Građansko procesno pravo

SKRIPTA

PARNIČNO PROCESNO PRAVO

REDOVNI POSTUPAK

I. 

OSNOVE GRAĐANSKOG PARNIČNOG PROCESNOG 

PRAVA

I.1.   GRAĐANSKI   PARNIČNI   POSTUPAK   I   GRAĐANSKO   PARNIČNO 

PRAVO

(1) Opće napomene

Pravna pravila ne utvrđuju kakvo je ponašanje pravnih subjekata, već kakvo bi 

trebalo biti. Ona izražavaju volju onih koji ih donose o tome kako bi se pravni subjekti 

trebali ponašati radi ostvarenja pojedinačnih i općih društvenih ciljeva.

U   pretežnom   broju   slučajeva   pravni   se   subjekti   ponašaju   u   skladu   s   pravnim 

pravilima pa nema potrebe da država, svojim aparatom, iznuđuje ponašanje koje će biti u 

skladu   s   pravnom   normom.   Ima,   međutim,   slučajeva   u   kojima   se   pravni   subjekti   ne 

ponašaju u skladu s pravnim pravilima pa svojim držanjem ugrožavaju ili povrjeđuju prava 

ostalih članova društvene zajednice, a time i pravni poredak koji ta prava priznaje i štiti. 

Ugroženi ili povrijeđeni subjekti te društvo kao cjelina prisiljeni su tada poduzeti mjere za 

zaštitu prava i pravno priznatih interesa.

Privatno ostvarivanje pravne zaštite – samopomoć – (načelno) je zabranjeno. Njega 

treba nadomjestiti pravno organizirana državna zaštita.

Ako se radi o ugrožavanju ili o povredi subjektivnih 

građanskih

 prava, ta se zaštita u 

pravilu ostvaruje u posebnom postupku – 

g r a đ a n s k o m  s u d s k o m

  postupku – pred 

sudovima, tijelima državnog pravosuđa, čija je zadaća da izreknu adekvatnu sankciju radi 

uspostavljanja poremećene pravne ravnoteže.

Izraz  

građansko pravo

  u ovom kontekstu upotrebljavamo da njime obuhvatimo 

područje društvenih odnosa za koje se pravna zaštita ostvaruje, u pravilu, u građanskom 

sudskom postupku pred državnim sudovima (

građanskopravne stvari

).

Intervencija   državnog   pravosudnog   aparata   nije   jedina   moguća   metoda   za 

sprečavanje   protupravnog   ponašanja   i   za   otklanjanje   njegovih   posljedica   na   području 

građanskopravnih odnosa. Ona će u pravilu biti nužna kad se subjekt koji ugrožava ili 

vrijeđa tuđa prava i pravni poredak opire ispunjenju svojih obveza, bilo zato što hoće 

protupravno ponašanje, bilo zato što (pogrešno) smatra da je njegovo držanje u skladu s 

pravnim   poretkom.   Do   državne   intervencije   mora,   dakle,   u   pravilu   doći   kad   među 

subjektima čije se interesne sfere ukrštavaju dođe do sukoba, do spora o pitanju koji od njih 

postupa u skladu s pravnim poretkom, čije je ponašanje protupravno, koji od njih mora 

građanskopravnim stvarima zajamčena Ustavom odnosno EK, parnični će postupak biti 

redovni put pravne zaštite u tim stvarima. Do toga da sudovi po pravilima koje druge 

procedure rješavaju građanskopravne sporove, odnosno do nadležnosti drugih tijela da po 

pravilima koje druge procedure odlučuju u tim sporovima, može doći samo iznimno – u 

slučajevima u kojima je to izrijekom zakonom predviđeno.

Parnični postupak pred državnim sudovima označuje se kao  

redovni put pravne 

zaštite

 u području (spornih) građanskopravnih odnosa i u tom smislu što se time izražava 

stajalište da je parnična metoda postupanja primarna i u pravilu presumirana u odnosu na 

ostale procesne metode koje primjenjuju državni sudovi u građanskopravnim sporovima. 

Parnični postupak primjenjuje se i kad zakon kojim se određena građanskopravna materija 

uređuje o tome ništa ne određuje. Naprotiv, neka od izvanparničnih procesnih metoda 

primjenjivat će se samo kad to poseban zakon izričito određuje.

Parnični   postupak   predstavlja   naročitu   metodu   rada   državnih   sudova   koji,   uz 

sudjelovanje stranaka i ostalih sudionika, poduzimaju niz uzastopnih i uzajamno povezanih 

radnja da bi se ispitale pretpostavke za pružanje zatražene pravne zaštite subjektivnim 

građanskim pravima i da bi se, kad se ustanovi da je zaštita opravdana, odredile adekvatne 

mjere za njezino ostvarenje.

U tom smislu parnični postupak pripada među tzv.  

k o g n i c i j s k e  p o s t u p k e

  u 

kojima   se   samo   određuje   sadržaj   pravne   zaštite   koju   treba   pružiti.   Zbog   toga   se 

protupravno   stanje   stvoreno   povredom   subjektivnih   građanskih   prava   u   pravilu   ne 

otklanja pravomoćnošću odluke donesene u parničnom postupku. Pravna zaštita određena 

u parničnom postupku, ako je to potrebno, ostvaruje se prisilno u posebnom sudskom 

postupku – 

 o v r š n o m   p o s t u p k u

.

Postupati   (procedere,   procéder)

  znači   kontinuirano   ići   naprijed,   napredovati, 

kretati se u određenom smjeru, nastavljati se, ići k nečemu, nastavljati započeti posao, 

pristupati ostvarenju nekog zadatka, poduzeti nešto, prihvatiti se nekog posla, latiti se 

nečega. Odatle i termin postupak  

(processus, procédure, procedura)

  znači postupanje, 

način vođenja nekog posla, napredak, rastenje.

(3) Cilj građanskog parničnog postupka

Priznavanje prava implicira i priznanje prava na njihovu zaštitu. Mogućnost zaštite 

prava nužna je pretpostavka za njihovu egzistenciju.

Pravo na traženje zaštite prava pripada među osobne slobode i prava čovjeka i 

građanina (

arg. ex 

 6/1. EK, 2. MPGPP). Pravno organizirani pravosudni državni aparat treba 

u konkretnim situacijama ostvariti opću garanciju pravnog poretka da će prava biti na 

adekvatan način zaštićena. Pružajući pravnu zaštitu, pravosudni organi ostvaruju pravnu 

normu, primjenjuju apstraktno pravno pravilo na konkretan slučaj.

Shvaćanja   o   cilju   prvozaštitne   aktivnosti   državnog   prvosuđa   u   građanskim 

stvarima uvjetovana su društvenim, gospodarskim i pravno-političkim poretkom određene 

države.

U prvoj polovici XIX. stoljeća, u skladu s općim liberalističkim koncepcijama ranog 

građanskog   društva,   prevladavalo   je   shvaćanje   da   je   osnovna   zadaća   pravosudne 

aktivnosti zaštita subjektivnih građanskih prava. Državnu intervenciju treba ograničiti na 

ostvarenje uvjeta za slobodan razvitak privatne djelantosti 

(laissez faire – laissez passer, 

Nachtwächterstaat)

. Stranke – koje su isključivi arbitri kad se radi o uređenju njihovih 

građanskopravnih odnosa – trebaju to ostati i u parnici; one su  

domini litis

. U drugoj 

polovini   XIX.   stoljeća   došlo   je,   međutim,   do   sve   naglašenije   intervencije   države   i   u 

građanskopravne odnose, u skladu s novim shvaćanjima o pravozaštitnoj funkciji države 

kao javnoj, društvenoj aktivnosti, u kojoj radi zaštite općih interesa sudu treba priznati 

značajnu aktivnu ulogu.

U realsocijalističkim režimima  

javni, općedruštveni

  značaj djelovanja sudova u 

pružanju pravne zaštite na području građanskopravnih odnosa osobito se naglašavao. 

Načelni   pravno-politički   stav   o   potrebi   podvrgavanja   interesa   pojedinaca   općim, 

državnim  intersima,  i  stoga  o  nužnosti  kontrole  ponašanja  pravnih  subjekata;  zatim 

shvaćanje o socijalnoj funkciji imovine i vlasništva, o potrebi da se zaštite oni koji se nisu 

u stanju sami brinuti o svojim pravima i interesima te zahtjev za ostvarenjem stvarne 

jednakosti   sviju   pred   zakonom   nisu   dopuštali   da   obavljanje   pravozaštitne   aktivnosti 

sudova bude potpuno zavisno od dispozicije stranaka.

U   postsocijalističkim   tranzicijskim   državama   sudovi   na   području 

građanskopravnih   odnosa   zadržavaju   svoju   ulogu   zaštitnika   subjektivnih   građanskih 

prava,   ali   i   općih   društvenih   interesa.   Ipak,   procedura   se   u   tim   državama   oslobađa 

instituta koji su izražavali ideološko-političku dimenziju prevladanih realsocijalističkih 

režima; preuzimaju se rješenja iz suvremenih postmodernih, u pravilu srednjeeuropskih 

procedura. Postjugoslavensko iskustvo, međutim, pokazuje da se procedura naslijeđena iz 

vremena socijalizma u svojim bitnim odrednicama nije radikalno bila udaljila od svog 

austrijskog,   starog   jugoslavenskog   uzora.   Novelama   koje   su   izvršene   u   pojedinim 

postjugoslavenskim zemljama htjelo funkcionalizrati, pojednostavniti, ubrzati i pojeftiniti 

parnični   postupak,   uz   istovremeno   pružanje   potpunije   zaštite   temeljnim   procesnim 

pravima. Pritom se problem oslobađanja procedure ideološko-politički determiniranih 

rješenja napuštenog uređenja zapravo nije ni postavio u nekoj ozbiljnijoj formi.

Dužnost suda da zaštićuje građanska prava nije u suprotnosti s njegovom dužnošću 

da   zaštićuje   i   društvene   interese.   Izvan   pravno   organizirane   državne   zajednice   nema 

subjektivnih  građanskih  prava;  ona  su  društvena  realnost  u  mjeri  u  kojoj  ih  društvo 

priznaje i ostvaruje njihovu zaštitu. Subjektivna građanska prava socijalno su uvjetovana; 

njih treba štititi ukoliko pridonose ostvarivanju općih zadataka i ciljeva konkretne države.

Nema sumnje da neposredni ciljevi svih subjekata koji sudjeluju u građanskom 

parničnom postupku nisu identični. Do potrebe da se zaštita ostvaruje u sudskom postupku 

i dolazi zbog toga što se njihovi interesi sukobljavaju. Provođenje parničnog postupka treba 

pružiti osnovu za ostvarenje društveno prihvatljive sinteze oprečnih interesa u sukobu. 

Društvo će identificirati ciljeve određenog pravnog subjekta s općim društvenim ciljevima, 

pa se zbog toga i založiti za njihovu zaštitu, ako ti ciljevi ne ugrožavaju ostvarenje općih, ako 

se   u   njih   harmonično   uklapaju.   Pružanje   zaštite   subjektivnim   građanskim   pravima 

predstavlja   ujedno   i   poduzimanje   mjera   za   očuvanje   dinamične   fizionomije   pravnog 

poretka, zacrtane i programirane pravnim pravilima. Uspostavljanjem narušene ravnoteže 

u   odnosima   pravnih   subjekata   u   skladu   s   pravnim   normama   društvenog   ponašanja, 

pravosuđe djeluje politički, ostvarujući normativno artikuliranu volju zakonodavca.

U mjeri u kojoj pravni subjekt traži zaštitu svojih građanskih prava u granicama 

poretka, on, tražeći zaštitu za sebe, konstruktivno surađuje na ostvarenju pravnog poretka. 

Tražeći od države da otkloni povredu njegove pravne sfere, stranka pruža državi priliku da 

in concreto

 ostvari svoju suverenu volju. Kad se obraća sudu sa zahtjevom da u konkretnoj 

situaciji ostvari ustavnu garanciju o jednakoj zaštiti svih pravnih subjekata, pravni subjekt 

državi pruža mogućnost da usmjerava razvitak konkretnih odnosa u skladu s njezinim 

općim   pravno-političkim   koncepcijama.   Kad   država   ispunjava   apstraktno   obećanje   o 

konačne odluke postupak se ne nastavlja po službenoj dužnosti, već samo ako jedna od 

stranaka podnese pravni lijek.

Pored osnovnog, tijekom parničnog postupka treba riješiti i niz sporednih pitanja. S 

obzirom na manji ili veći stupanj neposrednog značenja ovih pitanja za odlučivanje o 

glavnoj stvari, zbog koje je parnica pokrenuta, raspravljanje i odlučivanje o njima ponekad 

teče paralelno s raspravljanjem o glavnom pitanju, ne ometajući njegov tijek, dok u nekim 

drugim slučajevima, kad je rješavanje tih pitanja od neposrednog značenja za nastavak 

procesnih aktivnosti, rješavanje o glavnoj stvari zastaje dok se o sporednim definitivno ne 

odluči.

(5) Građansko procesno pravo i građansko parnično procesno pravo

Radnje koje procesni subjekti poduzimaju tijekom građanskog sudskog postupka, i 

uzajamni odnosi koji se zbog poduzimanja tih aktivnosti među njima stvaraju, regulirani su 

pravnim   pravilima,   zakonom.   Zbog   toga   su   radnje   koje   ti   subjekti   poduzimaju 

procesnopravne radnje, a odnosi koji se iz njih stvaraju procesnopravni odnosi.

Pravna pravila kojima se regulira struktura građanskog sudskog postupka, položaj 

procesnih   subjekata,   njihove   aktivnosti   i   uzajamni   odnosi   određuju   se   normama 

građanskog procesnog prava, jedne od grana jedinstvenog pravnog sistema određenog 

državnog pravnog poretka. 

Građansko procesno pravo je sistem pravnih pravila kojima se 

regulira sudsko ostvarivanje zaštite prava koja proistječu iz određenih građanskopravnih 

odnosa 

S obzirom na to što se pravilima građanskog procesnog prava određuju, pored 

ostalog, i forme ostvarivanja pravne zaštite, u starijoj pravnoj znanosti bilo je uobičajeno 

tu   granu   pravnih   norma   nazivati  

formalno   pravo

,   da   se   tako   to   pravno   područje 

razgraniči od materijalnog prava – pravnih pravila kojima se reguliraju pretpostavke za 

zasnivanje,   razvitak   i   prestanak   građanskopravnih   odnosa.   Termin   formalno   pravo 

napušta   se   u   suvremenoj   procesnopravnoj   znanosti.   Pravna   pravila   građanskog 

procesnog prava ne određuju, naime, samo formu u kojoj se određene procesne aktivnosti 

imaju   poduzimati,   već   u   svojoj   osnovi   reguliraju   i   suštinske,   bitne   materijalne 

pretpostavke za ostvarivanje pravne zaštite. Stoga su i norme građanskog procesnog 

prava   koje   se   odnose   na   bitna   pitanja   pružanja   pravne   zaštite   norme  

materijalnog 

procesnog prava

, kao što su, s druge strane, pravna pravila građanskog prava kojima se 

određuje   oblik   potreban   za   zasnivanje   i   razvitak   građanskopravnih   odnosa   norme 

formalnog građanskog prava.

Građansko parnično procesno pravo

 – kao podvrsta građanskog procesnog prava – 

je 

sistem pravnih pravila kojima se regulira ostvarenje zaštite subjektivnih građanskih prava u 

parničnom postupku.

 To pravo uređuje strukturu građanskog parničnog postupka, položaj 

parničnih subjekata i njihove uzajamne odnose.

(6) Struktura građanskog procesnog prava i građanskog parničnog

procesnog prava

Građansko   procesno   pravo   sadrži   pravila   o   organizaciji   sudova   čija   je   zadaća 

pružanje pravne zaštite na području građanskopravnih odnosa te tijela čija je zadaća da 

surađuju sa sudovima koji tu zaštitu pružaju –  

o r g a n i z a c i j s k o  procesno pravo,

te 

pravna   pavila   kojima   se   reguliraju   pretpostavke   za   poduzimanje   procesnih   aktivnosti, 

određuju njihove pravne posljedice i odnosi koji se zbog njihovog poduzimanja stvaraju među