1. Pojam i vrste izvora gradjanskog prava
Извори грађанског права су опште норме које регулишу грађанскоправне односе, као посебне
друштвене односе.
Општа правна норма
је извор права јер се односи на неодређени број случајева и примењује се
неограничено, док се појединачна правна норма исцрпљује једном применом.
Скуп свих општих грађанскоправних норми назива се грађанским правом у објективном смислу
(објективно грађанско право).
Опште правне норме
називају се и
формалним изворима права.
За разлику од формалних извора права под материјалним изворима права подразумевају се они
друштвени чиниоци који утичу на стварање права.
Објективно грађанско право
може да се јави у форми писаних и неписаних извора. Најзначајнији
писани извор је закон, а неписани обичајно право.
Судска пракса
није формални извор права (у континенталном праву). Међутим, de facto она је извор
права јер су судови дужни да једнобразно поступају у истим ситуацијама.
Правна наука
- доктрина, није извор права у формалном смислу јер теоријско мишљење нема
обавезну снагу, али снагом аргумената утиче на развитак законодавства и судске праксе.
2. Zakon kao izvor gradjanskog prava
Значајнији закони Републике Србије:
Закон о облигационим односима
из 1978. године, регулише основе облигационих односа у промету
роба и услуга
Закон о основним својинско-правним односима
из 1980. године, који је изменама из 1996. године
преименован у Закон о основама својинско-правних односа.
Закон о ауторском и сродним правима
из 2004. године
Права индустријске својине регулисана су следећим законима:
Закон о патентима
из 2004. године,
Закон о жиговима
из 2004. године,
Закон о правној заштити дизајна
из 2004. године и
Закон о ознакама гографског порекла
из 2006. године.
Од посебног значаја за општи део грађанског права, нарочито за статусна питања физичких лица је
Закон о ванпарничном поступку Србије
из 1982. године.
На парнични и извршни поступак примењују се:
Закон о парничном поступку и Закон о извршном
поступку.
3. Obicaji i uzanse kao izvor gradjanskog prava
Обичај
је неписано опште правило понашања, настало дуготрајном устаљеном применом у
одређеним ситуацијама и прихваћено од стране припадника одређене друштвене заједнице.
Најзначајнија подела обичаја је она на
правне обичаје (обичајно право) и фактичке обичаје
.
Правни обичај
је неписано правило понашања праћено свешћу о његовој обавезности. Да би неки
обичај био правни потребно је да се испуне два услова, један објективне, а други субјективне природе.
Објективни услов подразумева устаљено, једнообразно и дуготрајно понашање људи у одређеним
друштвеним односима. Други услов, субјективне природе, је постојање свести или уверења о правној
обавезности одређеног понашања (opinio iuris, opinio necessitatis). Објективни и субјективни услов
треба кумулативно да се испуне да би настао правни обичај, који постаје правно обавезујући.
Обичајно право
је правно обавезујуће ако је то утврђено законом. Правни обичај се примењује кад год
није у супротности са императивним законским одредбама. Правни обичаји се теже доказују.
Фактички обичај
је правило понашања настало спонтаним прихватањем од стране заинтересованих
лица којем за разлику од правног обичаја недостаје свест о правној обавезности. Непоштовање
фактичког обичаја није санкционисано државном принудом, него специфичном санкцијом друштвене
заједнице у којој се обичај примењује, као што су: подсмех, презир, бојкот, новчана казна, па чак и
физичка принуда итд. Обичаји ове врсте су многобројни и разноврсни (нпр. обичај даривања младе,
рођеног детета, обичаји везани за закључивање и извршење уговора итд.). Фактички обичај постаје
правно обавезан када закон упућује на његову примену. Фактички обичај постаје правно обавезујући
када се странке у правном послу позову на њега изричито или прећутно.
Узансе
су кодификовани и у облику зборника објављени трговачки (пословни) обичаји, које доносе
професионална удружења, асоцијације трговаца као што су: коморе, берзе и сл.
Узансе
могу бити
опште
,
које важе међу трговцима (привредницима) у промету робом и
посебне
које важе за промет
одређеном врстом робе или за одређену привредну грану. У нашем праву посебан значај имале су
Опште узансе
за промет робом које је 1954. године донео Пленум Главне државне арбитраже, а које су
и данас у примени. Према Закону о облигационим односима узансе се примењују ако су учесници у
облигационом односу уговорили њихову примену или ако из околности произилази да су њихову
примену хтели. Значај узанси је вишеструк. Њима се олакшава закључивање правних послова јер
уместо мноштва уговорних одредаба којима би се регулисао одређени правни посао, довољно је да се
стране у уговору позову на примену одговарајуће узансе.
4. Fizicko lice
Физичка лица
су људи као индивидуе.
Физичко лице
постаје субјект права моментом рођења. Правну
способност коју стиче рођењем има за цео живот.
Правна способност
је својство личности која се поистовећује са њом. Правна способност се не може
преносити, лице се ње не може одрећи нити лишити. Правна способност је неограничена и по
садржини једнака за сва физичка лица. С обзиром да правна способност није субјективно право него
својство личности, свако физичко лице је субјект права. Према Уставу Републике Србије ''Свако лице
има правну способност''.
Физичко лице
стиче правни субјективитет рођењем. Да би рођење имало за последицу настанак
правног субјекта - да би се стекла правна способност потребно је да се дете живо роди, односно, да
после рођења, макар у неком тренутку показује знаке живота. Од правила да се правни субјективитет
признаје рођеном детету још од римског права постоји изузетак по којем се зачето, а нерођено дете,
сматра рођеним (признаје му се својство субјекта права) ако је то у његовом интересу, под условом да
се живо роди.
Правни субјективитет физичког лица гаси се:
1.смрћу и
2.проглашењем несталог лица за умрло.
Наступањем смрти,
без обзира на узрок, правни субјективитет престаје природним путем, а
проглашењем несталог лица за умрло правним путем.
Лица која истовремено изгубе живот несрећним случајем, а међусобно се наслеђују називају се
коморијенти. Наше позитивно право је усвојило принцип да су коморијенти истовремено умрли и да се
не могу међусобно наслеђивати.
Несталим
се сматра оно лице које је дуже време одсутно из свог места пребивалишта, а за које је
неизвесно да ли је живо. За разлику одсутног лица за које се претпоставља да је у животу, код несталог
лица постоји сумња односно неизвесност о његовом животу.
Према
Закону о ванпарничном поступку
Републике Србије за умрло се може прогласити лице:
*О чијем животу за последњих пет година није било никаквих вести, а од чијег рођења је прошло
седамдесет година,
*О чијем животу за последњих пет година није било никаквих вести, а вероватно је да више није живо,
Које је нестало у бродолому, саобраћајној несрећи, земљотресу, пожару, поплави или у каквој другој
непосредној смртној опасности, а о чијем животу није било никаквих вести за шест месеци од дана
престанка опасности,
*Које је нестало у току рата у вези са ратним догађајима, а о чијем животу није било никаквих вести за
једну годину од дана престанка непријатељства.
Са навршених 14 година стиче се деликтна способност. Лица у том узрасту одговорна су за
проузроковану штету према општим правилима за наканду штете. Одговарају за штету самостално без
солидарне одговорности родитеља, под условом да су способна за расуђивање.
6. Atributi fizickih lica
Физичко лице
има одређена својства која му служе за правно одређење, индивидуализацију у
правном промету.
Атрибути физичких лица су:
лично име, пребивалиште и држављанство
.
Лично име
је назив физичког лица којим се оно идентификује у правном саобраћају. Право на име је
лично право које је непреносиво и неимовинско, којега се његов носилац не може одрећи. Ово право
је апсолутно, јер делује према свима. Право на име не може застарети нити неупотребом престати,
неодвојиво је од личности. Свако физичко лице има лично име које му служи за разликовање од других
лица и стоји у сталној и нераскидивој вези са личношћу одржавајући њену индивидуалност. Свако лице
има право на лично име и обавезу да се њиме служи.
Лично име
се састоји из породичног имена или презимена и имена у ужем смислу. Док презиме
означава припадност породичној заједници име у ужем смислу означава ближе одређење у породици.
Лично име детета
одређују родитељи споразумно. У погледу избора имена у ужем смислу постоји
потпуна слобода у избору, с тим што се забрањује одређивање погрдних имена, имена којима се вређа
морал или су у супротности са обичајима и схватањима средине.
У погледу одређивања презимена не постоји толики степен слободе избора, јер дете може добити
презиме једног од родитеља или презиме оба родитеља. Заједничкој деци родитељи не могу
одредити различита презимена.
Орган старатељства
одређује лично име детету, ако су му родитељи одредили погрдно име, име којим
се вређа морал или име које је у супротности са обичајима и схватањима средине.
Лично име се уписује у матичну књигу рођених. Упис има конститутивно дејство, јер од тог тренутка
постаје саставни део личности и заштићено је правом.
Лично име
се може променити на два начина: променом породичног статуса или на захтев у управном
поступку.
Ступање у брак може да има за последицу промену презимена. Супружници се могу споразумети:
а) да свако задржи своје презиме,
б) да уместо свог узме презиме другог супружника и
в) да свом презимену дода презиме другог супружника
.
*Право на промену личног имена
има свако лице које је навршило 15 година живота и које је
способно за расуђивање.
Неће се одобрити промена имена лицу:
а
) против кога се води кривични поступак за дело за које се гони по службеној дужности,
б
) лицу које је већ осуђено за кривично дело за које се гони по службеној дужности, док казна није
извршена или док трају правне последице осуде,
в
) које променом личног имена намерава да избегне неку законом утврђену обавезу,
г)
које намерава да промени име у погрдно име, име којим се вређа морал или име које је у
супротности са обичајима и схватањима средине.
*
Промена имена се мора уписти у матичну књигу рођених и венчаних.
Пребивалиште (domicil)
је место за које се лице трајније веже и које представља центар његових
животних активности. Пребивалиште је значајна правна чињеница за многе гране права.
Административне обавезе испуњавају се у месту пребивалишта одређеног лица. У правној теорији се
пребивалиште сматра атрибутом физичког лица зато што свако мора да има пребивалиште, јер не
постоје лица без пребивалиште и свако може да има само једно пребивалиште. Ово правило важи без
изузетка у свим правним системима.
Према нашем закону пребивалиште је место у коме се грађанин настанио са намером да у њему стално
живи.
Према овој дефиницији захтевају се два услова за стицање пребивалишта: 1.настањивање и живљење
на одређеном месту и 2.намера да се у њему стално живи. Свако лице је дужно да пријави место
становања надлежном органу у року од 8 дана од дана настањивања, као и његову промену.
Малолетна деца имају пребивалиште својих родитеља или стараоца.
*Боравиште
је место у којем грађанин привремено борави ван свог пребивалишта. Ту се лице налази
извесно време, без намере да се ту настани односно да стално живи.
Држављанство
је правна припадност физичког лица одређеној држави (државноправном поретку).
Држављанство као правна веза државе и појединца значи формалноправно признавање свих права
појединцу које правни поредак прокламује (политичка, грађанска, имовинска, социјална итд.), али и
обавезе које такво лице има према држави. Држављанство је један од атрибута физичког лица којим се
врши његова индивидуализација у правном саобраћају.
Постоје два основна начина стицања држављанства:
1.По крвној вези (ius sanguinis),
према којем деца фактом рођења стичу држављанство својих
родитеља. У нашем праву, дете стиче држављанство Републике Србије уколико су оба родитеља у
тренутку његовог рођења држављани Републике Србије. Ако је само један од родитеља у тренутку
рођења детета држављанин Републике Србије, потребно је да је дете рођено на територији Републике
Србије.
2.По месту рођења детета (ius soli
),
према коме дете стиче држављанство оне државе на чијој је
територији рођено.
Постоје и допунски начини стицања држављанства: прирођењем, на основу међународног уговора, и
ако су родитељи апатриди или непознати.
Закон о држављанству Републике Србије, предвиђа могућност стицања држављанства путем пријема у
држављанство Републике Србије, на захтев странца који је стално настањен у Републици Србији под
условом: да је старији од 18 година и пословно способан, да има отпуст из страног држављанства, да је
до подношења захтева три године непрекидно имао пребивалишта на територији Републике Србије и
да поднесе писану изјаву да Републику Србију сматра својом државом.
Физичко лице
може бити држављанин једне или више држава
(бипатриди или полипатриди).
Постоје и
лица без држављанства
(апатриди
)
и имају исти положај као страни држављани.
У погледу права која могу уживати страни држављани на домаћој територији разликујемо:
1.Права која су подједнако доступна и домаћим и страним држављанима,
2.Права која странци могу стицати само под одређеним условима и
3.Права која су резервисана само за домаће држављане.
7. Lisavanje poslovne sposobnosti
Пунолетно лице које је стекло пословну способност може одлуком суда бити лишено пословне
способности уколико постоје разлози услед којих то лице није способно да схвати значај својих правних
радњи.
У нашем праву лице може бити потпуно лишено пословне способности ако постане неспособно за
расуђивање услед болести или сметњи у психофизичком развоју.
Телесни недостаци по правилу не утичу на пословну способност неког лица, али уколико су они таквог
карактера да утичу на умне способности и онемогућавају лице да нормално расуђује могу се узети као
разлог за одузимање пословне способности.
Одлуку о проглашењу пунолетних лица за пословно неспособне доноси општински суд у
ванпарничном поступку. Одлука се доноси у облику решења.
Поступак за лишење пословне способности покреће и води суд по службеној дужности, као и на
предлог органа старатељства, брачног друга, детета или родитеља лица код ког су се стекли услови за
лишење односно ограничење пословне способности.
Лицима потпуно лишеним пословне способности одређује се старатељ.
Правни послови које закључи лице неспособно за расуђивање, потпуно лишено пословне способности
сматрају се ништавим.
Када престану разлози због којих је лице лишено пословне способности суд ће по службеној дужности,
на предлог органа старатељства и заинтересованих лица (родитељ, брачни друг, дете и др.) донети
решење о враћању пословне способности.
1.Систем пријаве
- према овом систему правно лице настаје моментом пријаве надлежном државном
органу.
2.Систем одобрења
- у овом систему посебно је наглашена улога државног органа који цени
цеклисходност оснивања правног лица пре него што одобри његов настанак.
3.Нормативни сиситем
је карактеристичан по томе што се законом утврђују услови и поступак за
настанак правног лица и када су они испуњени надлежни орган је дужан да таквој организацији призна
својство субјекта права - правну способност. Овај сиситем је обично праћен и регистрацијом правног
лица, с тим што регистарски суд нема овлашћење да испитује целисходност оснивања правног лица,
него само да ли су испуњени услови (
формални и материјални
) за његово оснивање.
Правни пореци обично за настанак правног лица траже и упис правног лица у посебне регистре.
Регистри с
у посебне јавне књиге које води суд, агенција или управни органи и у које се уписују подаци
од значаја за правно лице.
Упис у регистар
врши се према правилима ванпарничног или управног поступка.
Брисање из регистра врши се по службеној дужности или на захтев странке.
9. Vrste pravnih lica
Za organizaciju sa statusom pravnog lica pravno je vazno da li je
1
)po svojoj strukturi :
udruzenje ili ustanova
.
2)
po cilju i vrsti delatnosti:
komercijalna ili nekomercijalna
3)
po tipu svojine:
jednosvojinsko pravno lice
ili
mesovito
.
Pravna lica
se u nasem pravu ne dele na javnopravna i privatnopravna.
Udruzenja
–
je organizacija ciji cilj, postojanje, uredjenje i funkcionisanja opredeljuju sami clanovi. Po broju
clanova udruzenja su:
*
jednoclana
(inokosna, unipersonalna)
*
viseclana
(kolegijalna, multipersonalna, udruzenja u uzem ili tradicionalnom smislu reci). Ne odlucuje broj
ucesnika, nego broj clanova.
Ucesnik
je svako koje u sastavu organizacije (organ, clan, zaposleni), a
clan
je
samo onaj
ucesnik
koji ima odgovarajuci (
clanski
) status: ko u odnosu sa organizacijom ima prava i obaveze
odredjene vrste – pravo na udeo u dobiti, na ucesce u upravljanju, u vodjenju poslova, obavezu uloga,
clanarine, ucesca u snosenju gubitka, odgovornosti i dr.
Udruzenje
je viseclano ako vise ucesnika ima status clana.U nacelu je dovoljno da udruzenje ima bar dva
clana, osim ako njegova priroda ili propis zahtevaju veci broj, kao npr. za zadrugu tri, za politicku stranku sto.
Maksimalan broj clanova propisuje se samo izuzetno, bilo neposredno kao npr. da drustvo sa ogranicenom
odgovornoscu moze imati najvise trideset clanova, bilo posredno kao npr. sa ogranicenim brojem deonica.
Jednoclano udruzenje
ima samo jednog clana: jednom jedinom ucesniku pripadaju sva clana prava i obaveze.
(jedno deonicko drustvo sa jednim deonicarem, drustvo sa ogranicenom odgovornoscu sa jednim clanom).
Dok sve vrste udruzenja mogu biti
viseclana, jednoclana
mogu biti samo ona kojima to dopusta njihova
priroda i propis: npr zadruga upravo nastaje radi uzajamnog pomaganja, pa ne moze neko sam sebi biti
zadrugar
,
komanditno drustvo
rezultat je potrebe da se podele uloge izmedju
komplementara
i
komanditora
; propisano je npr.
deonicko drustvo
, drustvo sa ogranicenom odgovornoscu da mogu biti
jednoclana.
Ustanova
- je organizacija ciji cilj, uredjenje i nacin funkcionisanja odredjuje osnivac, a u zivot sprovode
ucesnici (organi, zaposleni). Kako ni osnivac ni ucesnici ne gospodare ustanovom, ne odgovaraju svojom
imovinom na njene obaveze. Uticaj osnivaca na cilj, uredjenje i funkcionisanje iscrpljuje se aktom o osnivanju,
a potom on, eventualno, samo nadzire kako ucesnici ostvaruju cilj ustanove. Ni osnivac ni ucesnici ne mogu
po svom nahodjenju ukinuti ustanovu, jer ona ni ne postoji u njihovom interesu, vec u koristi trecih
(destinatera). Ali ni korisnici ne mogu da je ukinu, jer niti su je osnovali, niti su njeni ucesnici. Figurativno rece,
jednom osnovana, ustanova (kao da) pripada sebi samoj.
