12.Sporovi iz radnih odnosa
U sporovima iz radnih odnosa odlučuje se o pravima, obavezama ili odgovornosti zaposlenog koji
nastaje u tom odnosu. Odredbe o postupku u ovim sporovima sadržane su u Zakonu o radu R. Srbije.
Za radne sporove su nadležni osnovni sudovi: to su sporovi povodom zasnivanja, postojanja i
prestanka radnog odnosa, o naknadi štete koju pretrpi zaposleni na radu ili u vezi sa radom, sporovi
povodom rešavanja stambenih potreba po osnovu rada. ZPP predviđa kao posebna pravila da će sud
prilikom određivanja rokova i ročišta voditi računa o hitnom rešavanju radnih sporova. mOve
sporove u prvom stepenu sudi sudija pojedinac.
Ako tuženi ne dođe na ročište, a uredno je pozvan, sud će da održi ročište i odluči na osnovu
utvrđenog činjeničnog stanja. Sud je dužan da u pozivu za ročište upozori tuženog na pravne
posledice njegovog izostanka sa ročišta. U toku postupka sud može i po službenoj dužnosti odrediti
privremene mere radi sprečavanja nasilnog postupanja ili radi otklanjanja nenaknadive štete. Sud je
dužan da odluči o privremenoj meri po predlogu stranke u roku od osam dana od podnetog
predloga. Protiv rešenja o određivanju privremene mere nije dozvoljena posebna žalba.
Ako sud nalaže u presudi izvršenje neke činidbe, paricioni rok iznosi osam dana. Rok za izjavljivanje
žalbe iznosi 15 dana. Revizija je dozvoljena u sporu o zasnivanju, postojanju i prestanku radnog
odnosa, a kada se radi o novčanim potraživanjima iz radnog odnosa primenjuju se odredbe opšteg
parničnog postupka. Rok za tužbu u radnom sporu je 90 dana i on je prekluzivnog karaktera.
13.Postupak u sporovima zbog smetnje državine
Pod smetanjem državine treba podrazumevati samovlasno zahvatanje telesnim radnjama u tuđu
državinu. Smetanje državine može da se učini na dva načina: 1. putem uznemiravanja 2.putem
oduzimanja. U slučaju uznemiravanja stvar ne menja držaoca, ali držalac ne može mirno da koristi
stvar koja je u njegovoj državini. U slučaju oduzimanja stvar menja držaoca tako što tuženi preuzima
državinu od tužioca na predmetnoj stvari. U životu su brojni primeri smetanja državine. Državinsku
zaštitu uživa ne samo neposredni držalac, nego i posredni držalac. Isto tako i sudržalac ima pravo na
zaštitu sudržavine.
Smetanje državine postoji samo ako je tuženi protivpravno preduzeo radnje koje čine smetanje.
Dakle, ne mogu se kao smetanje uzeti radnje koje je tuženi preduzeo po zakonu ili pak po pristanku
samog držaoca. Cilj tužbe zbog smetanja državine jeste da se uspostavi pređašnje faktičko stanje
koje je postojalo pre smetanja.
Rok za podnošenje tužbe zbog smetanja državine iznosi 30 dana od saznanja za smetanje i učinioca
subjektivni rok a objektivni rok iznosi godinu dana od dana smetanja. Ukoliko je smetanje
ponovljeno, tada rok za svako novo smetanje počinje da teče od saznanja za poslednju radnju
smetanja.
Predmet spora u državinskoj parnici je zahtev tužioca da sud zabrani tuženom dalje uznemiravanje,
odnosno da mu naloži vraćanje oduzete državine. Da bi sud usvojIo tužbeni zahtev u parnici u kojoj
smetanje u vreme zaključenja glavne rasprave više ne postoji, potrebno je da tužilac učini
verovatnim da će tuženi ponoviti smetanje na isti način.
Raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničava se samo na pretresanje i dokazivanje
poslednjeg mirnog stanja državine i nastalog smetanja. U ovoj parnici se ne može staviti zahtev za
naknadu štete ili neki drugi zahtev Isto tako isključeno je raspravljanje o pravu na državinu, o
pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine.
Tuženi u svojoj odbrani može da ističe da stvar nije bila u državini tužioca, da njegova radnja ne
predstavlja smetanje ili da uopšte nije učino smetanje.
Zakon propisuje posebna pravila vezana za hitnost u rešavanju ovih sporova. U pozivu za glavnu
raspravu upozoriće se tuženi da ako ne dođe na glavnu raspravu, sud će doneti rešenje zbog
izostanka pod uslovima predviđenim u zakonu. Specifičnost ovog postupka je u tome što sud ne
donosi presudu nego rešenje. Suštinaje u tome što je posesorna parnica pokrenuta radi
uspostavljanja poslednjeg mirnog stanja državine pre smetanja i ona je privremenog karaktera, jer
tu- ženi ima mogućnost da pokrene petitornu parnicu kojom se konačno razrešava sporni odnos.
Tužba u ovom sporu je uvek kondemnatorne prirode.
14.Postupak u privrednim sporovima
Zakon je predvideo posebna pravila postupka kada se radi o privrednim sporovima sa ciljem da se ovi
sporovi što brže okončaju. Kada se radi o sporu radi utvrđenja postojanja ili nepostojanja ugovora,
radi izvršenja ugovora, radi naknade štete usled neizvršenja ugovora predviđena je elektivna mesna
nadležnost. Tako je pored opšte mesne nadležnosti nadležan i sud gde po sporazumu stranaka tuženi
dužan da izvrši ugovor. U ovim sporovima je propisano da u prvom stepenu sudi sudija pojedinac
bez obzira na vrednost spora i na vrstu spora, a u drugom stepenu veće sastavljeno od troje sudija.
Parnična radnja zastupnika se može opozvati samo ako je u pitanju priznanje ili odricanje od
tužbenog zahteva. U privrednim sporovima sporne činjenice se dokazuju ispravama (po pravilu).
Revizija u privrednim sporovima nije dozvoljena ako vrednost predmeta spora pobijanog dela
pravosnažne presude ne prelazi dinarsku protivvrednost od 100.000 evra po srednjem kursu NBS na
dan podnošenja tužbe. Objektivni rok za vraćanje u pređašnje stanje iznosi 30 dana, dok je po opštim
odredbama 60 dana. I u privrednim sporovima postoje sporovi male vrednosti a to su oni sporovi u
kojima se tužbeni zahtev odnosi na novčano potraživanje koje ne prelazi dinarsku protivvrednost
30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe. Ako se radi o nenovčanom
potraživanju, a tužilac je označio vred- nost spora koja ne prelazi dinarsku protivvrednost 30.000
evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe ili fakultas alternativu koja ne prelazi dinarsku
protivvrednost 30.000 evra po srednjem kursu NBS na dan podnošenja tužbe, takođe se radi o
sporovima male vrednosti u privrednim sporovima. Kada se radi o maličnom sporu tužba se ne
dostavlja tuženom na odgovor, niti se zakazuje pripremno ročište.
15.Postupak u sporovima iz porodičnih odnosa
U oblasti građanskih materijalnopravnih odnosa zaštita se ostvaruje u parničnom postupku.
Međutim, kada se radi o bračnim i porodičnim sporovima tada zbog prirode odnosa postoje posebna
pravila procedure koja odražavaju specifičnost bračnih i porodičnopravnih odnosa.
Učesnici ovih sporova su subjekti između kojih već postoji veza koja je pravom utvrđena (supružnici,
vanbračni partneri, roditelji i deca, drugi srodnici), ali i mnoge druge veze: društvene, biološke,
Za bračne sporove je ustanovljena zakonom sudska nadležnost što znači da postoji apsolutna
nadležnost suda za rešavanje ovih sporova. Stvarno nadležan za bračne sporove u našem pravu je
osnovni sud, a mesno nadležan je sud opšte mesne nadležnosti prema mestu prebivališta odnosno
boravišta tuženog ili po pravilima o elektivnoj mesnoj nadležnosti sud prema mestu gde su
supružnici imali poslednje zajedničko prebivalište.
Ako je pokrenut brakorazvodni postupak po predlogu za sporazumni razvod tada nema tužilačke i
tužene strane pa je mesno nadležan sud prema prebivalištu bilo kog supružnika (predlagača).
U pogledu funkcionalne nadležnosti Porodični zakon predviđa da bračne sporove sudi veće
sastavljeno od predsednika veća i dva sudije porotnika u prvom stepenu, a u drugom stepenu u veću
sastavljenom od troje sudije. Sudije koje rešavaju bračne sporove, moraju imati posebno znanje iz
oblasti prava deteta.
17.Postupak za razvod braka
Postupak za razvod braka može da se pokrene na dva načina:
1.Tužbom za razvod braka i
2.Predlogom za sporazumni razvod braka.
Tužbu za razvod braka može podneti bilo koji supružnik. Radi se o ličnom pravu supružnika.
Naslednici supružnika ne mogu podići tužbu za razvod, ali mogu nastaviti već započeti postupak da bi
se utvrdilo da li je tužbeni zahtev za razvod braka bio osnovan.
Tužba za razvod braka po svojoj pravnoj prirodi je konstitutivna (preobražaJna). Jer je uperena za
promenu pravnog stanja TJ. za promenu bračnog statusa. Predmet postupku je zahtev da se brak
razvede, a presuda je po svojoj pravnoj prirodi konstitutivna. Za brakorazvodne sporove je
karakteristično da se dejstvo razvoda postiže sa pravnosnažnošću presude o razvodu braka.
Supružnici ne mogu svojim dispozigivnim radnjama okončati brakorazvodni postupak. Čak i kada je
postupak za razvod pokrenut predlogom za sporazumni razvod sud donosi presudu koja proizvodi
konstitutivno dejstvo i tek sa pravnosnažnošću presude brak je razveden i nastupaju pravne
posledice razvoda braka.
Tužba za razvod braka se može podići bez vremenskog ograničenja jer ona ne može da zastari. Svaki
supružnik ima pravo na razvod braka ako dokaže dve bitne činjenice:
1.Da su bračni odnosi ozbiljno i trajno poremećeni,
2.Da se više objektivno ne može ostvariti zajednica života.
U praksi ovo se relativno lako dokazuje zbog blagonaklonog stava suda tako da se postupak za
razvod braka dosta lako i brzo sprovodi. U ranijim sistemima kada se utvrđivala krivica za razvod
braka i kada zakon nije dozvoljavao da brakorazvodni postupak pokrene bračni drug koji je bio kriv za
razvod braka brakorazvodni postupak je duže trajao i bio dosta složen tako da se mnogo teže
dolazilo do razvoda braka.
Po sada važećem Porodičnom zakonu krivica za razvod braka se ne utvrđuje pa samim tim i onaj
supružnik koji je isključivo kriv za razvod ima pravo na tužbu za razvod braka. Mada je tužba za
razvod braka lično pravo supružnika tužbu može podneti i punomoćnik stranke, ali punomoćje mora
biti overeno i specijalno. Specijalno punomoćje znači da se ono izdaje samo radi zastupanja u
bračnom sporu i da punomoćje mora da sadrži navode u pogledu vrste tužbe i osnova za podnošenje
tužbe.
Tužba za razvod braka se može povući bez pristanka tuženog sve do zaključenja glavne rasprave, a sa
pristankom tuženog do pravosnažnog okončanja spora. Ako je do povlačenja tužbe ili predloga za
sporazumni razvod došlo posle donošenja prvostepene presude sud đe rešenjem utvrditi da je
presuda bez pravnog dejstva i da se brakorazvodni postupak obustavlja.
U bračnom sporu odricanje od tužbenog zahteva ima isto pravno dejstvo kao povlačenje tužbe što
znači da se u bračnom sporu ne može doneti presuda na osnovu odricanja. Isto tako se ne može
doneti presuda na osnovu priznanja, presuda zbog propuštanja, presuda zbog izostanka, niti se može
zaključiti sudsko poravnanje.
Ako se brakorazvodni postupak pokreće predlogom za sporazumni razvod supružnici nisu dužni
navesti činjenice i razloge za poremećaj odnosa u braku što je i razumljivo jer između njih ne postoji
spor oko razvoda već oboje žele da se što pre razvedu. Predlog za sporazumni razvod moraju
potpisati oba supružnika. Ovaj pismeni sporazum o razvodu koji zajednički potpisuju mora da sadrži
dva posebna sporazuma:
1.Sporazum o vršenju roditeljskog prava, 2.Sporazum o deobi zajedničke imovine.
Sporazumom o vršenju roditeljskog prava supružnici mogu predvideti:
1.Zajedničko vršenje roditeljskog prava kada oba supruž- nika vrše roditeljsko pravo,
2.Samostalno vršenje roditeljskog prava kada jedan rodi- telj vrši roditeljsko pravo.
Sporazum o vršenju roditeljskog prava podleže proveri od strane suda koji treba da proceni da li je
sporazum u najboljem interesu detsta i tek u tom slučaju će doneti presudu o razvodu braka po
sporazumu. Predlog za sporazumni razvod supružnici mogu sporazumno povući sve do donošenja
pravosnažne presude. Ako jedan supružnik povuče predlog, a drugi ostane kod njega postupak će se
nastaviti kao po tužbi za razvod braka onog supružnika koji nije povukao sporazumni predlog.
Bitna novina Porodičnog zakona je postupak posredovanja koji se sprovodi samo u brakorazvodnom
postupku koji je po- krenut tužbom. Postupak posredovanja je alternativni način rešavanja bračnog
spora različit od uobičajenog načina rešavanja jednog spora u parnici.
Postupak posredovanja se neće sprovesti ako jedan od supružnika ne pristane na posredovanje.
Posredovanje, po pravilu, sprovodi sud. Zakon propisuje dužnost sudije koji sprovodi postupak
posredovanja da preporuči supružnicima da se podvrgnu psihosocijalnom savetovanju. time se pruža
mogućnost da se postupak posredovanja izme- sti iz suda i prepusti ustanovama koje su
specijalizovane za posredovanje u porodičnim odnosima. To su Centar za socijalni rad pri organu
starateljstva, bračna ili porodična savetovališta ili druge ustanove tog tipa. Sam postupak
posredovanja započinje tako što sud kada primi tužbu za razvod braka zakazuje ročište za
