FILOZOFSKI FAKULTET NOVI SAD
KATEDRA ZA KOMPARATIVNU KNJIŽEVNOST SA TEORIJOM KNJIŽEVNOSTI
Uvod u nauku o književnosti:
GENOLOGIJA
s k r i p t a
1. KNJIŽEVNO DELO KAO SLOJEVITA STRUKTURA
Teorija
Romana Ingardena
, fenomenologa koji se bavio istaživanjem estetskih
predmeta. Utvrdio je opštu teoriju prema kojoj se književna teorija sastoji od 5
slojeva.
1) sloj zvučanja
– podrazumeva fonološki niz, glasove, reči, rečenice; izgrađen je na
pravilnoj uređenosti glasova, pauzama na pravim mestima; podrazumeva
organizaciju ritma (ritmičkih struktura); moguće je zasnivanje estetskog doživljaja i
samo na osnovu ovog sloga, čak iako ne razaznajemo značaj
2) sloj značenja
– odnosi se na značenje samih jezičkih jedinica: reči, rečenica,
subjekatskih i predikatskih sintagmi; arhaizmi, neologizmi, varvarizmi;
podrazumeva uređenost samih rečenica; mora se znati značenje reči da bi se
razumeo smisao čitavih rečenica (veoma bitno kod npr.ironijskog izraza)
*U avangardnoj književnosti, dela mogu da se zasnivaju na SAMO jednom od ova
dva sloja; npr. fonička poezija (glasovna) gde se samo koriste zvukovi (pr.pesma
„Spavanje na kauču“ : Zzzzzzzzzz)
*Ova dva sloja u užem smislu čine JEZIČKI SLOJ književnog dela
3) sloj prikazanih predmetnosti
(krug predmeta, bića, fenomena koja su
prikazana u književnoj tvorevini)
4) sloj shematizovanih aspekata
– sloj koji ukazuje na to kako su te predmetnosti
prikazane u književnom delu, iz kog ugla i šta se videlo iz odabranog ugla; tkz.
problem TAČKE GLEDIŠTA; npr. Dučić – „Jablanovi“
*
MESTA NEODREĐENOSTI
– Ingarden je uveo ovaj pojam da bi pokazao koliko su
ova dva sloja povezana; shematizovana – tačke koje su relevantne kako bi se
konstruisao pojam; međutim, pojavljuju se prazna mesta; dolazi do popunjavanja
tih praznih mesta u svesti čitaoca; on ih popunjava kako njemu odgovara, što
podstiče bogatstvo doživljaja
-„Imenovanje fenomena uništava tri četvrtine lepote“ – Malarme
5) sloj metafizičkih kvaliteta
– najneodređeniji; vezuje se za određene tipove
estetskih doživljaja koji prožimaju delo i koji izazivaju utisak u čitaocu; Velek i Voren
Katedra za Komparativnu
književnost sa teorijom književnosti
1
će tvrditi da ovaj poslednji sloj može i da izostane, svako ko hoće da proučava
egzaktno, izbeći će ovaj sloj
-Estetičke kategorije
– podrazumevaju pojam lepog, što je otvoren sistem; teško
određen (isto kao i pojam ružnog); uzvišeno, tragično, komično, groteskno,
satirično, ljupko; npr. tragično – tragedija, balada, istorijski događaji,
svakodnevnica; uzvišeno – grandiozna tema koja govori o iskušenjima ljudskog
roda (Homer, Gilgameš, Gete, Betoven); ljupkost – Brankova poezija, nešto
neodređeno, malo, nejasno, drago
*Ova dva sloja čine SVET KNJIŽ.DELA ili PRIKAZANU STVARNOST KNJIŽ.DELA
(FIKCIONALNOST)
2. KNJIŽEVNI I NEKNJIŽEVNI TEKST
Čitav 20.vek protekao je u znaku ideje da je
književnost oblik
komunikacije
. Ta komunikacija je trijadna struktura: pošiljalac poruke, primalac
poruke i sama poruka (pisac – čitalac – delo).
Roman Jakobson
tome dodaje i sam
kod na kojem počiva verbalna poruka, kontakt koji se ostvaruje i referentni
predmet (kontekst).
Može se javiti problem kada neki književni tekst treba da odvojimo od njemu
srodnih (iz oblasti filozofije, novinarstva, antropologije)
TEKST
je oblik organizovane verbalne poruke; svako pravilno i regulisano
kombinovanje i nizanje jedinica znakovnog sistema ili u vremenu ili u prostoru
(prema Novici Petkoviću)
Ingardenova teorija
pomaže u razaznavanju o kojim jedinicama je reč i po
kojim pravilima su organizovane. Uz sve ovo, svaki tekst počiva na pravilima jezičkih
sistema; ako ne vladamo dobro jezikom na kojem je delo napisamo, može doći do
nesporazuma. Takođe, moraju se utvrditi granice samog teksta (svaki tekst ima svoj
početak i kraj).
TEKST
je fiksirana, čvrsta struktura (u usmenoj književnosti postoji u stalnim
izmenama, kao niz varijanata... dok je u pisanoj pouzdan, fiksiran)
Za proučavanje unutrašnje strukture teksta najznačajnija je Ingardenova
teorija (kako funkcioniše jezik sa aspekta zvučanja i značenja; kako funkcioniše
prikazana stvarnost, shematizovana realnost, metafizički kvaliteti).
Razlikujemo
književni tekst od neknjiževnog kroz sve slojeve.
*Grci iz Beotije – nisu imali razvijen osećaj za lepo; bili su to ljudi nesposobni
da sagledaju umetničke vrednosti, odatle termin BEOTIZMA.
Katedra za Komparativnu
književnost sa teorijom književnosti
2
1. utvrditi kako je nastajao neki tekst (istorija teksta i njegovo nastajanje)
•utvrđivanje AUTOGRAFA –
tekst napisan rukom autora (može biti u
oblicima – dnevnik, pismo, komentari u kojima se nalaze podaci o tome kako je
došao na ideju, koju je građu koristio, šta mu je bilo od pomoći; npr. Crnjanski –
•rekonstruisanje nekakvog NACRTA teksta
(nabacivanje ideja autora; sve
što pisac zapiše valja prikupiti)
•koncepti književnog dela
•ČISTOPIS –
izgled teksta sačinjen u celini od početka do kraja tako da je on
čisto ispisan; u slučaju postojanja više čistopisa, mora se uspostaviti hronologija
•Štampana izdanja –
kao i čistopisi, ne moraju biti konačna (npr. Dučić;
Nastasijević – pisao je pesme po desetak različitih verzija – pesma „Frula“ : u
početku je bio reč o violini, a na kraju o fruli; od parnasa do simbolističke poezije);
uz tekstologiju se uočavaju specifičnosti poetike; nisu sva štampana izdanja
relevantna – najznačajnija su prva izdanja, koja je autor prokontrolisao; u kasnijim
izdanjima mogu se javiti greške, tako da se treba vratiti prvom izdanju
2. varijantnost teksta
(promenljivi činioci u tekstu);
VARIJANTA
– termin koji se
koristi da bi se ukazala razlika na faze u nastajanju dela; specifičnost postojanja
usmene književnosti – svaka zabeležena pesma usmenog oblika je njena varijanta;
VERZIJA
– pisana književnost; podrazumeva krupniju preradu tako da je uočljiva
razlika (Ivan L. Lalić - stalno je pisao iznova romane, npr. „Svadba“, „Hajka“; Dobrica
Ćosić – „Koreni“ , 1997.god izašlo je novo autorsko izdanje, a prvi put je izašlo
1954.god; Ćosić je skraćivao i odbijao neke delove);
REDAKCIJA
– najčešće se koristi
kako bi ukazao na obrade teksta koje često mogu da budu i dela nekih drugih ljudi,
ako sam autor ne uspe
3.problem atribucije –
utvrđivanje autorstva nekog dela; ukoliko je deoli
anonimno ili pseudonimno ( primeri pseudonima: Zmaj, Nestor Žučni – pseudonim
Proke Jokića, Vasilije Popović – pseudonim Pavla Ugrinova); problem su tekstovi
koje ne znamo kome da pripišemo
•neposredna atribucija –
tačni podaci iz teksta ili prepiske (gde npr.neki pisac
prizna autorstvo nad nekim tekstom) ili memoari, dnevnici; Jovan Đorđević je
mnoge svoje autorske tekstove popisao u svojoj bibliografiji koja je bila dostupna
tek posle smrti
•posredan način –
analizom tekstova; proučava se stilski oblik, sadržaj, idejni
stavovi, odlike stila... i na taj način se tekstovi pripisuju nekom autoru
*DUBIA
(lat.dubitare = kolebati, sumnjati) – deo opusa koji je sporan, doveden je u
vezu sa određenim autorom, ali nije sigurno
Katedra za Komparativnu
književnost sa teorijom književnosti
4
*PLAGIJATI, IMITACIJE, MISTIFIKACIJE... –
kada neki pisci sa namerom oponašaju
stil autora da bi proizveli dezinformaciju (npr. „Protokon Sionskih mudraca“ – da bi
se opravdalo antijevrejstvo; to je pokrenula ruska policijska služba)
4. problem datiranja
– vreme nastanka teksta
•neposredna –
ako imamo tačna saznanja
• posredno –
analizom teksta smeštamo ga u određeno vreme (npr. relevantna
činjenica – da li je tekst prethodio nekom drugom tekstu)
TIPOVI IZDANJA (priređivanje teksta)
1. fototipsko –
mehanička reprodukcija prvog izdanja (kod nas, npr. „Gorski
vijenac“, Brankova zbrika „Pesme“ 1847, „Rat za srpski jezik i pravopis“, časopisi –
„Zenit“)
2.
diplomatičko izdanje –
koristi sve jezičke odlike koje je sam pisac koristio; knjiga
se iznova slaže, otklanjaju se greške pri kucanju; poštuje se pravopis pisca
3. kritička izdanja –
ona koja sadrže SVE tekstove jednog pisca i pritom imaju
prikazanu istoriju pojedinačnih tekstova u svim oblicima (npr. jedna pesma i sve
njene varijante)
Tekstovi se izučavaju istorijski i strogo tekstološki (različite faze nastajanja). Kritička
aparatura mora biti bogata, a komentari moraju biti i istorijski, mitološki,
filozofski...
Loše stojimo sa kritičkim izdanjima (nemamo kritičko izdanje ni Andrića,
Crnjanskog...). Imamo Lazarevića, Disa, Nastasijevića, Jakšića...
4. PESNIČKA SLIKA
Književnost ima sposobnost da prikazuje neku stvarnost izvan samog dela
(bilo da je reč o fiktivnoj ili realnoj) i služi se postupkom deskripcije.
Pojam SLIKE (pesnička, poetska, književna slika;
često i
pripovedna –
mada je taj izraz u 19.veku korišćen kao oznaka posebnog pripovednog žanra –
kratke priče u kojoj dominiraju statički motivi)
PESNIČKA SLIKA –
izražajna moć jezika da imenuje i opiše stvarnost sa
čulnom konkretnošću ( kao da je živo prisutna)
Čulna konkretnost
– sposobnost da se sa svim čulnim utiscima rekreira jedna
stvarnost. Pisci/pesnici koriste što širi krug čulnih utisaka (pre svega vid i sluh, ali i
miris, ukus, dodir, toplota – sve što pruža puniju, širu pesničku sliku).
Pojam fikcije (fikcionalnosti) –
književno delo predstavlja osmišljen svet.
Podražavanje stvarnosti = mimezis, pa tako govorimo o
mimetičkim
osobenostima. Nortrop Fraj
je u svojoj „Anatomiji kritike“ razlikovao
Katedra za Komparativnu
književnost sa teorijom književnosti
5
2. slike prenesenog značenja
– figurativno izražavanje
– metaforične slike,
alegorijske, simbolične, ironijske...
III) 1. statičke slike
– predmet se ne menja (npr. pejzaž – prirodni ili urbani pejzaž;
oneobičavanjem prostora stvara se metafizička slika); slikaju enterijer i eksterijer;
unutrašnji ambijent kao slika čovekovog životnog prostora; mogu se pojaviti
elementi dinamičkih motiva; opis nekog lika, sve što ulazi u krupni plan
2. dinamičke slike
– kinetičke slike; promenljivi činioci; predmet slike – čovek i
njegove delatnosti, životinje, fantastična bića, bogovi...
IV) prema istorijskim osobenostima:
1. antičke
2. srednjevekovne
3. renesansne
4. barokne
5. simbolističke
6. moderne
Može se primetiti razlika u pogledu vrste predmeta koji se bira, načina prikazivanja
tog predmeta i njegove funkcije u delu.
Npr.
odnos prema prirodi u antici i u romantizmu:
U
antici
postoje naglašene konvencije i strogo propisano pojavljivanje prirode u
žanrovima; u samom doživljaju pejzaža nema naglašene subjektivne perspektive,
dok je u
romantizmu
ima. U
romantizmu
je priroda povezana sa ljudskom dušom
i takav takt će dominirati i u
simbolizmu.
*Miroslav Maksimović – opis scene klanja svinja u jednoj svojoj pesmi; opis klanja
životinja kod Homera ima drugačiji kulturološki ključ – radi religijske slike sveta.
V) prema vrsti efekta na čitaoce
1. snažne (upečatljive)
2. neobične
3. alogičke
4. drastične
5. groteskne
6. pitoreskne slike (slike seoskog ambijenta)
VI) prema sintaksičkoj strukturi slika:
1. slobodne –
relativno samostalne kao deo knjiž.celine
2. vezane –
u funkciji drugih slika
Katedra za Komparativnu
književnost sa teorijom književnosti
7
