала  Крстића,
приликом  извршења  геноцида  са  собом  носи  знатно  већу  одговорност.  Приликом
изрицања  казне,  узета  је  у  обзир  и  пракса  изрицања  казне  у  судовима  бивше
Југославије.  Иако  Суд  њом  није  везан,  сходно  интересима  правде  узео  је  у  обзир  и
смањио казну.

На смањење казне утицала је и природа давања на коришћење средстава и ресурса

Дринског корпуса, чињеница да је генерал тада релативно кратко био на челу
Корпуса те да је врло кратко био присутан приликом извршења дела а посебно његово
писмено наређење да се према Муслиманима поступа хумано.

Утврђено је да je Србија према Конвенцији о спречавању и кажњавању злочина

геноцида крива што није спречила извршење геноцида. Упркос бројним изворима који
тврде  супротно  и  који  су  поткрепљени  и  подржавани  од  стране  сила  Запада,  Србија
није   крива   за   непосредно   извршење,   учествовање,   помагање   или   подстицање   на
вршење  геноцида.  Једина  одговорност  која  се  приписује  Србији,  сходно  становишту
Међународног кривичног суда, јесте та што није спречила извршење геноцида

Коначне пресуде које су донете пред Хашким трибуналом изазвале су велико

неодобравање јавности, јер пре свега нису испунила очекивања жртава злочина

Стојановић Р.:

Србија пред Међународним судом правде- Пресуда

. Београд, „Филип Вишњић“, 2007.

стр. 10-25

број мушких припадника Тутуси племена али и племена Хути који су били
супротстављени оваквом понашању Акајесуа и његових присталица.

Створено стање у Руанди довело је до дисбаланса у односу на мушку и женску

популацију што је резултирало  да је за 70% било више жена него мушкараца, чиме се
директно остварио један од нужних елемената геноцида  - спречавање рађања у оквиру
групе.  Какво  је стање створено тада  у држави, показује чињеница да  је и данас, након
више  деценија  положај жена  у Руанди  веома  лош.  Упркос  доношењу бројних  закона,
њима је и даље онемогућено да приступају образовним институцијама, оне су на ивици
сиромаштва и још увек су третиране као објекти изложене насиљу

Према оптужници која је пред Трибуналом за Руанду подигнута он је оптужен

по  15  тачака  за  геноцид,  директно  и  јавно  подстицање  геноцида,  злочине  против
човечности  (истребљење,  убиство,  мучење,  силовање  и  друга  нечовечна    дела),
силовања  у Руанди,  као  и  кршењу одредби  чл.  3  Женевских  конвенција.  Неуспели  су
били покушаји одбране да  Акајесуа ослободе од оптужби под наводима да он, иако  је
био  на  челу  комуне  полиције  и  жандармерије,  није  био  у  могућности  да  спречи
злочине.  Одговорно  су  тврдили  да  је  он  био  само  пијун  и  жртва  злочинаца  Табе.
Након  спроведеног  поступка  осуђен  је  за  геноцид,  директно  и  јавно  подстицање
геноцида,  као  и  за  извршење  злочина  против  човечности.  Ослобођен  је  да  је  својим
поступцима тешко повредио чл. 3 Женевских конвенција. Пресудом је осуђен  на  казну

доживотног затвора

. Приликом одмеравања казне Акјесуу, у обзир је узета тежина

извршеног  кривичног  дела  (објективне  околности)  као  и  лична  својства  учиниоца
(субјективне  околности).  Из случаја Акајесу треба истаћи закључак претресног већа
везан за дефиницију „расне, етничке, националне или верске групе“ које их дефинише
као   „стабилне   групе“   створене   на   сталним   основама   и   са   сталним   члановима
предодређеним рођењем

Осим Акајесуа, пред трибуналом за Руанду осуђене су и жене које су помагале у

извршењу геноцида. То је било први пут  у пракси да  су  једне  жене  осуђене  за  овакве
злочине.  У  поступку  који  се  водио  против  две  часне  сестре  Марије  Кизито  и
Гертруде  Муканганго  утврдило  се  да  су  оне  учестовале  у  помагању  изрвшења
геноцида.  Наиме,  часна  сестра  Гертруда  је  одбила  да  нахрани  и  прими у  манастир
3.500 избеглица који су, бежећи од злочина, потражили азил у  манастиру.  Часна сестра
Марија  је  осуђена  да  је  као  помагач  у  извршењу  геноцида  набавила  канту  бензина
којим  су  спалили  живе  жртве  након  чега  им  је  она,  са  угљенисаних  тела  скидала
драгоцености.  Оне  су,  према  наводима  оптужнице  предале  око 7.000 чланова племена
Тутси њиховим убицама

Упркос борби против свих облика геноцида, Међународни трубунал био је

неефикасан и врло скуп чему је допринео и сам систем кривичног правосуђа у
држави.О слабом напредовању суда говори и чињеница да су до сада у Аруши
оптужене 63 особе, њих 45 је ухапшено а деветорици се суди. На суђење чека њих 27,

Doan, L.:

Rwandan women and the 1944 Genocide: the effect od their social and political roles

Washington D.C., Geogretown University, 2010. стр. 4.

Judgement in Akajesu case no ICTR-96-4-1, извор: www.unictr.unmit.org.

Касезе,А.: Међународно кривично право“, 5.2. Објективни елементи злочина геноцида, 2003.

Roshinder, S.:

Women in Rwandan genocide

, Gender and peace studies, Academic Article, 2012.

док  је  само  осморо  оптужено.  Судско веће  Трибунала, изрекло  је  2003.године  једну
казну  доживотног  затвора,  бившем  градоначелнику  Мукинга,  Јувеналу  Кајелијелу
иначе  припаднику  Хуту  племена

. На Уједињене нације пале су многе критике након

догађаја  у Руанди.  Наиме,  сматра  се  да  су  УН  могле  да  спрече  масакр  тако  што  ће
послати  мировне  трупе  на  територију  сукоба.  Уместо  тога  донеле  су  одлуку  о
смањењу  броја  трупа  на  око  270.  Уз  то  неке  земље  као  што  су  Сједињене
Америчке  државе,  Француска  и  Белгија  одбиле  су  да  пошаљу  трупе,  а  Савет
Безбедности  Уједињених  нација  је  обуставио  слање  помоћи  Руанди.  Упркос  томе,
суд  у  Аруши  ипак  представља  и  прекретницу  у  међународном  праву.

7. ЗАКЉУЧАК

Данашње државне заједнице и принципи функционисања државног апарата су

напредовали  у  односу  на  прве  градове-државе.  Иако  су  данашње  државе,  државни
апарат али и људи на вишем ступњу интелектуално- физичког развоја  постоје одређене
сличности  у  поступању  и  понашању  које  указују  на  остатке  одређеног  вида
примитивизма.  Не  знајући  како  да  се  изборе  са  постојањем  одређених  различитости,
наши  преци  су  прибегавали  методама  истребљења,  поробљавања  и  протеривања
припадника  одређених  група  које  су  по  нечему  биле  нетипичне  у  односу  на  оно  на
шта  је  „  већина“  навикла.  Не  знајући  на  који  начин  да  успостави  односе  мира  и
међусобног уважавања, прибегавли су методама примене силе. Ипак, и данас се чини да
свет није  прихватио  различитости.  Постоје  показатељи  који  доказују  супротно.  Након
геноцида  нацистичке  Немачке,  послератни  свет  је  схватио  да  постоје  одређена
понашања  која  не  воде  напретку  ни  света  ни  појединих  држава.  Водећи  се
документима,  установљена  су  одређена  правила  која  би  допринела  сузбијању
геноцида  и  других  кривичних  дела  која  спречавају  напредак  и  развитак  држава.
Међутим,упркос  бројним  међународним  документима  још  увек  постоје  они  који
прибегавају  оружју  у  случају  постојања  различитости.  Много  ће  још  векова  проћи,
док  друштво  не  схвати  прави  значај  неприкосновености  људског  живота.  Пре  свега
ће  представници  држава  морати   да  заузму  јединствени  став  по  питању  извршења
геноцида  те  да  у  случају  постојања  истог  предузимају  јединствене  мере  и
најстроже  казне  за  извршиоце.  Данашња  пракса  дуготрајног  трајања  суђења,
потпомаже  распрострањеном  схватању  да  у  свему  постоји  примат  јачега.  Из  тих
разлога,  постоји  велика  доза  неповерења  у  судство  и  праксу  међународних  судова.
Године  истраживања  различитих  злочина  само  доприносе  и  оправдавају  такво
схватање већине.

Јовашевић, Д.:

Одговорност и кажњивост за злочин геноцида

, Албатус, Ниш, 2015. стр. 402-403.

кривичног права

, Албатрас, Нови Сад, 2011.

Правни извори

[1.]   Кривични  законик  Републике  Србије  (Службени  гласник  РС  бр.  85/2005,
88/2005-  испр.,  107/2005-испр.,  72/2009,  111/2009,  121/2012,  104/2013,  108/2014  и
94/2016)
[2.]   Кривични  закон  Савезне  Републике  Југославије  ("Службени  лист",  бр.44/76-
1329,  36/77-1478,  34/84-895,  37/84-933,  74/87-1743,  57/89-1441,  3/90-63,  38/90-
1217,  45/90-1340,  54/90-1773 и  "Службени  лист  СРЈ",  бр.  35/92-651,  37/93-816,
[3.] Повеља војног Међународног трибунала у Нирнбергу, члан1.
[4.] Пресуда Међународног кривичног трибунала за бившу Југославију IT-98-33-A
од 19. Априла 2004. Године

Електронски извори

[1.] www.genocidewatch.org

(25.07.2019. 15:12)

[2.] www.icty.org

(24.07.2019. 19:39)

[3.] www.history.com

(24.07.2019. 17:52)

[4.] www.enciklopedija.hr

(25.07.2019. 15:31)