Govor i govorno ponašanje

GOVOR I GOVORNO PONAŠANJE

SEMINARSKI RAD

GOVOR I GOVORNO PONAŠANJE

SEMINARSKI RAD

SADRŽAJ

SADRŽAJ .................................................................................................................. 2

1. UVOD ..................................................................................................................... 3

    1.1. Problem, predmet i objekt istraživanja ....................................................... 3

    1.2. Radna hipoteza i pomoćne hipoteze ............................................................. 4

    1.3. Svrha i cilj istraživanja .................................................................................. 5

    1.4. Znanstvene metode ........................................................................................ 6

    1.5. Struktura rada ............................................................................................... 8

2. GOVOR I GOVORNO PONAŠANJE ................................................................ 8

    2.1. Retorika i jezik. Govor i govorno ponašanje ............................................. 10

    2.2. Vrste besjedništva ........................................................................................ 11

    2.3. Elementi besjedništva .................................................................................. 12

    2.4. Govorni imidž oratora ................................................................................. 14

    2.5. Kako govoriti da bi vas svi razumjeli ......................................................... 15

    2.6. Priprema govora i govornički nastup ........................................................ 16

    2.7. Sedam „smrtnih grijehova“ javnih oratora .............................................. 18

3. ZAKLJUČAK ..................................................................................................... 20

4. LITERATURA .................................................................................................... 22

1

Imenica rhetor

2

, u izvorima se najranije javlja kod Homera. Tek početkom IV 

vijeka   prije   nove   ere   Isokrat   koristi   riječ   rhetoreia

3

  a   potom   počinje   da   se 

upotrebljava i pojam rhetorike. Prema nekim mišljenjima, riječ rhetorike je sačinio 

tek   Platon   u   dijalogu   Gorgija,   poslije   čega   taj   termin   ulazi   u   najširu   upotrebu, 

pogotovo od Aristotela.

Retorika predstavlja teoriju, skup pravila o lijepom govoru, a besjedništvo, 

odnosno govorništvo, praksu u kojoj se ta pravila primenjuju. Već su sofisti najprije 

nastojali da govorom ubjeđuju slušaoce, a potom da na druge prenose svoja iskustva 

kako se uspješno govori. Skoro svaki od njih je otkrivao izvjesna pravila o tome kako 

se   slušaoci   najefektnije   pridobijaju   izgovorenom   riječju.   Iz   toga   su   nastali   prvi 

rhetorike techne

4

. Sofisti su prvi počeli da izgrađuju retoriku kao sistem pravila koja 

olakšavaju da se besjeda uspješno sastavi i održi, dok je proizvod tih primjenjenih 

pravila   bio   sam   govor,   odnosno   govorništvo.   Istorijski   posmatrano,   govorništvo 

prethodi retorici. Najprije se razvijala govornička praksa, da bi se tek kasnije, na 

osnovu nje, oformila i izgradila govornička pravila i uputstva, odnosno retorika.

Prvi začeci govorništva potiču iz čovekove iskonske potrebe da svoje misli, 

osjećanja i želje, iskaže na način koji bi ostavio što snažniji utisak na sagovornike, 

kako bi ih pridobio za svoje ideje i stavove i ubjedio u ispravnost vlastitih uvjerenja i 

životnih nazora. Otuda je prirodno što se pitanje rječitosti uzdiže do nivoa naučne 

discipline, koja pod imenom  

retorika  

kao elemenat kulturnog, javnog i političkog 

života drevne Helade, započinje da se razvija još prije nove ere. Stari Grci su prvi 

shvatili da na ovom svijetu nema ništa jače od žive riječi, ako je u pravom trenutku, 

na pravi način i na pravom mjestu izgovorena, niti što nemoćnije, ako tako nije 

učinjeno.  U našem narodu  veoma  je  poznata  maksima o  snazi  ljudske  rječitosti: 

"Lijepa riječ i gvozdena vrata otvara". Pitanje govora i čovjekove rječitosti dobijaju 

posebnu važnost ako se ima u vidu činjenica da i najsnažnija riječ, koju bi izgovorio 

neki drugi govornik, u nekoj drugoj situaciji od one u kojoj smo je već čuli, nikada 

neće imati isti zvuk, istu snagu i isto značenje. 

2

 Lat. Rhetor što znači besjednik

3

 Lat. Rhetoreia što znači rječitost, elokvencija

4

 Lat. rhetorike techne što znači priručnici govorništva.

3

1.2. Radna hipoteza i pomoćne hipoteze

Sama   svrha   razrade   ovog   seminarskog   rada   jeste   u   tome,   da   se   što 

jednostavnije definišu sami pojmovi koji su potrebne da bi se materija razumjela. Iz 

tog   razloga   sam   se   i   osvrnula   na   definisanje   samog   pojma   retorike   kroz   njen 

historijski razvoj. Riječ retorika

u užem smislu tumačena, znači govornička vještina, 

rječitost,   vještina   dobrog   govora.   Sveobuhvatniji   pristup   u   tumačenju   ove   riječi 

otvara prostor za različite stavove i diskusije, ali i jedno pitanje koje, nesumnjivo, 

zaslužuje posebnu pažnju, a to je da li retorika podrazumjeva samo tehniku dobrog 

govora, ili teoriju govorništva, koja se prirodno i nenametljivo, sa govorništvom 

razvijala. Još u staro antičko doba, lijepo izražavanje misli smatralo se sastavnim 

dijelom vaspitanja i obrazovanja. Ni danas se obrazovan čovjek ne može zamisliti 

bez dovoljno razvijenog osjećanja lijepog u izražavanju misli. Ljepota izražavanja je 

najpouzdanije mjerilo obrazovanja, vaspitanja i otmjenosti. Jednu istu misao čovek 

može na razne načine iskazati, a ti načini zavise od vaspitanja i stepena obrazovanja.

1.3. Svrha i cilj istraživanja

U cilju što bolje razrade teme, bitno je prikupiti sve neophodne podatke koji su 

dostupni.   Cilj  ovog   seminarskog   rada  je,   što   je   moguće   detaljnije,   objasniti  sam 

pojam retorike, njeno porjeklo i razvoj u svrhu što boljeg razumjevanja materije. Da 

bi se cilj ispunio, potrebno je, prije svega, se osvrnuti na još neke definicije retorike i 

besjedništva

5

 kao što su:

-

rječitost   je   sredstvo   kojim   se   dolazi   do   istine   a   sredstva   se   vremenom 

mijenjaju (Kvintilijan);

-

besjedništvo je umjetnost začaravanja duše (Platon);

-

retorika je umjetnost uvjeravanja;

-

besjedništvo je poezija riječi;

-

besjedništvo je slikarstvo misli;

5

 Čović B., Uvod u retoriku sa osnovama logike, Skripta za studente DL studija.

4

složenih pojmova koji se „provlače“ kroz literaturu. Iz tih jednostavnih definicija 

kasnije se došlo da jedne opće definicije samog govora i govornog ponašanja.

Komparativna   metoda   je   postupak   utvrđivanja   istih   ili   srodnih   činjenica, 

pojava,   procesa   i   odnosa,   odnosno   utvrđivanje   njihove   sličnosti   u   ponašanju   i 

intenzitetu,   te   razlika   među   njima.   Usporedba   između   dvije   stvari,   pojave   ili 

događaja kreće se tako da se prvo utvrde njihove zajedniče činjenice, a zatim sve one 

činjenice po kojima se razlikuju.

8

 Bitna uloga komparativne metode je u tome što bez 

usporedbe nije moguće utvrditi niti sličnosti niti suprotnosti stvari ili pojave, a bez 

takvih konstatacije nije moguće istražiti i otkriti znanstvenu spoznaju.

Iz navedenog se može zaključiti da rad ne bih mogao biti koristan svojoj svrsi 

ukoliko   se   nisu   pokušale   uporediti   definicije   koje   su   nam   u   teoriji   prikazane. 

Prilikom istraživanja sam uvidjela da veliki broj njih vezanih za govor su jako slične 

i svaka vodi istom zaključku, što je uveliko olakšalo samo pisanje rada.

Metoda   deskripcije   je   postupak   jednostavnog   opisivanja   ili   očitavanja 

činjenica, procesa i predmeta u prirodi i društvu, te njihovih empirijskih potvrđivanja 

odnosa i veza ali bez naučnog tumačenja i objašnjenja.

9

 Ova metoda se primjenjuje u 

početnoj fazi naučnog istraživanja.

Bez ove metode sam rad ne bi bio kvalitetan. Da bih uopće uspjela razraditi 

rad, bilo je potrebno se opisati pojedine činjenice vezane za temu onako kako su se 

kroz historiju u narodu dešavale. 

Osnovne   metode   zaključivanja   i   dokazivanja   su   induktivna   i   deduktivna 

metoda koje se toliko nadopunjuju i isprepleću da ih je u spoznajnoj praksi teško 

razdvajati.  Ipak,  razlika  postoji.  Induktivna metoda  omogućava  da se na  temelju 

pojedinačnih   saznanja   dođe   do   općih   konstatacija.   Deduktivnom   metodom   se   iz 

općih stavova izvode posebni. U dedukciji se najčešće polazi od općih istina i dolazi 

do posebih i pojedinačnih spoznaja.

10

8

http://www.skriptarnica,net

, Pitanja i odgovori, 16.02.2013. godine

9

http://www.vps.ns.ac.rs

, Materijal 5573, 16.02.2013.godine

10

http://www.valeri.hr

, Nastavni materijal, 16.02.2013.godine

6