PRAVOSUDNI GPP II DEO

3. STICANJE PRAVA SVOJINE (OSNOVI STICANJA PRAVA SVOJINE)

Stiče se
1. po samom zakonu,
2. na osnovu pravnog posla,
3. nasleđivanjem i
4. odlukom državnog organa.

I ORIGINARNO STICANJE

(po samom zakonu)

Ako sticalac ne izvodi svoje pravo iz prava prethodnika, nego iz činjenica određenih zakonom.
Na osnovu

pretpostavki

stiče se pravo svojine:

1. ukoliko nijedno lice nije to pravo imalo u vreme sticanja, odnosno ako ne postoji raniji vlasnik,
2. ako se ne zna da li postoji vlasnik te stvari i
3. kada se vlasnik aktom derelikcije odrekao prava svojine na stvari.
Na osnovu

zakona

pravo svojine stiče se: spajanjem nove stvari, spajanjem i mešanjem, građenjem na tuđem

zemljištu, odvajanjem plodova, okupacijom i u dr. slučajevima. Najčešće odlukom suda i organa uprave.

II DERIVATIVNO STICANJE

(na osnovu pravnog posla)

Kada sticalac svoje pravo izvodi iz prava prethodnika na osnovu njegove volje. Prenosilac ne može na sticaoca
preneti više prava od onog koje ima. Može u celosti preneti pravo svojine ili u delu.

Pretpostavke za sticanje

1. prenosilac ima pravo svojine,
2. stvar podobna da bude objekat, a sticalac sposoban da stekne pravo na tu stvar,
3. postoji punovažan pravni posao upravljen na prenos prava svojine (iusus titulus) i
4. postoji punovažan način sticanja (modus aquirendi).

Iusus titulus

– jednostrani pravni posao (npr. testament) i dvostrani (ugovor o prodaji, o razmeni, zajmu, poklonu..).

Ako je pravni osnov za sticanje prava svojine ugovor, kauza ugovora mora biti upravljena na prenošenje prava svojine
na određenoj stvari sa prenosioca na sticaoca. Pravni osnov mora biti punovažan (ništav ugovor ne daje pravo svojine,
rušljiv će biti konvalidiran ako se u rokovima ne istakne zahtev).

Način sticanja

–

nepokretnosti

: upisom u javnu knjigu, potrebno je da ugovor ima određenu formu (pisana forma,

overa) i obavezno da sadrži

klauzulu intabulandi

(izričita izjava prethodnika

kojom pristaje da se na osnovu ovog pravnog posla kao imalac prava svojine upiše sticalac).

Način sticanja

–

pokretnosti

: na osnovu punovažnog pr.posla, predajom stvari u državinu sticaoca. Predaja stvari

zavisi od vrste stvari, dogovora strana i prirode posla. Smatra se izvršenom i kada iz konkretnih okolnosti proizilazi
da je izvršena predaja. Predaja je relevantna ako je učinjena sa namerom, pravo svojine prenosilac može preneti samo
ako je vlasnik stvari, predmet predaje mora biti

dopušten

moguć

određen/odrediv

, ne može ukoliko je stvar

izuzeta ili u ograničenom prometu.
Fizička predaja – određene manje stvari mogu se predati iz ruke u ruku (predaja robe u radnji); simbolična predaja –
neke stvari se ne mogu predati iz ruke u ruku ili su udaljene od ugovornih strana ili bi bilo nepodesno ili neracionalno
da se vrši fizička predaja; predaja se smatra izvršenom predajom određenih isprava kao što je skladišnica ili tovarni
list;
fiktivna predaja – pravo svojine stiče se u trenutku zaključenja pravnog posla, fizička predaja se fingira (predaja
kratkom rukom: stvar se nalazi u državini sticaoca po nekom pravnom poslu pa sa prenosiocem zasnuje pravni posao
o sticanju prava svojine na toj stvari; distanciona predaja: predaja robe licu koje za kupca organizuje otpremu; predaja
stvari bez prenosa prava svojine: npr. prodavac preda stvar ali zadrži svojinu dok je kupac ne isplati...).

III STICANJE NASLEĐIVANJEM ILI OSTAVLJANJEM LEGATA

Naslednik ili legatar na osnovu testamenta derivativno stiče pravo svojine. Nasleđivanje na osnovu zakona je
originarno sticanje jer se prava ne izvode iz prava prethodnika nego iz činjenica određenih zakonom i rešenjem suda.

IV STICANJE NA OSNOVU ODLUKE DRŽAVNOG ORGANA

Odluke: rešenje o deobi stvari u suvlasništvu, rešenje suda u izvršnom postupku, presuda suda kojom se poništava
ništav ugovor a stvar oduzima u korist Opštine, itd.

4. NAJČEŠĆI SLUČAJEVI ORIGINARNOG STICANJA SVOJINE

- stvaranje nove stvari, spajanje, mešanje, građenje na tuđem zemljištu, odvajanje plodova, održaj, sticanje svojine od
nevlasnika, okupacija, nalaz skrivenog blaga, eksproprijacija, komasacija, itd.

I Stvaranje nove stvari –

podrazumeva ulaganje rada da bi se od jedne ili više stvari dobila nova stvar. Izrađena stvar

nastaje ako je:
1. uložen rad,
2. korišćen materijal,
3. radom od materijala stvorena nova stvar,
4. nova stvar ima veću vrednost (ako neko od tuđeg materijala izradi novu stvar za sebe).
Pravo svojine na novu stvar pripada vlasniku od čijeg je materijala tu stvar, na osnovu pravnog posla, izradilo drugo
lice. Ako je neko od tuđeg materijala svojim radom izradio novu stvar, ona pripada njemu ako je savestan i ako je
vrednost rada veća od vrednosti materijala, a ako su vrednosti jednake - nastaje susvojina. Ako se izrađena stvar, bez
nesrazmerno velikih troškova, može vratiti u pređašnje stanje ili rastaviti, svakome će se vratiti ono što je njegovo. Za
razliku od pokretnih stvari, nepokretnosti se ne mogu preraditi u novu stvar.

Sjedinjenje

- spajanje i mešanje

–

faktička promena, nastala prirodnim događajem ili voljnom/nevoljnom

radnjom, na osnovu koje od 2 ili više stvari nastaje nova stvar; ako su stvari u svojini 2 ili više vlasnika stvari  (u
suprotnom ne proizvodi pravno dejstvo), moraju biti pokretne (na spajanje pokretne sa nepokretnom primenjuju se
posebna pravila kao što je građenje na tuđem zemljištu).
Smatra se da se stvari ne mogu razdvojiti: ako bi zbog toga nastala znatna šteta ili nesrazmerni troškovi, bez obzira na
to što bi se one fizički mogle podeliti. Na novoj stvari nastaloj spajanjem ili mešanjem nastaje  pravo susvojine  u
korist dotadašnjih vlasnika, srazmerno vrednosti koje su pojedine stvari imale u trenutku spajanja ili mešanja.
Ukoliko je neko od vlasnika pokretnih stvari bio nesavestan, savestan vlasnik može zahtevati u roku jedne godine od
sjedinjenja da mu cela stvar pripadne u svojinu ili da cela stvar pripadne nesavesnom vlasniku uz naknadu tržišne
vrednosti njegove stvari.
Posebna pravila važe ako su spojene stvari dva vlasnika  (a ne više vlasnika). Nebitno je da li su bili savesni ili
nesavesni, jedna od dve stvari mora imati "neznatnu vrednost" koju određuje sud u svakom konkretnom slučaju.
Vlasnik vrednije stvari stiče pravo svojine, a drugo lice ima prekluzivni rok od jedne godine da tužbom zahteva
naknadu tržišne vrednosti svoje stvari.

III Sticanje svojine odvajanjem plodova

–

plodovi su prihodi od neke stvari koji se najčešće javljaju periodično,

namenjeni su za odvajanje i ne iscrpljuju supstancu stvari.
Pravo svojine na plodove koju stvar daje pripada vlasniku stvari. Izuzetak je kad neko lice kao samostalan držalac drži
tuđu stvar (npr. zakupac), a od nje su se odvojili plodovi ili drugi delovi. Lice čija je državina bila savesna, a stvar
mora vratiti na osnovu tužbe, vraća samo stvar sa plodovima koji nisu ubrani; dok nesavestan držalac je dužan da
vrati vlasniku sve plodove (uz naknadu vrednosti ubranih plodova koje je potrošio, otuđio, uništio i koje je propustio
da ubere).
Najznačajnija podela plodova:
1.

prirodni

: organski proizilaze iz neke stvari, ne umanjuju njenu supstancu a nastaju bez ulaganja ljudskog rada (npr.

neposejana trava),
2.

industrijski

: nastaju ulaganjem ljudskog rada i uz pomoć prirode (npr. kulture voća) i

civilni

: proizilaze iz nekog pravnog posla, najčešće se ispoljavaju u novčanom vidu (kamata).

Plod postaje samostalna stvar odvajanjem od matične stvari; takvi viseći plodovi dele pravnu sudbinu glavne stvari i
postaju samostalni tek odvajanjem; a ubrani plodovi su ne samo odvojeni nego i u državini sticaoca.

5. GRAĐENJE NA TUĐEM ZEMLJIŠTU

Superficies solo cedit

– vlasniku zemljišta pripada sve što je spojeno sa zemljištem, bilo da iz njega raste ili je na

njemu izgrađeno. Ovo pravo više nije apsolutno, uzima se u obzir savesnost i rad.

1. Graditelj savestan

(nije znao ni mogao znati da gradi na tuđem zemljištu) a

vlasnik zemljišta nesavestan

(znao

za gradnju i nije se usprotivio), graditelj stiče pravo svojine na građevinskom objektu, na zemljištu na kome je objekat

Predstavlja odstupanje od pravila da prenosilac drugome ne može ustupiti više prava nego što ima.
Pravo svojine od nevlasnika se može steći ako se kumulativno ispune opšte pretpostavke i jedna od posebnih
pretpostavki.

Opšte pretpostavke

1. sticalac savestan,
2. pokretna stvar,
3. pravni posao na osnovu kojeg je preneta stvar na sticaoca punovažan teretan upravljen na prenos prava svojine
(prodaja, razmena, ugovor o delu),
4. stvar predata sticaocu.

Posebne pretpostavke

1. stvar pribavljena od nevlasnika koji u okviru svoje delatnosti stavlja u promet takve stvari (npr. zlatni nakit kupljen
u zlatari iako je ukraden),

2. stvar pribavljena od nevlasnika kome je vlasnik predao stvar u državinu na osnovu pravnog posla koji nije osnov za
pribavljanje pra.svojine (ugovor o ostavi, ostavoprimac proda nakit ostavodavca),

3. stvar kupljena na javnoj prodaji.

Raniji vlasnik je ovlašćen da od savesnog sticaoca zahteva da mu vrati stvar uz naknadu po tržišnoj ceni, ali samo ako
ta stvar ima za njega poseban značaj (očev sat, majčin nakit) i ako zahtev podnese pre isteka jedne godine od sticanja
prava svojine od nevlasnika na tu stvar.

9. ZAJEDNIČKA SVOJINA

Zajednička svojina je učešće dva ili više lica (zajedničara) u pravu svojine na istoj nepodeljenoj stvari, ali tako da
njihovi udeli nisu određeni realno ni idealno, ali su odredivi.

Ovlašćenja zajedničara

– veličina udela zajedničara ne utiče na njegova vlasnička ovlašćenja u zajedničkoj svojini.

Svaki ima pravo da stvar drži, upotrebljava i prisvaja koristi od nje u meri i na način predviđen sporazumom
zajedničara. Ako drugačije nisu uredili, plodovi i druge koristi pripadaju jednako svim zajedničarima. Svaki od
zajedničara može zahtevati da se u javnom registru upiše pravo svojine svih zajedničara. Članstvo se ne može preneti
na 3. lice, zajedničar svoj udeo može preneti samo na drugog zajedničara. Zajedničar za dugove odgovara do visine
svog udela. Da bi namirili svoja potraživanja poverioci mogu zahtevati deobu stvari u zajedničkoj imovini.

Obaveze zajedničara

– učestvuje u troškovima održavanja stvari i ispunjavanju zakonskih i drugih obaveza koje

terete vlasnika (npr. porez), a u skladu sa njihovim sporazumom ili odlukom suda.

Upravljanje stvarima

– obuhvata poslove redovnog i vanrednog upravljanja, potrebna je saglasnost svih zajedničara,

poslovi se mogu poveriti upravniku koji deluje kao punomoćnik zajedničara.

Zaštita prava

– zajedničar ima pravo da u svako doba zahteva da se polože računi i podele sve koristi od cele stvari;

zahteva donošenje sudske odluke ako se ne dogovore o načinu držanja, upotrebe i korišćenja zajedničkom stvari, da
zahteva potpunu ili delimičnu deobu i da štiti državinu koju mu povredi bilo ko od ostalih zajedničara. Zajedničari su
u pravnoj zajednici u pogledu predmeta spora tako da tužbu moraju podneti svi kao jedinstveni suparničari (tužbom
moraju svi biti tuženi).

Prestanak zajedničke svojine deobom

– određivanjem suvlasničkih delova na zajedničkoj stvari, zajedničari postaju

suvlasnici. Pravo na deobu ne zastareva, uvek se može podeliti i tokom trajanja i posle prestanka zajednice. Odricanje
od prava je ništavo. Ugovor o deobi nepokretne stvari mora biti pisan i overen kod notara. Punovažan je, po pravilu,
usmeni ugovor o deobi pokretnih stvari i prava. Ukoliko zajedničari ne zaključe ug. o deobi, smatra se da su udeli
jednaki. Postupak o deobi može pokrenuti svaki zajedničar i 3. lice koje ima pravni interes, predlog mora obuhvatiti
sve zajedničare, o predlogu odlučuje sud u vanparnici.

Oblici zajedničke svojine

1. naslednička zajednica – u trenutku smrti ostavioca, zaostavština prelazi na naslednike koji stiču zajedničku svojinu
koja traje do donošenja rešenja o nasleđivanju;
2. bračna/vanbračna

/porodična

zajednica

– stvari koje su stekli radom tokom trajanja zajednice.

10. SUSVOJINA

(oblik prava svojine)

Susvojina je pravo svojine dva ili više lica (suvlasnika) na istoj fizički nepodeljenoj stvari, određena u idealnom
(alikvotnom) delu i srazmeri prema celoj stvari. Svi suvlasnici sa svojim suvlasničkim delovima imaju onoliko prava
koliko ima jedan isključivi vlasnik stvari.
Delovi su određeni razlomkom, procentom ili decimalnim brojem. Stvar nije fizički podeljena nego je  podeljeno
pravo svojine prema apstraktnim (idealnim) delovima.
Suvlasnik je vlasnik idealnog dela stvari  i slobodno raspolaže svojim idealnim delom, a svi  suvlasnici zajedno su
vlasnici cele stvari.
Idealni deo stvari se smatra samostalnom stvari u pravnom prometu, s tim da suvlasnici imaju pravo preče kupovine
ako je to određeno zakonom.
Suvlasnik može svoj deo prodati, pokloniti ili razmeniti, može da konstituiše stvarna prava (npr. hipoteka), ali ne i
stvarne službenosti obzirom da se one prostiru na celu nepokretnost.
Suvlasnik je ovlašćen da se samostalno odrekne svog suvlasničkog dela stvari i na ovaj institut primenjuju se opšta
pravila o odricanju prava svojine.
Suvlasnik ima pravo da stvar drži i da se njome koristi srazmerno svom idealnom delu,  ali i više od toga ako pri tome
ne povređuje prava ostalih suvlasnika.
Oni zajedno i često istovremeno vrše faktičku vlast na fizički nepodeljenoj stvari. Nijedan od suvlasnika nema pravo
da sam (isključivo) vrši jedno ili sva ovlašćenja zajedno.?
Suvlasnik je ovlašćen da državinu štiti putem samopomoći ili sudskim putem protiv trećeg lica i od drugih sudržalaca.
Suvlasnici su nužni jedinstveni suparničari (nisu svi obuhvaćeni tužbom, odbiće se tužbeni zahtev).

Upravljanje stvarima

– zajedno upravljanje ne znači uvek i jednoglasnost. Zavisno od toga da li je potrebno

preduzeti značajan ili manje značajan posao uređeno je i upravljanje.

Poslovi redovnog upravljanja

– poslovi redovnog održavanja stvari kao što je držanje stvari na mestu koje će

očuvati njena svojstva (vino u odgovarajućim bačvama i podrumu), popravke stvari (promena slavina), obavljanje
redovnog auto servisa, obrađivanje zemljišta, setva, žetva, itd.
Za ove poslove potrebna je saglasnost suvlasnika čiji delovi čine više od ½ stvari. Odluku o redovnom upravljanju
može doneti i sud: ako zbog podele glasova nije postignuta potrebna saglasnost, preduzimanje posla je neophodno za
redovno održavanje stvari i ako je neko od suvlasnika podneo osnovnom sudu predlog.

2) Poslovi vanrednog upravljanja

– promena namene stvari, izdavanje stvari u zakup, zasnivanje hipoteke na celoj

stvari, zasnivanje službenosti, itd.
Za ove poslove potrebna je saglasnost (jednoglasnost) svih suvlasnika.
Suvlasnik nezavisno od veličine svog dela ima pravo veta i može sprečiti donošenje odluke koja se odnosi na celu
stvar. Ukoliko se protivi donošenju odluke o poslu vanrednog upravljanja ima pravo da zahteva razvrgnuće (deobu)
suvlasništva. Suvlasnici mogu upravljanje poslovima poveriti upravniku (jedan ili više suvlasnika ili treće lice), koji
deluje kao nalogoprimac i punomoćnik.

Prestanak suvlasničke zajednice –

svaki suvlasnik može da traži prestanak zajednice u svako vreme osim u

nevreme. Pravo na deobu ne zastareva (fizička i civilna). Ukoliko ne mogu da se dogovore, sud donosi odluku o deobi
s tim što će prvo pokušati fizičku deobu, ako ne onda civilnu (stvar se proda, a dobijena vrednost se podeli srazmerno
veličini udela; stvar može pripasti i jednom suvlasniku, a da on isplati ostale).

11. ZAŠTITA PRAVA SVOJINE

Pravo svojine kao subjektvno i kao apsolutno pravo može biti povređeno oduzimanjem stvari ili smetanjem prava,
zbog čega vlasnik ima ovlašćenje na podnošenje svojinske (petitorne) tužbe.

Reivindikaciona tužba

– podnosi je vlasnik individualno određene stvari koji je prestao biti njen držalac protiv

držaoca st

v ari

. Tužilac mora da dokaže pravo svojine kao i da se stvar nalazi u faktičkoj vlasti tuženog. Pravo na

podnošenje ove tužbe ne zastareva. Stvar mora biti individualno određena, ako je oduzeta generična stvar  (koja se
označava po nekoj mernoj jedinici kg, l...)  onda se može podneti tužba zbog neosnovanog obogaćenja ili naknade
štete. Ako je tužbeni zahtev usvojen, tuženi se obavezuje da stvar vrati nazad tužicu.  Obaveze držaoca:
1. savestan držalac

a) nije dužan da plati naknadu za korišćenje
b) ne odgovara za pogoršanje ili propast stvari