Opšte karakteristike
Jedna od karakteristika gljiva jeste da su one heterotrofni organizmi ( koriste organske materije u
ishrani-
koriste ih kao izvor energije i izgradjuju svoje ćelije) , kod njih se javlja pojava pigmenta melanina.
Kod njih je karakterističan apsorptivni nač
in ishrane tj ekstracelularno varenje. Vegetativno telo kod gljiva
je izgradjeno od hifa i koje nazivamo- MICELIJA. Gljive predstavljaju vrlo primitivne eukariotske
organizme i ta micelija nikada ne poseduje neka specijalizovana tkiva niti organe.
Ćelijsk
i zid:
gradi hitin u većini slučajeva ( hitin je polisaharid). Medjutim ima jedna grupa u kojoj
se nalaz gljive koje imaju ćelijski zid izgradjen od celuloze i oni se po staroj sistematici svrstavaju u poseban
razdeo koji se naziva: Gljivama slični organiz
mi. Ovi organizmi imaju sve karakteristike gljiva: hife,
miceliju, hrane se heterotrofno...
Onda imamo jedarni status radi se o primitivni organizmima, znači imamo dosta gljiva u čijem
životnom ciklusu dominira haploidna jedra. Jedro može biti u jednom delu micelije jedno, dva ili više. Ono
što je karakteristično imamo haploidni stadijum, imamo diploidni stadijum i takozvani dikarionski stadijum i
dvojedarni stadijum koji je karakterističan za gljive.
Razmnožavanje:
polno- koje podrazumeva kariogamiju, fu
ziju jedra... Ono što je mnogo češće jeste
bespolno razmnožavanje. Kada postoje povoljni uslovi ovo organizmi se razmnožavaju bespolno.
Bespolnom načinu razmnožavanja prethodi mitoza, obično spore koje služe u svrhu bespolnog
razmnožavanja nazivaju se
mito
tičke spore.
Ove spore osim što služe za bespolno razmnožavanje služe i za
rasprostiranje, one su mikroskopskih veličina, one mogu biti nepokretne jednoćelijske kao što su kod većine,
a kod vodenih gljiva one su pokretne.
Sporokarpi:
delovi talusa čija je
osnovna uloga da se na njima formiraju spore, dakle oni nose spore
i one mogu biti mikroskopskih veličina ili makroskopskih veličina.
Stanište:
ubikvitarni organizmi tj ima ih svuda.
Ekologija:
gljive su saprotrofi, pošto su heterotrofi oni su obično razlagači biljnje mase. Opalo lišće
u sebi sadrži jako puno celuloze i lignina i gljive se brinu za razgradnju. Sapotrofi znači da se hrane
odumrlom organskom materijom.
Kod njih se često javlja simbioza, vrlo često sa biljkama gradeći poseban odnos koji se
naziva
mikoriza
–
biljke gljivama daju organske materije, a gljive tragaju za izvorom azota i fosfora putem hifa i
transportuju do biljke. Medjutim imamo i gljive koji su paraziti. Kod biljaka se nazivaju fitoparaziti
izazivajući mikoze biljaka.
Ishrana:
hemoorganotrofi. Za gljive je karakteristično ekstracelularno varenje. Znači kada se u
blizini hifa pojavi neki supstrat npr. Šećer, celuloza... dolazi do sinteze odredjenih enzima za razgradnju
supstrata i ti enzimi se šalju putem vezikula na površinu te
ćelije i deo enzima ostaje vezan za ćelijski zid.
Ta glukoza koju je gljiva razgradila od celuloze u organizmu kasnije može da se koristi kao izvor ugljenika
ili kao izvor energije.
Vegetativno telo: splet hifa ( cevaste tvorevine). Koje su vrlo razgranate, a ta razgranatost
podrazumeva bolje prožimanje supstrata.
Hifa može da bude ne septirana, što znači da se u unutrašnjosti hife nalaze citoplazma sa velikim
brojem jedra koji se nalaze u velikoj ćeliji, a sa druge strane imamo kod evolutivno napredniji
h i mladjih
gljiva se javljaju hife sa septama ili pregradama u kojima se nalaze citoplazma i jedro i ovo je
karakteristično za veći broj gljiva. Imamo jednoćelijske gljive koje se nazivaju kvasci. Oni se razmnožavaju
pupljenjem i to im omogućava brz rast.
Sa druge strane imamo Kandidu kod koje ima sojeva koji su
patogeni i izazivaju bolesti pod nazivom KANDIDIJAZE. Ono što je karakteristično je da imamo slučaj
kada je talus sastavljen od centralnog dela u kojem se nalazi citoplazma sa jedrom i perifernog dela koji se
obično nalazi u supstratu i naziva se rizomicelija. Ova micelija pre svega ima
trofičku ulogu
da razlaže
supstrat i da omogućava rast.
Protoplazmatična masa parazitskih gljiva jeste još jedan oblik talusa. Karakteristična je razdeo
sluzavih gljiva Mixomycota-
plazmodija vegetativno telo. Ono što karakteriše gljive jeste vršni rast.
Gradja vršnog dela hife:
razlikuje se od ostatka talusa. U vršnom delu ima mnogo sitnih vezikula
koje su jako skoncentrisane tu, zato što ovaj deo karakteriše
intezivan rast i tu se takodje nalaze brojne
mitohondrije. Vršni deo kojim hifa raste je obično bez ćelijkog zida, zato što je ćelijski zid jedna rigidna
struktura, a ćelijski zid se nakadno formira od N
-acetil glikozamina (enzim) koji izbaci jedna gruba
ćelijskih vezikula na vrh, a druga grupa vezikula izbaci gradivni materijal.
Jedna od osnovnih uloga ćelijskog zida je osmoprotektivna uloga. To znači da štiti ćeliju od
osmotskog šoka. Kao na primer kada bi gljivu stavili u destilovanu vodu, voda ulazi u ćeliju i ćelija počinje
da bubri i u ćelijama koje su bez ćelijskog zida dolazi do pucanja ćelije. Poznati antibiotik Penicil spečava
sintezu ćelijskog zida kod bakterija i kada dodje do osmotskog šoka ćelijski zid kod bakterija puca tj dolazi
do osmotske lize.
U vršnom delu hife se nalazi mnogo mikrotubula, a mikrotubule grade citoskelet koji daje odredjunu
čvrstinu ćelije. Mikrotubule pored toga imaju zadatak da se za njih vežu odredjene vezikule i one zapravo uz
pomoć mikrotubula putuju u vršni deo.
Gra
dja ćelijskog zida:
Najvećim delom se sastoji od hitina osim nekih izuzetaka. Kod npr.
Krompirove plemenjače gde ima celuloze 25%. Pored ovoga se kod svih gljiva javljaju Glukani
(polisaharidi), u manjim procentima imamo proteina, lipida... Sastav ćelijsko
g zida je promenjiv od vrste do
vrste, ali hitin čini osnovni kostur.
Unutar ćelije same gljive se nalazi plazmalema i posle toga idu odgovarajući omotači prvi omotač
jeste onaj koji se najvećim delom sastoji od hitina, sledeći je omotač koji se sastoji o
d proteina (do 10%),
onda sloj od glikoproteina i na kraju sloj od glukana to je beta-1,6 glukain i beta-1,3 glukani to su osnovne
veze kojima su odgovarajuće jedinice ovih polimera povezane.
Septe na hifama imaju medju sobom otvore ili pore preko kojih mogu da komunociraju odredjeni
delovi micelije. U ćelijama se nalaze i vakuole koje su kod starijih ćelija dominantne.
Hlamidospore:
kada nastupe nepovoljni uslovi tada se cela micelija fragmentira na pojedinačne
segmente, svaki od ovih segmenata koji se na
lazi izmedju dve susedne septe može se pretvoriti u jednu
sporu koja se naziva Hlamidospora. To je zapravo formiranje još jednog debelog ćelijskog omotača. Taj
omotač ima jedan lipidni deo i taj ćelijski zid u sebi sadrži dosta melanina pa je i tamniji, a u unutrašnjosti se
nalazi skoncentrisana veća količina hranjivih materija. Tako da ta hlamidospore utišava svoj metabolizam na
minimum i čeka da prodju nepovoljni uslovi.
Kod odredjenih grupa gljiva se pojavljuju neke hife koje su malo drugačije to surazličite modifikacije
koje im omogućavaju preživljavanje.
Apresorije
to su hife čiji je osnovni zadatak da se gljiva pričvrsti za
odgovarajući supstrat i obično se pojavljuju kod fitopatogenih gljiva. Apresorija izgleda kao jedna vrsta
jastučića koja služi zapravo da se zalepi za domaćina. Ta apresorija ne samo da omogućava da se gljiva
pričvrsti nego omogućava da se razvije i
penetraciona hifa. Penetraciona hifa se formira ispod apresorije i
omogućava da jedna patogena gljiva udje u svog domaćina.
Druga modifikacija fitopatogenih gljiva su: haustorije
, predstavljaju modifikacije vršnog dela hifa
koje omogućavaju da hifa udje u ćeliju domaćina i da u isto vreme ne ubije ćeliju domaćina, ali da
omogućava transfer materija iz pravca biljke u gljivu. Haustorije mogu da budu različitog oblika okrulog,
bez nekih posebnih proširenja...
Micelijarne vrpce
sledeće tip modifikacije gljiva. Sastoje se od većeg broja hifa koje su ispreplitane,
u središnjem delu se nalaze šire koje služe za transport materija.
Eumycote gde imamo razdeo Mastigomycota najkarakterističnije je da imamo stadijum u njihovom
životnom ciklusu kada poseduju flagele, to su zoospore koje su bez ćelijskog zida i imaju jednu ili dv
e
flagele i ovde spadaju gljive kao što je npr.
Saprolegnia
(tipična vodena gljiva koja se pojavljuje kao
saprotrof ili kao parazit) ili imamo Krompirovu plamenjaču ona je sada već kopnena gljiva, a svi
predstavnici ovog podrazdela su poznati kao specijalizovani biljni paraziti. Phytophtora
veoma velike štete
može izazvati na biljkama.
Hlebne plesni ili Zigomycotina karakteriše ih jedan dormantni stadijum je zigospora koja ima debeo
zid i služi za preživljavanje nepovoljnih uslova. Tu spadaju dva velika ro
da to su Mucor i Rizopus- oni se
razmnožavaju i bespolno specijalnim endogenim nepokretnim sporangijosporama.
Ascomycotina -
askospore nastaju deobom unutrašnjeg sadržaja ćelije. Kod odredjenih vrsta askusi
imaju otvor koji ima poklopčić kroz koji izlaze askospore koje se rasprostiru uz pomoć vazdušnih strujanja.
Tu spada smrčak, tu spada
Claviceps gljiva koja formira sklerocije, spadaju i tartufi. Tu spadaju i kvasci kao
što je pekarski kvasac i neki dugi kvasci.
Basidiomycotina- kod ovog podrazdela za r
azliku od ascomycotina se spore formiraju van ćelije. To
je osnovna razlika izmedju ova dva podrazdela. Tu spadaju veliki broj gljiva koje su poznate kao pečurke tj
makromicete. Npr. Agaricus
ili šampinjon, zatim vrganj ili
Bolethus, Ganoderma koja raste na hrastu, onda
Coriolus-
ćuranov rep, zatim puhare Lycoperdon, zatim velike puhare.
Podrazdeo Deuteromycotina- Tu spadaju plesni Penicilum i Aspergilus. Limuntus nastaje od
Aspergilusa. Ovde spada i Candida.
Lišajevi
- ovu su dualni organizmi
jedan je mikobiont, a drugi je fikobiont. Fikobiont stalno vrši
fotosintezu. Obe vrste imaju korist to je mutalizam. Neki lišajevi su indikatori zagadjenosti vazduha.
Myxomycota
Njih možemo pronaći na suvom lišću ili na kori drveta kao sluzavu masu koja je žute boje, ili roza
boje i to je plazmodija. I pripadaju protistima. Zbog svojih spora spadaju u gljive. Kod njih možemo naći
sluzavi stadijum, amebu ili ti miksameba
. Obično jednojedarna, bez ćelijskog zida. Obično haploidna.
Način ishrane: Fagocitoza je karakteristična.
Vegetativno telo koje se naziva plazmodija može biti pseudoplazmodija ona nastaje kada dodje do
združivanja pojedinačnih ćelija. Jedra su haploidna i lepo se može videti svaka pojedinačna ćelija. Za razliku
od ovoga postoji i prav
a plazmodija koja predstavlja protoplazmatičnu masu sa velikim brojem jedara koja
su u većini slučajeva diploidna. Rezervna materija je GLIKOGEN i imaju
miksomiozin- protein koji se
nalazi u ćelijama ovih gljiva i omogućava talasasto kretanje, koje se može
teško primetiti. Ovo kretanje
omogućava da one na početku životnog ciklusa biraju mesta koja su bolja za njih. To su mesta gde ima više
hrane, a to su ostaci biljnih ćelija ili bakterija, to su mesta koja su vlažna i koja se u šumi nalaze ispod samog
drve
ća. A sa druge strane kada dodje vreme da se formiraju spore i kada je veoma važno da se spore raznesu
što je moguće dalje onda plazmodija polako menja svoj položaj i odlazi na mesta koja su više eksponirana i
koja su suvlja, to su obično debla drveća i ta
mo formirati svoje sporangije u kojima se formira veliki broj
spora.
Razmnožavanje
- kod pseudoplazmodije dolazi do deobe talusa to jest mitoze. Kod pravih sluzavih
gljiva imamo i polni način razmnožavanja koji podrazumeva
izogamiju. Ovde se radi o gametogamiji koji
podrazumeva formiranje gameta i u ovom slučaju su gamete iste morfologije. Kao posledica izogamije se
stvaraju amebozigoti
koji su diploidni i koji kod pravih sluzavih gljiva predstavljaju začetak nove prave
plazmodije.
Imamo tri velike grupe: Myxomycetes - prave sluzave gljive, sapotrofi. Plasmodiomycetes-
parazitski predstavnici uglavnom, prava plazmodija. Acrasiomycetes- to su uglavnom sapotrofi za koje je
karakteristična pseudoplazmodija i još se nazivaju celularne sluzave gljive.
Klasa Myxomycetes
Tu spadaju Lycogala, Stemonitis, Trichia, Fuligo, Stelium
Ima ih oko 500 vrsta. Najkarakterističnije je da grade pravu plazmodiju. Hrane se amebama,
bakterijama, sporama drugih gljiva i različitim organskim česticama i onda procesom fagocitoze
unose u
telo. U velikom broju su saprotrofi i s obzirom da se hrane amebama i bakterijama možemo da kažemo da se
radi o predatorima. Imaju široko rasprostranjenje. Združene sporangije se nazivaju etalije!
Životni ciklus sluzavih gljiva: Imamo sporangije
u kojima se formiraju spore, koje imaju karakter
trajne spore koje imaju razvijen zid i unutra ima rezervnih materija. Kada spore dospe na povoljno stanište
ona klija u ameboidnu ćeliju i to su miksamebe ili na mestima na kojima ima malo više vlage ili vod
e mogu
imati flagele pa se nazivaju MIKSFLAGELATE. To su ustvari ameboidni gameti ili flagelatni gameti i
pošto su iste morfologije nazivaju se izogameti. Zatim ide gametogamija koja prvo podrazumeva
plazmogamiju, a zatim i kariogamiju i samim tim nastaje amebozigot koji je diploidan. Spore su haplodne,
samim tim i miksamebe i miksflagelate haploidne. U koliko i dalje postoje povoljni uslovi karakteristično je
da ovaj zigot i dalje raste i hrani se okolnim bakterijama, sporama, drugim protozoama... I taj zi
got počinje
da raste, zatim se jedro mitotički deli i tada dobijamo malo veću formaciju koja se naziva plazmodija koja je
sluzava.
Može se desiti da je nešto preseče kao npr. suša i tada sluzave gljive pribegavaju da se pretvore u
sklerociju. Preživljavaju nepovoljne uslove i odenu se nekom opnom koja vrlo čestu u sebi sadrži odredjene
količine kalcijum karbonata. I one čekaju povoljne uslove i kada oni nastupe ponovo se pretvaraju u
plazmodiju, nakon toga sledi početak stvaranja samih sporangija, imamo mladu sporangiju u kojoj još uvek
jedro diploidno i tada dolazi do mejoze kada jedra prelaze u haploidna i novonastale spore upravo u sebi
sadrže to haploidno jedro.
Prava plazmodija je diploidna. Ponekad se može desiti da se neko od ovih jedara nalazi u
blizini
jednostavno spoji sa ovom plazmodijom i da onda bude odredjeni broj jedara haploidan. Tako da je moguće
imati tu pojavu HETEROKARIOZE.
Ameboidne ćelije ako nastupe nepovoljni uslovi mogu da predju u stadijum ciste, ali se obično
razvijaju i miksamebe ili miksflagelate.
Pojedini delovi talusa mogu da se odvajaju i da dodje do diferencijacije i formiranja sporangije koje
mogu da nastanu pojedinačno ili pak može doći do združivanja sporangija i tako nastaju ETALIJE.
Stemonitis-
veštičija kosa,
Trichia, Lycogala.
Klasa Plasmodiophoromycetes
To su parazitske sluzave gljive, za njih je karakteristična prava plazmodija, one su obligatni paraziti
biljaka, algi, pa čak i gljiva. Za njih je i karakteristično da se prilikom stvaranja spora čitava plaz
modija se
pretvori u spore i to je pojava koja se naziva HOLOKARPIJA.
Najpoznatija je Plasmodiophora brasicae koja parazitira na kupusu. Bolest koju izaziva ova gljiva na
kupusu je kila ili hernija kupusa. Kada se gljiva useli u ćelije domaćina to tkivo počinje da se deli i onda se
stvara jedno hipertrofirano tkivo u čijoj unutrašnjosti se nalazi ili plazmodija ili se nalaze spore.
