1
Крлежини Глембајеви
Крлежини Глембајеви су саставни део читавог једног романсијерско-драмског
циклуса, реалистичке и визионарне повести породице Глембајевих. Крлежа је до данас
објавио неколико одломака који су као детаљне обраде појединих момената или
личности једне велике фреске. У једном од тих фрагмената, у коме је синтетички
посматрао целу ту поворку грамживих, криминалних, проклетих и дегенерисаних
члаљнова једне породице, Крлежа је обележио симболичан смисао те фиктивне
историје, тога кретања из беде у богатство, преко злочина и преваре до виског
трговачкогт и пословног угледа. Драма Господа Глембајеви представлја кључ те
друштвене студије, где се у једном трагичном сукобу откривају оне мрачне стазе
којима су сви Глембајеви надирали кроз живот. Из сваке речи свакога од Глембајевих,
ма колико она била индивидуална, чује се потмули ромор и комешање целе ове
трагичне и наказне поворке свих Глембајевих.
У драмском циклусу о Глембајевима Крлежа прати живот једне бројне
загребачке породице у читавој њеној развојној линији. То је историјат пропадања једне
патрициске породице која у далекој прошлости, преко криминала и убистава, почиње
да крчи пут ка угледу и богатству у време после I св. рата. Изгубивши социалне
позиције, почела је да показује све знаке једне психолошке дегенерације. Глембајеви
се убијају; јавља се један мрачан императив крви, сила неких неиспитаних нагона која
их кобно одређује, тера их на злочин, на акцију у којој не штеде чак ни једни друге.
Својим последњим трзајима они дају драматични облик своје природе.
Уколико се узму сви Глембајеви у обзир, не може а да се не наметне питање:
куда иду ти Глембајеви и која је сврха њиховог породично-организацијског кретања?
Прошло је више од два века од када је записан први документ о Глембајевима у
жупној матици међумурског Пеметинца. Од онда је протекло много крви, почињено
доста злочина, превара и скандала; исплакано је много суза и измољено много
молитава, а све то за Глембајеве и у њиховом интересу. Више пута је проклето име
Глембајевих у седмом и деветом колену због зла несреће коју су чинили.
Глембајеви су у прбој групи првог колена били бизнисмени. У другом колену се
јављају први знаци криминала и грабежљивије виоленције. У трећем колену
Глембајеви оснивају прве банке, а обогаћују се лихварским каматњаком претварајући
људску крв у злато. Глембајевско злато постаје адвокатско, банкарско, отмено.
Оно се
оплемењује високорођеним госпођама и рађа господску децу која у следећој генерацији
силазе с позорнице, напуштајући толико пута опеване животне даске с
театралним средствима дегенерације.
2
Стари, патријархални Игњац Глембај оставио је први први аутентични документ
о Глембајевима око 1750. године, када му се родило женско дете Вероника. Он није ни
слутио да му је суђено да први крене на челу огромне глембајевске поворке која се
запутила од реметичких винограда да се јалово и бесмислено изгуби у маглама између
Беча, Будима и града Аграма. У њиховим жилама текла је још мађарска крв. Први
рукописи тих непознатих и покојних Глембаја били су без великих слова и знакова
интерпункције, гротескни, почетнички, безлични.
Први Глембајеви су били још пуни земље, окорелих дланова и квргасте, тврде и
ограничене главе, све док један Глембај (1790. године) није заклао крчмара, Крањца, у
шуми. Он је мирне савести подигао мраморни олтар у цркви Светога Тројства на
Маријанском Крижу. Његови потомци су две генерације касније показивали тај олтар
својим гостима као докуменат врло отменог барокног глембајевског укуса. Тај заклани
крањских крчмар донео је глембајевима срећу.
Глембајеви узети синтетично значе неко напорно, срећно и надарено кретање
егзистенција које се пробијају из блата, злочина, неписмености, дима и лажи до
светлости, профита, до господског живота.
Они нису једина породица доеоградских патриција која је постала господском
на крви и сузама. И Глембајеви су, попут свеколиког тзв. грађанског племства, кренули
из беде у богатство преко злочина и преваре доспевши до високог трговачког и
пословног угледа и морала својих трговачких наслова и банака, чија имена и новине
спомињу увек с респектом и солидним призвуком поштовања.
Они безимени, непознати, анонимни Међимурци, који су пет стотина година
пред тим ходали обучени у црнину, устали су да се изживе, да се афирмишу. У тој својој
многостотиначкој чежњи за животом, Глембајеви су устали и поживели.
Од те силне
глембајевске чежње за животом, глембајевске жене су навукле свилене криолине,
Глембајеви су стали да се возе властитим кочијама, а маса слугу стало је да се зноји
за Глембајеве. И што се више гомилала цекина по старомодном цеховским тугама,
то је постајало у главама и срцима Глембајевих све тамније.
У трећој генерацији, адвоката Амброза, банкара Игњата и дегенерика Маријана,
почело је погоспођивање те глембајевске крви. Она прелази у лажне декорације, затим
у снобизам, а две генерације касније у слабокрвност, сушицу и смрт по лудницама, у
криминал и самоубиства. Амброз, Игњат и Маријан значе у животу Глембајевих
џентри-епоху. Франц Глембај је бројао форинте и дукате својом властитом руком, а
синови су му руководили новцем путем банке и чека.
Амброз Глембај (1841-1910) завршио је правну академију и постао угледни
адвокат. Оженио се племенитом Ангеликом (1841-1909) и с њом изродио двоје деце:
Олгу и Павла.
