naše ere, ali i određeni prelomni moment razvoja čovečanstva. U novim uslovima postojanja
prethodne teorije imaju ograničenu oblast primene. Tako se pretpostavlja da osnovni i na
kraju kajeva određujući faktor istorijskog procesa, proizvodne snage, nivo koji krakakteriše
stepen čovekovog ovladavanja prirodnim silama. Zaista ode vremena početka industrijske
revolucije ekonomska sredina (materijalni uslovi života društva) se brzo menjala.
Posmatraćemo neprekidan rast proizvodnih snaga, i odgovarajućih predmeta potreba. Pomoću
tehničkih dostignuća čovek je obezbedio sebi komforne uslove egzistencije. Rast njegovih
mogućnosti činio se bezgraničnim. Međutim, praralelno sa rastom proizvodnje i
odgovarajućih potreba, sve veći značaj stiču i naličja civilizacije.

Ako je ranije bilo moguće smatrati, da čovekovo društvo postoji i kreće se po svojim

zakonima, u značajnom stepenu nezavisno od svojstava sredine, to sada eto već nije tako. Za
poslednjih sto godina delatnost čoveka se izdigla na planetarne razmere : neprekidno raste
antropogeno opterećenje na životnu sredinu (antropogenija (gr.) nauka o postanku i razvitku
čoveka i ljudskih vrsta.), čovek je potčinio prirodu, nateravši je da služi njegovim interesima,
ali kao rezultat su se dogodile neplanirane kvalitativne promene. Sve se našlo pod udarom:
voda, vazduh, zemljište, flora,fauna, zdravlje ljudi, pa čak i samo postojanje biosfere. U tim
uslovima već ne možemo razmatrati čoveka i sredinu odvojeno, odvojenu jedno od drugoga,
već samo u jednom sistemu priroda-društvo.

U naše vreme čovek se nalazi u informacionom polju, formiranom novim sredstvima

komunikacije, naročito sredstvima javnog informisanja. To polje delujući neposredno na
mozak, može vršiti na čoveka ne manji uticaj nego njogov materijalni položaj. On neposredno
utiče na stanje proizvodnih snaga, koje se već ne može razmatrati odvojeno od informacione
sredine. Za poslednjih pola veka takođe se izmenio i sam karakter proizvodnje. Nauka je
postala neposredna proizvodna snaga, nastali su i razvili se mikroelektronika, informatika,
robotika, biotehnologije, koje utiču ne samo na način života, nego i na biološke osnove
čovekove egzistencije. Danas kada je razvoj civilizacije prišao kritičnoj granici, samo sfera
razuma može ukazati na puteve izlaza iz narastajućih globalnih teškoća.

1.1. GLOBALNA IMPERIJA ZLA

Praktično, sve strane delatnosti ljude vode u zagađenje biosfere: stihijski rast

industrije, energetike, transporta, hemizacije poljoprivrede, načina života, brži tempo rasta i
stanovništva i urbanizacije. Godišnje se iz utrobe Zemlje izvlači 100 mlrd tona različitih ruda,
sagoreve 1 mlrd tona konvencijalnih goriva, izbacujući u atmosferu 20 mlrd tona CO2 , 300
mln tona CO , 150 mln tona oksida azota, 150 mln tona SO2 , 5 mln tona H2S4 , 400 mln
tona aerosoli (soli, čađi i prašine) : u hidrosferu se izbacuje 600 milijardi tona industrijskog i
životnog otpada, 10 mln tona naftnih derivata, na rastvaranje otpadniih voda troši se približno
40 % obima rečnih tokova , u zemlju se unosi 100 mln tona mineralnih đubriva, proizvode se
stotine hiljada tona hemijskih jedinjenja, koja se ne sreću u prirodi , uključujuči i ona veoma
postojana prema rastvaranju.

http://dzonson.wordpress.com/2010/07/31/globalna-imperija-zla-kriza-zivotne-sredine/

Ekologija i održivi razvoj Ana Kotorčević

54/09

Danas su razmere privredne delatnosti toliko velike, da procesi metabolizma i

rastvaračke sposobnosti atmosfere i hidrosfere u mnogim regionima sveta već nisu u stanju da
neutrališu antropogeno opterećenje njihov štetan uticaj. Posebno se menja sva atmosfera,
okeani, zemljšte i biosfera u celini. Nastalo je čitavo klupko ekoloških problema. Oko tri
desetine   njih   imaju   značaja   za   planetu   u   celini.Njih   često   klasifikuju   po   vremenu
uspostavljanja normalnog stanja posle obustavljanaj dejstva. U prioritetne vezano sa kratkim
vremenom obnove ili sa potpunom nepreobratljivošću, spada i promena klime, smanjenje
životnog   prostora,   promena   ozonskog   omotača,   nestanak   vrsta   i   genetske   izmene.
Kao problemi drugog reda se razmatraju : zagađenje herbicidima, pesticidima toksikantima,
kiselim   kišama,   eutrofikaciju,   biohemijske   potrebe   kiseonika,   izlivi   nafte,   zagađenje
podzemnih voda,širenje radionuklida, kiselinski otpad, termalne vode.

Ipak, stepen ekološke opasnosti ne zavisi samo od vremena obnavljanja, nego i od

dinamike procesa. Nakratko se zaustavimo na najvažniji proces sa te tačke gledišta. Na računa
antropogenog uticaja menja se sastav atmosfere. Tako je za poslednjih 100 godina kao
rezultat čovekove delatnosti u atmosferu je izbačeno oko 360 mlrd tona ugljen-monoksida, t.j.
jegov sadržaj se uvećao približno na 15% (a u bližoj perspektivi se očekuje rast na 30%). CO2
služi kao regulator toplotnog balansa na površini zemlje dejstvuje slično kao topli krov, koji
propušta sunčevu svetlost, ali delimično zadržava toplotu. Povećanje koncentracije CO2 može
dovesti do efekta staklene bašte, kada će se toplota u značajno manjoj meri rasipati. Kao
rezultat može se desiti opšta promena klime sa globalnim zagrevanjem koje izaziva topljenje
leda na Arktiku i Antartiku i potapanje nižih teritorija, gde živi oko trećina stanovništva sveta.

Treba uzeti u obzira takođe i rast količine metana u atmosferi, čija koncentacija iako

mnogo manja, nego CO2 ali je zato delotvornost u stvaranju efekta staklene bašte nekoliko
puta veća. Ne manju zabrinutost izaziva promena sastav stratosfere, gde je smešten ozonski
omotač. U velikom količinama u atmosferu se izbacuje freon (flouro-ugljenik) koji podižući
se u stratosferu, stupaju u složen proces uzajamnog dejstva sa ozonskim slojem, koji je
zaštitnik sveg živog na zemlji od ultravioletnog zračenje sunca. Istraživanja su pokazala da se
za poslednjih četvrt veka efektivna debljina ozonskog omotalča smanjila, pojavile su se
takozvane „ozonske rupe“. Situacija se usložnjava skrivenim karakterom procesa. To što se
posmatra danas, određeno je događajima koji su prethodili godinama unazad.

Zagađenje hidrosfere dovodi do cele sveukupnosti negativnih posledica. Tako se u

svetski okean neprekidno izbacuju najraznovrsnije nečistoće, tu godišnje dospe samo nafte i
naftnih derivara više od 10 mln tona. Morske životinje nakupljaju u sebe otrove, naročito
živu, olovo, kadmijum i druge. Opasna situacija se stvara u više mora oko Evrope, gde se oko
obala u velikom broju sreću salmonela i crevni bakcili.
Na račun dolaska u vodi nitrata i fosfata pojavljuje se eutrifikacija – intezivan razvoj biljaka :
zarastaju priobalske zone, smanjuje se providnost vode i sadržaj kiseonika u njoj, dovodeći do
masovnog

uginuća

prirodnih

organizama.

Biološki procesi na kopnu takođe su podvrgnuti uticaju zagađenja. Prilikom sagorevanja
fosilnih goriva u atmosferu dospevaju oksidi sumpora i azota. Dospevši u sastav kišnih kapi,
oni čine kiselim i uništavaju zemljište, vodene basene i šume. Već oko pola šuma Severne
polulopte su degradirali usled kiselih kiša. I to je samo početak. Pošto je kiselinska sredina
aktivna, to ona može stupiti u reakciju stvarajući toksine. Može nastupiti momenat, kad sa
rastom koncentracije skokvito raste i stepen njegovog uticaja na biosferu.

Sredina je takođe podvrgnuta brzom uvećavajućem radioaktivnom zračenju,

uslovljenom rastom količine radioaktivnog otpada, ispitivanjem radioaktivnog naoružanja,

Ekologija i održivi razvoj Ana Kotorčević

54/09

populacije i ekosisteme. Otrovne i štetne materije (uključujući i radioaktivne), koje su
sadržane u otpadnim vodama, đubre, proizvodni otpad, izduvi gasovi,- dospevši u ekosistem
ne nestaju bez traga.

Kao rezultat toga, narušava se izbalansiranost biocenoze, gubi se sposobnost za

samoočišćenjem  i samoregulacijom,  kidaju  se  stvorene  veze  u  toku  duge  evolucije,  sledi
njihova degradacija. Situacija se zaoštrava sa pojavom sve novijih hemijskih preparata, široko
primenjenih   za   životne   namernice,   poljoprivredne   i   medicinske   ciljeve.   Godišnje   se
ukorenjuje u praksi stotine novih hemijskih materija, a sintetiše se hiljade; uopšte njihov broj
premašuje   6   miliona.   Mnogi   od   njih   postaju   uzroci   kritičnih   hroničnih   oboljenja.
Nastupa   prelomni   moment   u   stanju   ekosistema   i   biosfere   u   celini,   ubrzava   se   proces
potiskivanja   divlje   prirode,   smanjuju   se   mesta   stanovanja   prirodnih   biocenoza.   Pod
neposrednim   privrednim   uticajem   već   se   nalazi   50%   kopna   i   20%   je   lišenio   prirodnog
pokrivača. Prirodni sistemi se zamenjuju veštačkim popuno zavisnim od čoveka. Godišnji
tempo uništavanja šuma iznosi oko 10 mln hektara. Sjedinjena sa opasnošću planktona na
račun   zagađivanaj   mora,   to   u   perspektivi   može   stvoriti   problem   obnavljanja   kiseonika.
Inteziviraju   se   procesi   opustošenja,   degradacije   i   zagađenje   zemljišta.
Godišnje   smanjenje   broja   životinjskih   i   biljnih   vrsta   može   se   nazvati   katastrofalnim.   Za
osamdeset godina je u proseku jedna životinjska vrsta nestajala svakodnevno, a jedna biljna
vrsta nestajala nedeljno

Izumiranje preti više od 1000 vrsta sisara . Pred opasnošću potpunog

uništenja nalazi se više od 25 hiljada vrsta višeg rastinja. Gubitak raznolikosti vodi u
nestabilnost. Odviija se proces razbalansiranja sistema regulacije biosfere. U biosferi postoje
mehanizmi regulacije prilagođavanja, obnavljanja na svim nivoima, ali samo do određenih
granica, dalje nastupa razbalansiranje. U uslovima savremene ekološke krize moguće je
izdvojiti dva osnovna faktora intenzivnost uticaja i brzina izmena okolnosti.

Pri intenzivnim i brzim izmenama spoljnih uslova, suštinsku ulogu može igrati razlika

karakterističnih vremena mutacionih i metaboličkih procesa kod jednoćelijskih i višećelijskih
organizama. Njihovi odnosi mogu dostići milione. Drugim rečima,za relativno kratke rokove
za više organizme mikroorganizmi mogu suštinski izmijeniti svoje osobine.

Mnogoćelijski, a naročito viši organizmi, ne uspijevaju se prilagoditi izmijenjenom

svijetu mikroorganizama u toliko skraćenom roku. Osom toga i nižim karikama lanca mogu
se skupljati određene toksične materije iz životne sredine, a takođe se akumuliraju i patogene
bakterije.

Prognoze za budućnost su neutešne. Pretpotavlja se da će se u bližoj budućnosti za 10

godina, broj inficiranih hepatitisom C uvećati na 5-10 puta. Hepatitis C ostaje osnovni uzrok
nastanka   hronične   bolesti   jetre   (od   toga   2/3   sa   smrnim   ishodom).
U poređenju sa hepatitisom B on 5 puta češće uzrokuje cirozu. U proteklih 10 god broj ciriza
čiji   je   uzrok   hepatitis   C,   uvećao   se   na   61%.   hepatokarcinom   (rak   jetre)   na   68%   .
Što se tiče hepatitisa C, on je opasan ne samo zbog često bezsimptomatičnog toka, nego i time
sto   se   može   preneti   sa   svim   čovekovim   telesnim   tečnostima,   ne   samo   pri   rasecanju   i
injekcijama za vreme operacije, nego i sa spermom, vaginalnom tečnošću, krvlju, tečnošću
kičmene moždine, sa suzama itd. Ali sigurno je najveća opasnost hepatitisa C u tome što
protiv njega ne postoji vakcina, a danas hepatitis C sve se češće registruje kod omladine 15-20
god, što je direktno vezano sa porastom broja narkomana.

U američkim zatvorima, broj zatvorenika inficiranih hepatitisom C, dostiže 40% a u

nekim i 80%. Danas je u porastu opasnost za zdravlje od lošeg kvaliteta prehambenih