Državina –pojam, vrste zaštite, smetanje, postupak radi smetanja
Posebni postupak radi smetanja državine
zaštita državine
Pojam I zaštita d r ž a v I n e
Postupak radi smetanja državine

Izvori stvarnog prava

Pojam i vrste svojine
Pojam I karakteristike prava svojine
Svojina-pojam I vrste,sadržina,obeležja, zaštita, način sticanja
Način sticanja svojine
Pojam I vrste svojine
Pravo svojine
PRESTANAK PRAVA SVOJINE

Zajednička svojina
Deoba zajedničke imovine
Zajednička svojina
Sticanje prava svojine
Etažna svojina
Zajednička svojina

Stranačka, parnična I poslovna sposobnost, deliktna
Pojam I oblici krivice u građan.pravu (pretpostavljena i dokazana, subjektivna i objektivna)
Pojam i oblici krivice

Razlika između stvarnih i relativnih prava 6 ih ima
Razlike I sličnosti između stvarnih I obligacionih prava

Derivativni načini sticanja svojine
Originarni načini sticanja svojine
Okupacija
Građenje na tuđem zemljištu
Održaj
Originarni načuin sticanja svojine

Paulijanska tužba
Prestanak hipoteke

jemstvo
Jemstvo-vrste

Brisovna tužba

Detencija priraštaj

Razlika između stvarnih i relativnih prava 6 ih ima

1) Obligaciona prava su relativna i

deluju

između tačno određenih ugovornih strana, dok su stvarna prava

apsolutna i deluju erga omnes (prema svima).

Izuzeci

su obligacioni odnosi koji proizvode stvarnopravno dejstvo: ugovori u korist trećeg lica,

kolektivni ugovori, ugovor o zakupu nepokretnosti koji je upisan u zemljišne knjige, paulijanska tužba
koja se podiže protv trećeg lica sa kojim poverilac nije u pravnom odnosu.

2) Druga

razlika je u predmetu,

dok je predmet stvarnih prava stvar, predmet obligacionih je ponašanje

dužnika.

3) Razlikuju se i

po načinu sticanja

, stvarna se stiču predajom i upisom u zemljišne knjige - katastar,

a obligaciona na osnovu ugovora i drugih obligacionih poslova

4) Stvarna prava se

štite

reivindikacionom, a obligaciona akvilijanskom tužbom (tužba za naknadu štete)

5) Stvarna prava su

taksativno nabrojana

u zakonu (princip numerus clausus), a obligaciona nisu

zakonom ograničena i njihov broj se stalno menja

6) Stvarna prava ne

zastarevaju

, za razliku od obligacionih

Sličnosti između obligacionih i stvarnih prava

1.- Relativiziranje stvarnih prava.-
Stvarna prava nemaju uvek apsolutni karakter – ne deluju prema svakome.

Primer

, pravo svojine na pokretnu stvar pod određenim uslovima može da se pribavi i od lica koje

nije vlasnik.

Kad pravi vlasnik sazna da je njegova stvar data u ruke trećeg lica (kupca) mimo njegove

volje on nema pravnu mogućnost da je od njega povrati. Prema ZOSPO, „raniji vlasnik od savesnog
sticaoca može da zahteva da mu stvar vrati uz naknadu po prometnoj ceni, ukoliko ta stvar za njega ima
poseban značaj“. Ovo pravo gasi se po proteku godine dana od sticanja prava svojine na dotičnu
stvar. Ono ima obligacionopravni a ne stvarnopravni karakter.

2.- Apsolutiziranje obligacionih prava.-
To je slučaj kada obligaciona pravapokazuju tendenciju da se po svome dejstvu izjednače sa stvarnim

* ZOO predviđa da zakupodavac može, radi naplate svojih potraživanja od   zakupca,   zahtevati
neposredno od podzakupca isplatu iznosa koju ovaj  duguje zakupcu po osnovu podzakupa.
  * Ako zakupodavac stvar datu u zakup proda nekom trežem, kupac ne možetražiti od zakupca da mu
preda stvar pre proteka vremena za koje je zakupugovoren.
- Obligaciona prava deluju prema trećim licima i kroz ustanovu  pobijanja dužnikovih pravnih
radnji van stečaja.
- Obligaciona prava mogu dobiti apsolutno dejstvo i   u p i so m   u   z e m l j i š n e   knjige. Prava koja
se tiču nepokretnih stvari – pravo zakupa, pravo otkupa i   p r a v o   p r e č e   k u p o v i n e   d o k   s e
n e   u p i š u   u   z e m l j i šn e   k n j i g e   v a ž e   sa m o   p r e m a određenom dužniku, a posle upisa i prema
svakom kasnijem pribaviocu stvari

II shvatanja državine

I) Subjektivno shvatanje - je izgradilo rimsko pravo. Držalac stvari je lice koje ima fakticku vlast na stvari
(corpus possessioonis) i volju da stvar drži za sebe (animus rem sibi habendi). Lice koje nema animus je
detentor i nema pravo (nije imalo pravo) da uživa državinsku zaštitu.

II) Objektivno shvatanje - Subj. shvatanje je sužavalo državinsku zaštitu s obzirom da je animus rem sibi
habendi teško utvrditi. U savremenom pravu je zbog toga izgrađena objetivna koncepcija državine po
kojoj držalac ono lice koje ima faktičku vlast na stvari (corpus possessioonis).

Vrste državine

Državina stvari i državina prava

Zakon o osnovama svojinskopravnim odnosima, pored državine stvari poznaje i

državinu prava.

Tako

se, u smislu Zakona o osnovnim svojinskopravnim odnosima predviđa, da

državinu prava stvarne

službenosti

, ima lice koje faktički koristi nepokretnost drugog lica u obimu koji odgovara sadržini iste

službenosti. Više lica mogu imati državinu na jednoj stvari ili pravu, tzv. sudržavina.

Državina stvari

po sadržini odgovora pravu svojine, nezavisno od okolnosti da li je njen vlasnik ili

državlac on se ponaša kao vlasnik. Postupci koji znače državinu nazivaju se

aprehenzioni akti.

Faktička

vlast na stvari ne znači da je svojinski držalac mora neprestalno vršiti. Sprečnost usled više sile ili slučaja
ne znači prestanak državine.

Neposredna i posredna državina

Zakon o osnovnim svojinskopravnim odnosima u članu 70. pređviđa, da državinu stvari ima svako lice
koje neposredno vrši faktičku vlast na stvari

(neposredna državina).

Osim toga, u skladu sa ovim

članom zakona, državinu stvari ima i lice koje faktičku vlast na stvari vrši preko drugo lica, kojem je po
osnovu ploduživanja, ugovora o korišćenju stana, zakupa, čuvanja, posluge ili drugog pravnog posla dali
stvar u neposrednu državinu

(posredna državina).

Tu postoji i zahtev za predaju stvari koju ima posredni

držalac prema neposrednom.

3. Isključiva (individualna) i Sudržavina

Isključiva državina

je ona koju vrši jedno (fizičko ili pravno) lice tako da iz državines tvari ili prava

isključuje sva druga lica. to može da bude iključiva državina na realno izdvojenom delu, dok na drugom
neko drugi vrši ...

Sudržavina

postoji kada više lica vrše faktičku vlast na istoj stvariili pravu,moguća je u dva vida i to:

1) kao prosta

sudržavina (gde je svaki sudržalac u vršenju faktičke vlasti na zajedničkoj stvari ograničen

konkurencijom u obavljanju faktičke vlasti od strane drugih sudržalaca - na primer, korišćenje
zajedničkog tavana, zajedničkog podruma i sl. ),

2) kao zajednička

državina (gde svi sudržaoci imaju zajednu faktičku vlast nad stvari). Kod zajedničke

državine, sudržalac nema mogućnost da sam obavlja faktičku vlast nad stvari.

Zakonita i nezakonita državina (s obzirom na osnov i način sticanja)

Pod zakonitom

državinom, smatra se

ona državina koja se zasniva na punovažnom pravnom osnovu

Takav pravni posao naziva pravnim osnovom državine

(justus titulus posesionis).

U Zakonu o osnovnim svojinskopravnim odnosima (član 72), ističe se takođe da se državina smatra
zakonitom ako je zasnovana na punovažnom pravnom osnovu koji je neophodan za sticanje prava svojine
i kad ista nije pribavljena, silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja.

Nezakonita

je državina, dakle, ona državina kada je vlasnik do nje došao nezakonitim putem (bez

pravnog osnova) ili je istu ovaj pribavio putem sile, prevare ili zloupotrebom poverenja.
Nezavisno od okolnosti da li je državina zakonita ili ne , ona uživa pravnu zaštitu.
Ovakva deoba je značajna za sticanje stvarnih prava održaja. Tako se zakonita državina može steći putem
održaja kroz određeno vreme, a nezakonita se na ovaj način ne može steći.

Savesna i nesavesna drzavina(s obzirom na postojanje određenih momenata na strani držalaca)

Savesna

je ona državina do koje je njen držalac došao savesnim putem. Savesan držalac je onaj koji

osnovano smatra da ima punovažan pravni osnov za državinu stvarnog prava. On je u dobroj veri (bona
fidei possessor) ali u zabludi. Zakonodavac, pored elemenata (punovažnog pravnog osnova i da ista nije
pribavljena

silom, prevarom i zloupotrebom poverenja

) zahteva za savesnu državinu da držalac

ne zna ili

ne može znati da stvar koju drži nije njegova

. Savesnost državine se uvek

predpostavlja.

Lice koje ističe

da je nečija državina nesavesna mora to i da dokaže. Ako je vlasnik stvari podneo tužbu protiv držaoca,
on postaje nesavestan momentomm dostavljanja tužbe tuženom na odgovor. Ali tužilac može dokazati da
je držalac postao ranije nesavestan.

Nesavesna

državina je ona državina, gde držalac prilikom njenog sticanja je znao ili je po okolnostima

slučaja morao da zna da nema pravo da stvar drži, odnosno da pribavljena stvar ne pripada licu od koga
istu stiče.

Savesnost, odnosno nesavesnost pravnog lica pri sticanju državine, ceni se prema savesnosti ili
nesavesnosti zastupnika, odnosno organa pravnog lica.

Obično je savesna državina, u isto vreme i zakonita državina, ali se može dogoditi da državina bude
zakonita ali da nije savesna. Tako na primer, kad neko kupi određenu stvar, a zna da je držalac takve
stvari do iste došao na pravno nedozvoljen način, takva državina je zakonita ali nesavesna. Savesnost
mora postojati kroz čitav period trajanja državine, da bi se držalac stvari mogao na nju pozivati.

Ista podela državine na savesnu i nesavesnu državinu je od posebnog značaja kad se radi o održaju ili
vraćanju plodova od držaoca. Ali, ne utiče na državinsku zaštitu.

Neprava (manljiva) i prava državina (istinita i neistinita) (s obzirom na osnov i način sticanja)

Neprava ili manljiva državina je ona državina koju određeno lice stiče silom, zloupotrebom poverenja
(izmoljeno) ili prevarom.

Prava državina je stečena na pravno dopušten način.

Ova deoba državine (na manljivu i pravu državinu) je od značaja za neke vrste održaja (na primer,
službenost), a posebno za državinsku i svojinsku zaštitu, jer ne može isticati protiv lica od koga je na
manljiv, neistinit način

- Poseban postupak u sporovima zbog smetanja državine

Pod smetanjem državine podrazumeva se samovlasno zahvatanje telesnim radnjama u tuđu državinu.
Može da se učini na 2 načina:

1) putem uznemiravanja 2) putem oduzimanja

Državinsku zaštitu uživa ne samo

neposredni

držalac, nego i

posredni

. Svako od

sudržalaca

ima

državinsku zaštitu prema trećem licu.

Pasivno legitimisan

u državinskoj parnici je lice koje je učinillo radnju smetanja. Ako je protivpravna

radnja učinjena po

nalogu

nekog trećeg lica onda je i to lice pasivno legitimisano u državinskoj parnici.

Cilj

tužbe je da se uspostavi pređašnje faktičko stanje koje je postojalo pre smetanja.

Sudska zaštita od uznemiravanja, odnosno oduzimanja državine, može se po našim važećim propisima
(član 77. ZOSPO) tražiti u

rok

u od

30 dana

od dana saznanja za

smetanje i učinioca,

a najkasnije u roku

godinu dana

od dana nastalog smetanja. Svako novo smetanje ima za posledicu da prekluzivni rok

kreće iznova da teče.

Predmet spora

zahtev tužioca da sud zabrani tuženom dalje uznemiravnje, odnosno da naloži vraćanje

oduzete državine.
Da bi sud usvojio zahtev u parnici u kojoj smetanje u vreme zaključenja glavne rasprave

ne postoji,

potrebno je da tužilac učinin VEROVATNIM da će tuženi da ponovi smetanje na isti način.

Raspravljanje o tužbi zbog smetanja držaine se

ograničava

samo na

pretresanje i dokazivanje

poslednjeg mirnog stanja državine i nastalog smetanja.
Ne može

se postaviti

zahtev za naknadu štete

ili neki drugi zahtev

, isključeno

je raspravljanje o pravu

na državinu.

(pravnom osnovu)

Tuženi u svojoj

odbrani

može da ističe da

stvar nije bila u državini

tužioca

, da

njegova radnja nije

predstavljala smetanje

ili da je

uopšte nije učinio smetanje

Zakon propisuje pravila vezana za

hitnost

u rešavanju ovih sporova, pre svega prilikom određivanja

rokova i ročišta, u ovom postupku se

ne primenjuju pravila o odgovoru na tužbu

i održavanju

pripremnog ročišta.

U pozivu se tuženi upozorava naposledice nedolaska - rešenje zbog izostanka.
Sud u toku postupka sud je ovlašćen da po sl. dužnosti odredi privremene mere u skaldu sa ZIO i bez
saslušanja protivne stranke a radi se o otklanjanuju hitne opasnosti od

protivpravnog oštećenja

ili

sprečavanja nasilja

ili

otklanjanja nenadoknadive štete

, a protiv tog rešenja nije dozvoljena posebna

žalba. Rok za donošenje rešenja o privremenoj meri po predlogu stranke je 8 dana.

Paricioni rok

sud odredjuje prema okolnostima svakog konkretnog slučaja. Rok za izjavljivanje žalbe je

8 dana, iz opravdanih razloga sud može da odredi da žalba nema

suspenzivno dejstvo.

Predlog za ponavljanje postupka može se podneti u roku od