1
1
1.POJAM GRAĐANSKOG PROCESNOG PRAVA
Građansko procesno pravo je sistem normi kojima se reguliše građanski sudski postupak. On
predstavlja metod ostvarivanja pravne zaštite subjektivnih građanskih prava. Određen je trojako.
1. Prirodom subjektivnih prava čija se zaštita ostvaruje u postupku (građanska subjektivna
prava u najširem smislu). Kada je uspostavljen kao samostalna celina, služio je zaštiti onih prava koja
su bila predviđena velikim konvencijama. Vremenom je došlo do njihovog izdvajanja u posebne
oblasti
2. Reč je o pravnoj zaštiti koja se ostvaruje posredstvom sudstva, kao posebna grana državne
vlasti. Bitno obeležje subjektivnih građanskih prava je široka autonomija subjekata u vršenju prava, što
pretpostavlja mogućnost prenošenja pravne zaštite sa državnih sudova na razna nedržavna tela. U
pitanju su forme mirnog rešavanja sporova. Spontano i neorganizovano ostavrivanje pravne zaštite
nedopušteno je i sankcionisano kao krivično delo. Samopomoć kao način uspostavljanja povređenog
subjektivnog prava ima dva nedostatka, a to su da je sam titular nesposoban da ga zaštiti i kada je
sposoban ta zaštita je neprimerena. Država u savremenom dobu zabranjuje samopomoć. Dopuštena je
samozaštita kao vid zaštite subjektivnih građanskih prava od povrede i ugrožavanja , a u pitanju su
instituti nužne odbrane i krajnje nužde.
3. Reč je o postupku, gde se kontinuirano i sukcesivno povezanim radnjama svih procesnih
subjekata, po unapred propisanim pravilima obezbeđuje pravna zaštita povređenog subjektivnog prava.
Postoji normativna podloga. Građanska subjektivna prava regulišu propisi materijalno pravnog
značaja , ne isključuje se regulisanje normama procesnog prava. U drugoj komponenti postoji
regulativa organizacionog procesnog prava, a u trećoj normama funkcionalnog procesnog prava.
Građansko procesno pravo reguliše građanski sudski postupak. Kod nas nije kodifikovano.
Razlikuju se uže celine, parnično, vanparnično i izvršno pravo, kao sastavni, ali posebno oblikovani
deo gpp-a. U jednu celinu ih povezuje priroda subjektivnih prava čija se zaštita ostvaruje, zajednički
cilj kojem služe, vrsta organa kojima se poverava pravna zaštita i činjenica postojanja niza procesnih
ustanova koje imaju jedinstven domen primene.
2.PRAVNA PRIRODA PARNIČNOG POSTUPKA
Parnični postupak nije faktički pravom neregulisan odnos u koji stupaju određena lica
povodom povrede ili ugrožavanja subjektivnog prava ili zaštite pravom priznatog interesa. Taj odnos
je pravno organizovan i regulisan normama parničnog procesnog prava.
Parnični postupak je sudski postupak. Sud kao državni organ, kojem je povereno pružanje
pravne zaštite, primenjujući odredbe parničnog postupka, vodi postupak i odlučuje o osnovanosti
zahteva. Glavni subjekti su: sud, tužilac i tuženi , koji svojim procesnopravnim radnjama pokreću,
vode i okončavaju ovaj postupak. U momentu pokretanja postupka, parnični odnos se uspostavlja
između suda i tužioca, a dostavljanjem tužbe u parnicu ulazi i tužena strana. Bitno obeležje ovog
odnosa je u njemu nasuprot ovlašćenja stranaka nema obaveze. Osnovna ideja ovog vida zaštite je
povreda ili ugrožavanje prava. Sve je u dispoziciji stranaka, i svi tereti prelaze na njih. Stranke
preduzimaju radnje u postupku jer je to u njihovom interesu. Pasivno držanje utiče na ishod postupka,
na štetu pasivnog lica. Ovde se radi o dinamičnom odnosu koji se stalno menja u spoljašnjem i
sadržinskom pogledu sve do momenta donošenja odluke o istaknutim zahtevima (presuda) ili
donošenja odluke o odbacivanju tužbe (rešenje), jer nisu ispunjene procesne pretpostavke.
2
2
Razlikujemo unutrašnji i spoljašnji razvoj parnice, unutrašnji – sadržina pojedinih procesnih
radnji, spoljašnji – preduzimanje pojedinih radnji.
3.PRAVO NA PRAVNU ZAŠTITU
Zabrana samopomoći I tim povodom uspostavljeni monopol države u sotavrivanju pravne
zaštite rezultira uspostavljanjem jednog posebnog subjektivnog prava javnopravnih obeležja. Pravnim
subjektima u značenju osnovnog ljudskog prava, garantuje se pravo na pravnu zaštitu. Ovo pravo je
zagarantovano ustavom, međunarodnim konvencijama I opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog
prava. Ono podrazumeva pravo subjekata da pokrenu I od suda traže pravnu zaštitu. S druge strane
postoji obaveza suda da pruži pravnu zaštitu ako su ispunjeni uslovi koji su označeni kao procesne
pretpostavke. Postoji obaveza da se o eventualnoj povredi odluči na pravno organizovan način , uz
puno poštovanje njegovih interesa I prava.
Pravo na pravnu zaštitu jeste u funkciji zaštite I garantovanja materijalnih subjektivnih prava,
ali ima samostalni značaj ( teorija dvojstva, publicistička teorija).
Napuštena je koncepcija po kojoj je ono smatrano samo jednim izrazom, refleksijom
subjektivnog građanskog prava u slučaju njegove povrede ili ugrožavanja ( teorija jedinstva,
civilistička teorija). Osnovni razlog za napuštanje ove teorije je stav o tome da povrede, nema. Razvio
se I jedan poseban vid pravne zaštite – deklaratorne pravne zaštite koji je omogućio postavljanje
zahteva negativnog utvrđenja- traženje da sud utvrdi nepostojanje određenog prava ili pravnog odnosa.
Savremeni pravni sistemi, pravu na pravnu zaštitu daju značaj jednog subjektivnog prava
javnopravnog karakterakojim se subjektima pod određenim uslovima omogućava da zahtevaju I dobiju
pravnu zaštitu.
4.GRAĐANSKI SUDSKI POSTUPAK I UPRAVNI POSTUPAK
Članom 1. ZPP-a je predviđeno da građanski sud odlučuje u građanskopravnim stvarima iz
ličnih, porodičnih, radnih, trgovinskih, imovinskih I drugih građanskopravnih odnosa, osim ako
zakonom nije predviđena nadležnost upravnog organa I vođenje upravnog postupka.
Razgraničavanje ove dve vrste nadležnosti je od primarnog značaja. Sud o svojoj nadležnosti
vodi računa ex officio, tokom čitavog trajanja postupka. U slučaju da u bilo kom trenutku utvrdi svoju
nenadležnost, oglašava se nenadležnim, ukida sporvedene radnje I odbacuje tužbu, jer se radi o
apsolutnoj nenadležnosti građanskog suda.
Prema ZOUP-u državni organ rešava o subjektivnom pravu ili obavezi ili pravu ili interesu lica
u upravnim stvarima.
Jedini pouzdan način je razgraničavanje upravnih I građanskih stvari voljom zakonodavca
( upravna nadležnost: tužba za naknadu zbog eksproprisane nepokretnosti, tužba za naknadu štete zbog
ukidanja upravnog akta).
Građanski spor postoji kada se tužbeni zahtev neposredno zasniva na pravnoj posledici iz
materijalnopravne norme građanskog prava. Odlučujuća je pravna priroda spornog odnosa, koja se
određuje po tome, da li su stranke u pravnom odnosu ravnopravne (građanskopravni odnos) ili je jedna
od njih u položaju subordinacije prema organu javne vlasti (upravnopravni odnos).
Dalja dopuna je stavljanje akcenta na subjekte ovlašćenja, ako se pravni odnos temelji na normi
koja nije podobna da obaveže, tj. da ovlasti svako lice, već samo nosioca javne vlasti , radi se o
4
4
vođenje adhezionog postupka ima smisla, ako sa sigurnošću može da očekuje da će štetnik (optuženi)
biti oglašen krivim u krivičnom postupku. Krivični sud može da usvoji tužbeni zahtev oštećenog u
adhezionom postupku samo ako optuženog istovremeno oglasi krivim. U pogledu visine naknade štete,
sud u adhezionom postupku nije vezan novčanim iznosom koji je utkan u biće kriv. dela, pa može da
dosudi i viši i niži iznos naknade.
Ukoliko se u kriv. postupku optuženi oslobađa optužbe ili odbije optužbu ili iz drugog razloga
dođe do prekida krivičnog postupka sud će oštećenog uputiti da zahtev za zaštitu prava iznese pred
građanskim sudom. Krivični sud može to da učini i u situaciji u kojoj smatra da ne raspolaže sa
dovoljno činjenica i dokaza kako bi valjano mogao da odluči o zahtevu u ovom postupku ili samo da
delimično usvoji tužbeni zahtev oštećenog, a da ga uputi da višak zahteva ostvaruje pred građanskim
sudom. Isto važi i za izbor
elektivne
nadležnosti. Izbor koji je tužilac učinio u tužbi je
neopoziv.
Građanski sud i krivični sud samostalno i nezavisno mogu da odlučuju o prethodnim pitanjima koja po
pravilu spadaju u nadležnost drugog suda; ako se u krivičnom postupku postavi prethodno pitanje koje
je građanskopravne prirode, krivični sud može samostalno da odlučuje o prethodnom pitanju i nije
dužan da čeka da o tome građanski sud donese pravnosnažnu odluku, a isto važi i u obrnutom slučaju.
Jedinstvo pravnog sistema i potreba da se održi unutrašnja harmonija odlučivanja nalažu
odstupanje od principa nezavisnosti, kada je o jednoj pravnoj stvari već pravnosnažno odlučeno u bilo
kojoj vrsti sudskog postupka.
U našem pravu je recipirano austrijsko rešenje koje čini razliku između situacije kada je
krivični sud doneo osuđujuću i oslobađajuću presudu; prema članu 13 ZPP, građanski sud je vezan
samo osuđujućom pravnosnažnom presudom krivičnog suda i to dvojako:
1. u pogledu postojanja krivičnog dela
2. u pogledu postojanja krivične odgovornosti počinioca.
Međutim, ako je krivični sud doneo oslobađajuću presudu, tada građanski sud nije vezan ovom
presudom kada sudi o građanskopravnim zahtevima koji se izvode iz istih činjenica koje su bile osnov
za utvrđenje postojanja krivičnog dela i vinosti učinioca pred krivičnim sudom. Ovo ima opravdanja u
tome da kategorije vinosti (umišljaj i nehat) nisu identične u krivičnom i građanskom materijalnom
pravu, kao i u principu nezavisnog i samostalnog odlučivanja krivičnog i građanskog pravosuđa u
okviru njihove nadležnosti. Ako krivični sud rešenjem obustavi postupak iz razloga svrsishodnosti to
ne predstavlja prepreku da se protiv optuženog pokrene parnica za naknadu štete; ako krivični sud
donese oslobađajuću presudu zbog nedostatka dokaza, tada građanski sud može da u radnom sporu
utvrđuje da li je radnik (optuženi) protiv koga je izrečena disciplinska mera, zaista iz svog preduzeća
neovlašćeno prisvojio pokretnu stvar.
Postojanje krivičnog dela
Građanski sud je vezan presudom krivičnog suda da krivično delo postoji. Vezanost se proteže
do krajnjih granica objektivnog i subjektivnog bića krivičnog dela. U gornjem primeru, krivičnog dela
nanošenja teške telesne povrede, osuđeni ne bi mogao u građanskom sudskom postupku da osporava
svojstvo izvršioca, postojanje protivpravnosti, postojanje klauzalne veze između radnje i posledice kao
i nastupanje same posledice koja potpada pod biće krivičnog dela.
Ako je samo postojanje štete pretpostavka za postojanje krivičnog dela, građanski sud je vezan
presudom krivičnog suda. Ova vezanost ide i dalje kada je visina štete pokrivena bićem krivičnog dela
za koje je štetnik pravnosnažno osuđen. Parnični sud ne bi mogao da utvrđuje postojanje manje štete
od one koja čini biće krivičnog dela za čije izvršenje postoji osuđujuća presuda.
5
5
Građanski sud može da raspravlja o svim onim činjenicama i okolnostima koje ne čine biće
krivičnog dela: sud je vezan konstatacijom krivičnog suda da je šteta pričinjena, ali ne i njenom
visinom, ako sama visina štete ne čini obeležje krivičnog dela. U slučaju krivičnog dela teške telesne
povrede, građanski sud je vezan presudom krivičnog u delu u kome se konstatuje postojanje i težina
povrede na primarnom pravom zaštićenom dobru oštećenog (telu), ali nije vezan i ocenom krivičnog
suda u pogledu postojanja indirektnih šteta (dalje narušavanje zdravlja).
Osuđeni ne može da osporava svojstvo izvršioca krivičnog dela, ali građanski sud može
drugačije da ceni njegovu ulogu u zaizvršilaštvu, ulogu oštećenog koji je eventualno doprineo
nastupanju štete ili njenom povećanju, kao i sve druge okolnosti koje nisu od uticaja na postojanje
samog krivičnog dela, kao što su prekoračenje nužne odbrane i slično.
S obzirom na to da neka krivična dela mogu da se počine samo umišljajno, građanski sud je
vezan utvrđenjem krivičbog dusa o postojanju umišljaja kod osuđenog. Ako odgovornost za ulinjeno
krivično delo postoji po dva oblika vinosti, trebalo bi uzeti da je građanski sud vezan utvrđenjem
krivičnog suda, naročito u onim situacijama kada mogućnost i obim naknadae štete zavise od vrste
vinosti (čl. 189 ZOO). Građanski sud je vezan konstatacijama krivičnog suda u smislu člana 13 ZPP,
samo onda kada su one sadržane u tenoru osuđujuće presude; ako je krivični sud o obeležjima
krivičnog dela odlučivao kao o prethodnom pitanju u obrazloženju svoje presude, tada ono nije
obuhvaćeno pravnom snagom presude i ne obavezuje građanski sud.
Dejstvo presude krivičnog suda na građanski sudski postupak ne primenjuje se
per analogiam
i
na rešenja prekršajnih sudova.
Krivično delo kao prethodno pitanje u građanskom sudskom postupku
Za razliku od prethodne situacije kada se zahtev za zaštitu subjektivnog prava izvodi iz istih
činjenica koje predstavljaju i krivično delo, moguće je da materijalno pravo vezuje nastanak, promenu
ili gubitak određenog subjektivnog prava ili ovlašćenja za postojanje određenog krivičnog dela. Odnos
uticaja postojanja krivičnog dela na građanskosudski postupak razmatra u slučajevima isključenja
naslednika iz prava na nužni deo do kog dolazi između ostalog i onda kada naslednik sa umišljajem
čini teže krivično delo prema ostaviocu, njegovom detetu, supružniku ili roditelju (čl. 61 ZON). Ako
presude krivičnog suda nema ,građanski sud može sam da reši o postojanju krivičnog dela kao o
prethodnom pitanju, a ako je doneta oslobađajuća presuda, vezan je utvrđenjem nepostojanja
odgovornosti učinioca.
Činjenično dejstvo presude krivičnog suda
Kada materijalno građansko pravo i građansko procesno pravo vezuju nastupanje određenih
pravnih dejstava za postojanje krivične presude određene sadržine, presuda krivičnog suda ima dejstvo
obične činjenice koja se supsumira pod dispoziciju odgovarajuće materijalnopravne odnosno
procesnopravne norme.
Iz principa ostvarenja unutrašnje harmonije odlučivanja kao i iz opšteg učenja o poštovanju
odluka drugih organa u granicama njihove pravnosnažnosti proizilazi da je krivični sud vezan tenorom
presude građanskog suda. Ovo naročito važi u pogledu tzv.
preobražajnih presuda
(presuda o
razvodu braka), kao i u pogledu statusnih odluka sa preobražajnim dejstvom (utvrđenje materinstva i
očinstva). Krivični sud je vezan presudom građanskog suda o postojanju očinstva kada odlučuje o
krivičnoj odgovornosti putativnog oca zbog krivičnog dela neplaćanja alimentacije. U navedenom
7
7
može
dopuniti dvostranačkim karakterom parničnog postupka
; u vanparničnom postupku
učestvuje više lica koja u pravim vanparničnim stvarima nemaju, a u nepravim vanparničnim stvarima
imaju suprotstavljen interes.
U Nemačkoj pravnoj teoriji se prilikom teorijskog razlikovanja parničnog i vanparničnog
postupka akcenat stavlja na
ciljeve i metode
postupaka. Cilj vanparničnog postupka je prevencija
povrede subjektivnih prava tako da one više imaju karakter javnog interesa. Cilj parničnog postupka je
represivni jer se pokreće nakon što je došlo do povrede subjektivnog prava ili pravnog ovlašćenja, te se
u prvomm redu ima u vidu zaštita privatnopravnih interesa;
S obzirom na nedostatke navedenih teorija, oni mogu da se koriste kao dopunski ako
zakonodavac nije izričito klasifikovao jednu pravnu stvar u vanparnični odnosno parnični postupak. Po
pravilu postojanje spora je argument da se za njegovo rešenje oglasi nadležnim parnični sud, dok je
postojanje potrebe prevencije povrede subjektivnog prava ili ovlašćenja pokazatelj da se radi o
vanparničnoj stvari.
Osnovne razlike između parničnog i vanparničnog postupka
Parnični postupak
Vanparnični postupak
nikada se ne pokreće
ex officio
nužno postojanje dve stranke
dominiraju dispoziciona i raspravna
načela
najčešće se pokreće
ex officio
može da postoji i samo jedna stranka
dominira inkvizicioni karakter (bitno uža
dispozicija učesnika)
Bitna razlika: parnični postupak se nikada ne pokreće po službenoj dužnosti, dok se većina
vanparničnih pokreće (čl. 2 ZVP); parnični postupak ne može da postoji bez dve stranke (tužioca i
tuženog), dok u vanparničnom postupku može da učestvuje samo jedna stranka (čl. 3 ZVP); parničnim
postupkom dominiraju dispoziciona i raspravna maksima, dok je u vanparničnom dominantnija
inkviziciona maksima. (dispozicija učesnika u vanparničnom postupku je bitno uža od mogućnsti
stranaka da raspolažu svojim pravima u parničnom postupku.
Odnos parničnog i vanparničnog postupka
Parnični i vanparnični sud su nezavisni u određenju sopstvene nadležnosti i nenadležnosti, tako
da samostalno ocenjuju da li se radi o parničnoj ili vanparničnoj stvari; posledica ovoga su
deklaratorne odluke donete u postupku ne obavezuju sud u drugoj vrsti postupka.
ZPP sadrži
posebna pravila o rešavanju sukoba nadležnosti
između parničnog i
vanparničnog suda; princip je da
zakon ovu koliziju rešava tako što daje primat nadležnosti
parničnog suda, kao i procesnim radnjama preduzetim u parničnopm postupku, jer načela
parničnog postupka po pravilu pruđaju veću sigurnost u pogledu poštovanja procesnih prava
stranaka i mogućnosti donošenja tačne krajnje meritorne odluke.
Ako je odluka suda doneta u pogrešnoj vrsti postupka, tada ona nije nepostojeća, već jedino
može da se pobija redovnim i vanrednim pravnim lekovima. U obrnutom slučaju, kada se o
vanparničnoj stvari odlučuje u parničnom postupku, primena pravnih lekova imaće malo izgleda na
uspeh, zbog načina odvijanja parničnog postupka koji pruža viši stepen procesnopravnih garancija za
donošenje zakonite meritorne odluke.
