Гласовне промене
Фoнетика са фонологијом – I година
Алтернација
Српски вуковски правопис на нивоу речи у основи је
фонолошки (главно начело му је:
пиши као што говориш
);
За означавање сличних односа између различитих варијаната
једне језичке јединице уобичајен је термин
АЛТЕРНАЦИЈА
;
Њене појединачне реализације које учествују у таквом
смењивању су
АЛТЕРНАНТИ
(заменици).
У фонолошком систему српског језика могу алтернирати и
супрасегменталне и сегменталне јединице, односно можемо
говорити и о прозодијским алтернацијама и о алтернацијама
инхерентно дефинисаних фонема;
АУТОМАТСКЕ
МОРФОНОЛОШКЕ
Петровић, Гудурић: Природа морфова одређена је
њиховим фонемским и морфемским контекстом и тиме
су унапред обележени сви алтернациони механизми с
којима се у језику сусрећемо: ако су одређени
фонемским контекстом, на њих се може гледати као на
аутоматске
или
комбинаторичне алтернације
, а ако су
условљене морфемским (тј. граматичким) контекстом,
одредићемо их као
морфонолошке
.
Консонантске алтернације
Аутоматске алтернације:
Одређене су фонемским контекстом и на морфолошком
шаву своде се на уравнавање неких фонских обележја
без обзира на морфемску конфигурацију целине
фонационог ланца. У српском језику такве су:
1) звучни ~ безвучни,
2)
с, з ~ ш, ж
пред палаталним консонантима;
3) упрошћавање консонантских група;
4)
м~ н
пред лабијалним консонантима;
5)
-л~ -о;
6) уметање
ј
између вокала.
Када се у једној речи нађу два сугласника неједнака по
звучности, онда се први једначи према другом –
регресивна асимилација по звучности (
срб-ски >
српски, уч-беник > уџбеник
);
У писању се једначење сугласника обележава само кад
се врши у границама једне речи, и то доследно, са
тачно утврђеним правилима и изузецима.
