Испитна питања
1.
Предмет и метод грађанског
права
2.
Школа глосатора и школа
постглосатора
3.
Француски грађански законик
4.
Аустријски грађански законик
5.
Србијански грађански законик
6.
Општи имовински законик за
Црну Гору
7.
Појам и врсте извора права
8.
Временско, просторно и
персонално важење
грађанскоправних норми
9.
Обичаји и узансе као извор
права
10.
Појам и врсте тумачења
правних норми
11.
Аналогија
12.
Правна и пословна способност
физичких лица
13.
Проглашење несталог лица за
умрло
14.
Коморијенти
15.
Лишавање пословне
способности
16.
Парнична способност
17.
Деликтна способност
18.
Држављанство, пребивалиште
и боравиште
19.
Правно лице
20.
Удружења и установе
21.
Деликтна способност правних
лица
22.
Индивидуализација правних
лица
23.
Појам грађанскоправног
односа
24.
Појам и садржина субјективног
права
25.
Апсолутна и релативна права
26.
Лична права
27.
Права ауторства
28.
Преклузивни рокови
29.
Застарелост (уопште)
30.
Временски рок за наступање
застарелости
31.
Застарелост самог права
32.
Једногодишњи рок
застарелости
33.
Застој застаревања
34.
Прекид застаревања
35.
Заштита права
36.
Правни промет и врсте
правног промета
37.
Престанак и промена права
38.
Појам и елементи правног
посла
39.
Правне радње
40.
Изјава воље
41.
Тумачење изјаве воље
42.
Предмет правног посла
43.
Кауза правног посла
44.
Једнострани, двострани и
вишестрани правни послови
45.
Теретни и доброчини правни
послови
46.
Кауза и апстрактни правни
послови
47.
Формални и неформални
правни послови
2
Предмет и метод Грађанског права
Једна од дефиниција Грађанског права –
скуп норми које регулишу
робноновчане односе и у динамици и у статици. Динамика – промет;
статика – присвајање имовине, воља.
Предмет грађанског права
Предметом грађанског права назива се материја коју оно регулише.
Грађанско право је научна дисциплина која се бави проучавањем
друштвених односа – грађанско правних и приватноправних. Грађанско
право обухвата – стварно право, наследно право, облигационо право,
породично право, лична права, статусна права итд.
Метод грађанског права
Метод грађанског права представља начин на који су регулисани
друштвени односи.
Начела регулисања – начини којима се служи већина норми грађанског
права. Али постоје и одступања од сваког начела регулисања. Метод
регулисања, тј. начела регулисања и одступања од начела, испољавају се
тиме како су уређени:
1)
настанак правног односа, садржина односа, промена и престанак;
2)
међусобни положај странака у односу;
3)
могућност промене странака и иступање из односа;
4)
санкције због повреде права;
5)
остваривање повређеног и спорног права.
Грађанскоправни метод регулисања заснива се на начелима аутономске
воље, правне једнакости, преносивости права и обавеза, имовинске
санкције и заштите на приватни захтев.
Начело аутономије воље (слободне иницијативе, диспозиције) –
Грађанско право у већини случајева препушта субјекту на вољу да ли ће
ступити у грађанскоправни однос, стећи право или обавезу, какве ће
садржине бити права и обавезе, да ли ће се изменити касније, хоће ли их
вршити, како ће престати. Однос је у целости препуштен вољи субјеката.
Грађанскоправна норма која га уређује примениће се само ако то субјект
хоће или ако нешто сам није уредио, или ако о нечему настане спор. Норме
су такве да њихова примена зависи од воље адресата – диспозитивне (нпр.
субјект је слободан да закључи или не закључи уговор).
Постоје бројне когентне норме грађанског права – њихова примена не
зависи од воље адресата, он примену не може исључити. Тада се однос
заснива без обзира на вољу. Права, обавезе и њихову садржину одредила је
4
већ сама норма, измена није допуштена, вршење права је обавезно, начин
вршења је правом ограничен, а однос може престати само на начин који
норма предвиди (нпр. стицање и губитак пословне и деликтне способности,
наслеђивање, настанак обавезе и права на накнаду штете, диктирани
уговори и уговори по приступу, забрана злоупотребе субјективног права,
обавеза вршења права својине на пољопривредном земљишту, престанак
права на издржавање, застарелост и преклузија).
Начело правне једнакости (равноправности, координације) –
Грађанскоправне норме, доводе странке у правном однсоу у правно једнаке
положаје. Међу странкама не постоји субординација (подређивање), ни
субјекција (потчињавање).
Има изузетака од овог начела – има грађанскоправних односа у којима
постоји субординација и субјекција. Једна страна у односу надмоћна је,
добија власт над другом норма је овлашћује на наређује другој (нпр.
послодавац упосленику, опозивач поклона поклонопримцу, тужилац
поништења другом уговорнику).
Начело преносивости права и обавеза (прометљивости, отуђености и
могућности одрицања) – Норме грађаског права, у већини случајева,
допуштају титулару да неком другом пренесе своје субјективно право или
своју обавезу (ако је поверилац сагласан с тим), да на основу права које има
установи другоме неко ново право, као и да се одрекне свог права.
Грађанско право допушта титулару и да своје право ограничи делимичним
преносом: да титулар, задржавајући и даље своје право, на основу њега
установи другоме неко ново право, различито од његовог (нпр. овлашћен је
да другоме да совоју ствар на послугу, у залогу, на плодоуживање, или да
другоме установи право прелаза преко његовог земљишта, да постави
инсталације у њему). Као што сме отуђити или ограничити право, титулару
је допуштено и да се одрекне права тако да оно сасвим престане (нпр.
одрицање од права својине, од права на накнаду штете итд), или тако да га
не може вршити одређено време (нпр. привремено од права на деобу).
Од начела преносивости постоје одступања. Норме грађанског права везују
нека права и обавезе за титуларе, па их ови не могу пренети, или их се не
могу одрећи. То су лична права и обавезе. Непреносива права су нпр. право
на издржавање, наследно право, лична права на част, углед, име.
Непреносиве обавезе су нпр. оне из уговора из породичних односа. Не може
се одрећи нпр. права на издржавање, на живот, име, брачних и породичних
права. Бројне норме грађаског права предвиђају прелазак или
5
Школа глосатора
Након уминућа римске јуриспруденције глосатори су обновили правну
науку („ренесанса правне науке“ у 12. веку). Писали су глосе-сажета
објашњења појединих речи, израза или делова текста
Corpus iuris
-а.
Настојали су да разумеју и утврде шта он садржи а пре свега
Пандекта
.
Глосатори су сколастичари, за њих је Corpus iuris ауторитативан текст као
што је Библија била у црквеној сколастици. Не прилазе му критички и не
процењују га правно-политички. Тежећи да разумеју његову садржину
служе се језичким и граматичким тумачењем, али и логичким. Логичким
средствима уклањају противречности између појединих места. Повезујући
разна места успостављају и поједина општија правила. Реконструисањем
Corpus iuris
-а – откључали су ризницу правничког знања каква су богаством
норми била нарочита Пандекта. Њихово доба траје од 11. до 13. века.
Школа постглосатора
– средина 13. до 16. века
Постглосатори полазе од правног проблема, а користе за његово решавање.
Corpus iuris
се у њихово доба афирмише као (супсидијаран) извор права.
Баве се практичним правним проблемима (дају правне савете и пишу
коментаре), критичкији су према
Corpus iuris-у
. При опредељивању за неко
решење уводе нове технике: позивање на ауторитете, на владајуће
мишљење стручњака, аналогију, указивање на циљ који се жели постићи
нормом. Њиховом заслугом афирмисала се делатност правника као
решавање спорова на рационалан начин. Оставили су у правно наслеђе низ
појмова (нпр. својина, степени кривице, подељена својина), а уопштавањем
решења појединачних случајева из Corpus iuris-а стварају низ правила
опште природе. Баве се и новим правним материјама – правима хартија од
вредности, трговинским правом, просторним сукобом закона.
Док су глосатори били италијанска појава, постглосатори су били европска.
3.
Фанцуски грађански законик – Code civil 1804
. – Napoleon Code
Пре доношења Законика француска је била правно расцепкана, на неким
подручјима се примењивало писано римско право, а неким обичаји.
Наполеон је, поставши први конзул (13. августа 1800. године) именовао
четверочлану комисију која је имала задатак да сачини пројекат
грађанског законика. Пројекат Француског грађанског законика је подељен
на тридесет шест делова. После претресања усвојено је свих тридесет шест
предложених закона, који су посебним законом од 21. марта 1804. године
7
