Uvod
Poslednjih godina, termin
globalizacija
nailazi na široku upotrebu. Broj naslova akademske i popularne
literature koji se bave ovom tematikom umnožava se geometrijskom progresijom. Uprkos tome, precizna
definicija globalizacije ne postoji. Takva situacija mahom je posledica složenosti, osetljivosti i višeznačnosti
samog pojma, koji se opire egzaktnom određenju, ali i živosti problematike, koja uporno izmiče teoretskom
zahvatanju. Radi se o dugotrajnom i višeslojnom procesu, krajnje neizvesnih konačnih ishoda; fenomenu
prisno vezanom za modernost.
U akademski rečnik globalizacija je prevashodno ušla sa ciljem da se naglasi kako je krajem dvadesetog veka
svet zakoračio u posve novu epohu; period obeležen intenzivnim promenama, deteritorijalizacijom i
ubrzavanjem društvenih delatnosti. Postmoderni svet (Bauman), svet pozne modernosti (Gidens) ili svet druge
modernosti (Bek) ne možemo pojmiti odvojeno od globalizacije, kao planetarnog procesa stvaranja sve gušće
mreže ekonomske, tehnološke, političke i kulturne povezanosti najudaljenijih geografskih područja, pri čemu
multiplikovanje sličnih modela na sve široj društvenoj osnovi postaje obeležje savremenog doba. Reč je
prevashodno o modelima potrošačke i medijske kulture, globalnih rizika, konformizma, izgradnje identiteta i
sl.
Raste broj pokušaja da se pri tumačenju globalizacije naglasi kompleksnost preplitanja mnogostrukih impulsa.
Ma koliko sprektar globalizacije bio širok, postoji jedna dimenzija ovog procesa kojoj su sve ostale podređene.
Ona je, dakako, ekonomske prirode; tiče se univerzalizacije kapitalizma, te otvorenog tržišta kao
nezaustavljive sile i prvog razloga, čijim je zahtevima potčinjen svaki vid društvenog života. Istina je, odakle
god da krenemo, nužno ćemo se dotaći tržišta, no globalizacija kao takva ne može se u celini izjednačavati sa
ekonomskom realnošću. Prvom pokretaču promena, međutim, moramo pridati odgovarajući značaj. Kako ne
bismo zapali u redukcionizam, od presudne je važnosti da i posledice ne budu interpretirane u istom svetlu.
Uzroci su, prema tome, dominantno ekonomski, a implikacije mnogo šire prirode. Savremeno svetsko društvo
izgrađeno je na ekonomskim temeljima, i tek odatle proizilaze svi njegovi dalji preobražaji.
Uistinu, nijedno područje stvarnosti nije pošteđeno uticaja opšteprožimajuće logike tržišta, pa tako ni visoko
školstvo. U obrazovnoj sferi, naime, deluju isti principi i zahtevi, samo u nešto izmenjenom obliku.
Pretvarajući univerzitete u preduzeća, podređujući ih zakonima ponude i tražnje, ekonomska dimenzija
globalizacije presudno utiče na akademske institucije. Od osamdesetih godina naovamo, tržište je postalo
dominantna sila, zarobljavajući univerzitet, dok društvo i država igraju sporedne uloge. Ispitivanje odnosa
globalizacije i visokog obrazovanja stoga iziskuje podrobniju analizu ovih pojava.
Menja li globalizacija suštinu visokog obrazovanja? Koja je uloga univerziteta u današnjem svetu? Zadire li
tržište u autonomiju obrazovnih sistema i institucija? Ima li na univerzitetu mesta za vrednosti koje se ne
izražavaju u novcu? Doprinosi li upotreba Interneta unapređenju kvaliteta i pristupa obrazovanju? Uvlači li
globalizacija konzumerizam u polje obrazovanja? Prisustvujemo li nastajanju ekonomije visokokvalifikovanih
ili fah-idiotiziranih? Da li humanistički ciljevi obrazovanja treba da budu potčinjeni ekonomskoj mašineriji i
tržištu rada? Ovaj rad pokušava da ponudi odgovore na neka od navedenih pitanja.
1. Koren i podloga promena – globalna ekonomija i društvo znanja
U drugoj polovini dvadesetog veka, a naročito od sedamdesetih godina, u globalnoj ekonomiji dešavaju se
značajne promene. Prema Frederiku Džejmsonu, radi se o trećem originalnom širenju kapitalizma preko cele
planete, koje je nastupilo nakon ranijih ekspanzija nacionalnog tržišta i imperijalističkog sistema
[1]
. Industrijski
kapitalizam, poznat pod terminom fordizam, ustupa mesto postfordizmu. Globalni ekonomski sistem ne bazira
se više na autonomiji nacionalnih privreda, već na konsolidovanom svetskom tržištu koje obuhvata
proizvodnju, distribuciju i potrošnju.
Upečatljiv rast trgovinske razmene, nemilosrdna konkurencija, intenziviranje tokova kapitala, rapidan
napredak informacionih tehnologija, razvoj fleksibilnih proizvodnih sistema, potreba za neprekidnim rastom i
širenjem tržišta, ubrzani uspon međunarodnog marketinga, te jačanje uloge nadnacionalnih institucija i
organizacija neke su od značajnijih promena u sistemu globalne privrede. Kroz privatizaciju i deregulaciju,
usvajanje neoliberalnih politika rezultiralo je opštim smanjenjem javne potrošnje i socijalne sigurnosti. Jedno
od vidljivijih obeležja ekonomske globalizacije svakako je dominacija multinacionalnih kompanija i
finansijskih konglomerata, glavnih igrača svetske tržišne utakmice; borbe u kojoj su favoriti odavno potukli
autsajdere.
Ovakva situacija i trendovi temeljno su izmenili trgovinu, mogućnosti zapošljavanja, društvene sisteme, način
života, uzore ponašanja i vladanja, kao god i obrazovanje. Brišu se pregrade između fabrike i društva, radnog
vremena i dokolice, proizvodnje i potrošnje. Događa se svojevrsna hibridizacija nekad autonomnih sfera.
[2]
Uspostavljanjem neoliberalnog kapitalističkog sistema globalnih dimenzija, tržišno-profitna matrica širi se i
na ona područja ljudskog delovanja koja ranije nisu bila primarno u žiži njenog interesa. Različiti autori
drukčije su imenovali ove brze i dalekosežne društveno-ekonomske promene. U naučnoj i publicističkoj
literaturi susrećemo termine o kognitivnom kapitalizmu, postindustrijskom društvu, neoliberalnom,
informatičkom, društvu s digitalnom ekonomijom, preduzetničkom, postkapitalističkom, društvu rizika, pa čak
i dosadnom društvu.
Ipak, shodno stavu prema kojem je znanje temelj konkurentnosti u globalnoj ekonomiji, opšte je prihvaćenim
postao termin
društvo znanja
. Ovaj pojam vezuje se za Pitera Drakera, gurua američkog manadžmenta.
Činjenica da je znanje postalo najznačajniji resurs, a ne samo jedan od resursa, jeste ono što naše društvo čini
postkapitalističkim, ističe Draker. Savremena tržišna privreda, naime, poslovni je ambijent u kome pojedinci i
organizacije mogu opstati samo ako poseduju određenu vrstu znanja i veština. Reč je, pre svega, o znanju
instrumentalnog karaktera. Ono se shvata kao sredstvo za ostvarivanje društvenih i ekonomskih rezultata. To je
opipljivo, praktično, korisno, upotrebljivo znanje.
postojanje, već njen nezapamćen obim i rasprostranjenost. Komercijalizacija u pravom smislu te reči – to jest,
pokušaji da se delatnost univerziteta proda zarad profita – u prošlosti je mahom bila ograničena na periferiju
univerzitetskog života: sportske programe, a u nekoliko istitucija na dopisne škole i produžno školovanje.
Međutim, od 1975. godine univerziteti su postali mnogo agresivniji u pokušaju da zarade novac od svojih
istraživačkih i obrazovnih aktivnosti. Mnoge institucije dinamično su pokrenule programe za dobijanje licenci
na patente, profitabilne poduhvate u obrazovanju preko Interneta i široku lepezu drugih komercijalnih
aktivnosti.
[4]
Premda komercijalizacija ima višestruke uzroke, nijedan od podsticaja ne bi toliko urodio plodom da nije bilo
iznenadnog povećanja šansi za sticanje novca, koji je obezbedila tehnološki prefinjena ekonomija bazirana na
znanju. Naime, upravo su univerziteti postali glavni izvor činilaca koji predstavljaju osnovu stalnog rasta i
napretka – odlično obučenih stručnjaka, specijalističkog znanja i dostignuća na polju nauke, koje bi drugi
mogli da pretvore u nove proizvode, tretmane ili lekove. Naglo povećanje mogućnosti da se obrazovanje,
stručni saveti i naučno znanje zamene za prilične sume novca učinilo je da komercijalizacija u tolikoj meri
prevlada na američkim univerzitetima.
[5]
Danas je komercijalizacija dovela do pretvaranja znanja u proizvod.
Slično konkurentnim firmama, univerziteti se otvoreno takmiče u trgovini profitabilnim podučavanjem.
Dok su u SAD visokoškolske institucije maltene od osnivanja bile prepuštene same sebi, te kao takve razvile
preduzetnički pristup, akademska kultura u Evropi bitno je drugačija. Sam univerzitet, uostalom, izvorno je
evropska tvorevina. Ideja univerziteta, čiji se koreni nalaze još u obrazovnim ustanovama antičke Grčke,
poslednje je temeljne promene doživela početkom devetnaestog veka, kada je pod uticajem Vilhelma fon
Humbolta, nemačkog naučnika i ministra prosvete, srednjovekovni univerzitet pretrpeo bitnu transformaciju.
Humboltov koncept modernog univerziteta, često imenovan i kao elitni model, u protekla dva veka imao je
izuzetno veliki uticaj, postavši sastavnim delom globalnog sistema obrazovanja. Od kraja proteklog stoleća,
međutim, slika razvoja visokog obrazovanja u Evropi u mnogome se izmenila.
Snažna veza univerziteta i države, uspostavljena u decenijama nakon Drugog svetskog rata, najpre je
poljuljana, a zatim i srušena. Bitno uslovljena postojanjem stabilne socijalne države, ovako utemeljena
koegzistencija podrazumevala je univerzitete kao samosvojne bastione nauke, podržane i obilato finansirane od
strane javnog tela. Talas globalizacije, formiranje Evropske unije, te postepeno slabljenje uloge države,
međutim, nametnuli su potrebu da se uloga institucija visokog obrazovanja preispita i redefiniše. Zahuktala
globalna tržišna utakmica, veliko zaostajanje u odnosu na efikasnost i fleksibilnost američkih univerziteta, te
potreba za mladom radnom snagom koja bi održala konkurentnost samo su ubrzali odluku o nužnosti reforme.
Podstaknute novonastalom situacijom, evropske zemlje se udružuju, te juna meseca 1999. godine donose
zajednički akt, poznat kao Bolonjska deklaracija, kojim nameću osnovne principe reforme univerziteta i
visokog obrazovanja u celini. Između ostalog, deklaracija predviđa koordinaciju obrazovnih politika različitih
zemalja, stvaranje jedinstvenog „evropskog prostora znanja“, usvajanje sistema lako uporedljivih znanja,
uspostavljanje sistema kredita, trocikličnu organizaciju studija, unapređenje evropske dimenzije u visokom
školstvu...
Promena ekonomskog sistema društva odrazila se na položaj univerziteta i bitno je uticala na promenu ciljeva
visokoškolske nastave. Proces odumiranja socijalne države, odnosno njena transformacija u tek
administrativno-birokratski agens neoliberalnog tržišta, a sve u svrhu održanja ekonomske konkurentnosti
Evropske unije u trci sa Japanom i SAD-om, te sve prisutnijima Kinom i Indijom, posledično vodi
transformaciji svih društvenih aktera, pa tako i visokog obrazovanja.
[6]
Shodno tome, i Bolonjski proces valja
tumačiti kao deo diskursa o globalnoj tržišnoj utakmici.
Udaljavanjem od principa tradicionalne akademske kulture, u Evropi kroz različite forme prisutne već duže od
devetsto godina, te preuzimanjem svojevrsnog američkog modela u organizaciji studija, Bolonjski proces bitno
menja karakter evropskog univerziteta. Opšta tržišna orijentacija, uvođenje principa kreditnog bodovanja
(ECTS) kao standardne jedinice opterećenja koja omogućava lakšu mobilnost i zapošljivost na čitavoj
evropskoj teritoriji, skraćenje trajanja studija, te produkcija diploma obeleženih tipom „ISO“ potvrde o
standardu usluge koju pružaju
,
može se tumačiti i kao svojevrsna dimenzija amerikanizacije evropskih
univerziteta.
Kako god ovo tumačili, činjenica je da su se samim donošenjem Bolonjske deklaracije evropske države po prvi
put neposredno umešale u način organizovanja i funkcionisanja univerziteta.
[7]
Takav je naglasak u direktnoj
suprotnosti sa dokazano nužnim i suštinskim načelom funkcionisanja univerziteta – njegovom
autonomnošću
.
Napuštena autonomnost fakulteta u sebe, dakako, uključuje i onu noseću, ekonomsku dimenziju –
samostalnost spram tržišno-kapitalističkih zakonitosti u strukturi društva. Visokoškolska institucija postaje
tako tek jedan od subjekata korporativnog kapitalizma. Samosvojnost univerziteta, i sa njom povezane
akademske slobode, žrtvovane su na oltaru
cost
/
benefit
analize.
Bolonjska deklaracija svakako nije jedini, ali je verovatno najupečatljiviji primer globalizacije u visokom
obrazovanju. Slični procesi – u svojim pojavnim oblicima različiti, ali istim silama pogurani – vidljivi su širom
sveta. Pod okriljem Svetske banke, u Meksiku
[8]
su sprovedeni privatizacija i deregulacija sistema visokog
obrazovanja. Nakon formiranja zone slobodne trgovine sa SAD-om, sve veći broj univerziteta društvenih
nauka i umetnosti u Kanadi
[9]
biva zatvoreno, jer ne privlače sponzorstva. Potpisivanjem NAFTA sporazuma,
naime, prednost je data privatnom finansiranju univerziteta. Tradicionalno uzdržani Britanci danas ne poriču
povećan uticaj korporacija pri formiranju nastavnih sadržaja.Čak i u Kini
[10]
, visoko obrazovanje nije imuno od
globalizirajućih procesa. Iako se većinom oslanjaju na državno finansiranje, univerziteti su podstaknuti da
prikupljaju sredstva putem različitih profitabilnih aktivnosti. Od studenata se zahteva da plate deo školarina.
Angažman fakulteta u aktivnostima na crno česta je pojava u ovoj zemlji.
3. Global(izova)no učenje i predavanje – virtuelni univerzitet
Najdramatičniji pomak na polju netradicionalnog obrazovanja svakako je širenje učenja na daljinu uz pomoć
Interneta. Vođeno informacijskom ekonomijom u kojoj je znanje prestižna roba, tržište virtuelnog obrazovanja
je u procvatu. Opisujući univerzitetski kampus i zgrade u njemu kao „žalosno nepogodne i sasvim
nepotrebne“, Piter Draker je svojevremeno predviđao da koledž, kao institucija u kojoj se boravi, neće opstati.
