SEMINARSKI RAD
GRAĐANSKO PRAVNA ODGOVORNOST I
ODGOVORNOST ZA DRUGOG
Predmetni nastavnik:
Student:
Beograd, decembar 2017.
2
Građanska pravila o odgovornosti
Zakon o obligacionim odnosima izričito zabranjuje nanošenje štete. U članu 16. stoji:
“Svako je dužan da se uzdrži od postupka kojim se može drugome pričiniti šteta”. Ova norma
stoji na samom početku zakona, među osnovnim načelima, što svedoči o posebnom značaju
koji joj zakonodavac pridaje.
Dakle, postoji opšta pravna dužnost uzdržavanja od nanošenja štete drugim licima. Onaj
koji se o nju ogreši postaje dužnik jedne obaveze – mora da nadoknadi prouzrokovanu štetu.
Time nastaje jedan obligacioni odnos, čiji su subjekti počinilac štete i oštećeni, a čiju sadržinu
čini obaveza počinioca da prouzrokovanu štetu nadoknadi i pravo oštećenog da od njega
zahteva nadoknadu. Uobičajeno je da se obaveza nadoknade štete naziva građanskom,
imovinskom ili materijalnom odgovornošću, pa je potrebno objasniti šta je pravna odgovornost
uopšte.
Pojam i suština pravne odgovornosti
Pravni delikt kao pretpostavka pravne odgovornosti
Pravna odgovornost je vezana za pravne delikte – društveno štetna ponašanja koja su
nedopuštena sa stanovišta prava. U zavisnosti od vrste pravne norme koja je njima prekršena,
oni mogu da budu različiti: krivični, upravni, disciplinski i građanski ili imovinski. Svim
pravnim deliktima su svojstvena izvesna obeležja koja ih karakterišu kao društvenu pojavu. To
su:
učinioci pravnog delikta mogu da budu samo pravni subjekti, tj. fizička i pravna lica;
pravni delikti su vidljive radnje ljudi, a ne njihove misli i osećanja. Svest i volja ne
mogu da se proglase protivpravnim niti da povlače pravni odgovornost ljudi
nezavisno od njihovog ponašanja u spoljašnjem svetu;
svi pravni delikti predstavljaju protivpravna ponašanja ljudi. Njima se krše isključivo
pravne norme, kojima se štite najveće društvene vrednosti;
pravni delikti su skrivljene protivpravne radnje. Krivica je subjektivna strana delikta,
koja se sastoji u nepravilnom odnosu delinkventa prema protivpravnoj radnji i njenoj
posledici. Ona pokazuje negativan stav delinkventa prema interesima društva čime
se povlači društvena osuda i odgovornost delinkventa.
S obzirom na raznovrsnost delikata, pravna odgovornost postoji u više oblika koji imaju
određene zajedničke karakteristike:
Svaka pravna odgovornost je sankcija zbog kršenja prava. Ona se sastoji iz primene
sankcije u kojoj dolazi do izražaja pravo države na kažnjavanje. Odgovarati znači
biti podložan pravu, potčinjavati se pravnoj normi.
Pravnu odgovornost karakteriše i društvena osuda ponašanja delinkventa. Državna
primena koja nije propraćena društvenom osudom nije mera pravne odgovornosti.
Ispoljava se u negativnim posledicama za odgovorno lice, u određenim lišavanjima
koja trpi delinkvent zbog svog negativnog odnosa prema pravnim normama i
društvenim interesima koji su njima zaštićeni.
4
generalnu deliktnu normu po kojoj svako ko svojom protipravnom radnjom i svojom krivicom
drugome prouzrokuje štetu je dužan da je nadoknadi. Ovo pravilo, inspirisano učenjem
pristalica prirodnog prava, sledi i naš Zakon o obligacionim odnosima. Suprotno tome, stoji
princip enumeracije po kojem se neugovorna građanska odgovornost zasniva na pojedinačnim
deliktima. Moguća je i kombinacija ova dva modela, kao što je slučaj u Nemačkom
građanskom zakoniku.
Ako se prekrši relativna obaveza neškođenja drugome, nastaje ugovorna odgovornost.
Ona pretpostavlja ranije postojanje posebnog pravnog odnosa između počinioca štete i
oštećenog. Takav odnos je najčešće ugovor, pa je zato naziva ugovorna odgovornost.
Međutum, poseban odnos čijim je kršenjem prouzrokovana šteta ne mora da ima ugovorno
poreklo; svejedno je koja je pravna činjenica proizvela njegov nastanak. Ugovorna
odgovornost postoji i kad je prekršena obaveza nastala i iz prouzrokovanja štete, neosnovanog
obogaćenja, iz jednostrane izjave volje i slično.
Praktične razlike
Zakon o obligacionim odnosima propise o neugovornoj odgovornosti postavlja, u
jednom smislu, kao opšte, a o ugovornoj kao posebne. Na osnovu toga izgleda da
jedna ima karakter lex generalis, a druga lex specialis.
Neugovorna odgovornost dopire dalje od ugovorne. Na primer: u slučaju kad više
lica prouzrokuju zajedno štetu drugome s kim ne stoje u posebnom odnosu, njihova
odgovornost je solidarna. Solidarno odgovara sa počiniocem i lice koje ga je
podstrekivalo ili mu pomagalo da štetu prouzrokuje, kao i onaj ko je pomogao da se
odgovorna lica ne otkriju. Nasuprot tome, tužba za naknadu štete zbog povrede
ugovorne ili neke druge obaveze iz posebnog odnosa se može podneti samo protiv
druge strane. Treća lica ne mogu da budu obuhvaćena ugovorno odgovornošću.
Takođe, na osnovu ugovorne odgovornosti više lica odgovaraju za štetu podeljeno, a
ne solidarno, osim ako to nije izričito predviđeno zakonom ili ugovorom.
Veći broj zemalja zasniva neugovornu odgovornost na dokazanoj krivici izvršioca
delikta, dok ugovorna počiva na relativno pretpostavljenoj krivici prekršioca. To je
klasično pravilo, ali je odbačeno u novijim građanskim zakonicima i prihvaćeno je
jedinstveno stanovišteo odgovornosti po osnovu pretpostavljene krivice. I Zakon o
obligacionim odnosima napušta ovo pravilo i propisuje da je počinilac dužan da
nadoknadi štetu ukoliko ne dokaže da je ona nastala bez njegove krivice.
Za neugovornu odgovornost je dovoljan svaki stepen krivice počinioca štete, dok je
ugovorna odgovornost dužnika u nekim slučajevima ograničena na teži oblik krivice.
Neugovorna odgovornost može da se odnosi i na lica koja nemaju poslovnu
sposobnost, a s obzirom da ne mogu da zaključuju ugovore, onda ne mogu ni da budu
ugovorno odgovorna.
Neugovorna odgovornost je regulisana imperativnim normama, pa zato ne postoji
mogućnost da se sporazumom počinioca štete i oštećenog unapred isključi ili
ograniči. Tako zaključen sporazum je ništav, dok ugovorna odgovornost može da se
unapred isključi, ograniči ili proširi.
Razlika postoji i u pogledu početka zastarevanja tražbine za nadoknadu štete. Rok
zastarevanja potraživanja nadoknade štete prouzrokovane licu sa kojim počinilac
nije u posebnom pravnom odnosu počinje da teče od trenutka kad poverilac sazna za
5
štetu i počinioca, a rok zastarevanja potraživanja iz ugovora od trenutka njegove
dospelosti za isplatu. Pored toga, rokovi za zastarelost mogu da budu različiti (npr.,
ako neugovorna odgovornost potiče iz radnje koja ima obeležja krivičnog dela, za
potraživanje naknade štete važi rok zastarelosti za krivično gonjenje).
Ugovorna potraživanja naknade štete jesu sekundarne prirode, pa zato dolaze na
mesto neispunjene, odnosno neuredno ispunjene ugovorne obaveze ili usled
nemogućnosti ispunjenja koju je dužnik skrivio. Ona nastaju iz primarnog
potraživanja poverioca i čine produžetak tražbine koja je dotle imala za predmet
ispunjenje dužnikove obaveze in natura. Zato potraživanje naknade štete iz ugovora
dospeva za naplatu u trenutku u kome je ispunjenje obaveze trebalo da usledi, čak i
kad je nemogućnost njenog ispunjenja nastupila ranije. Dok potraživanje naknade
štete po osnovu neugovorne odgovornosti dostupa odmah čim je šteta pruzrokovana,
što znači da poverilac neugovorne tražbine može da zahteva obeštećenje i u vreme
kad tražbina za naknadu štete iz ugovora još nije dospela.
Jedna od najznačajnijih razlika između ove dve vrste odgovrnosti je u njihovom
dometu. U Zakonu o obligacionim odnosima, neugovorna odgovornost
podrazumeva potpunu naknadu – stvarnu štetu i izmaklu korist. Ako je stvar uništena
ili oštećena krivičnim delom učinjenim sa umišljajem, sud može da odredi visinu
naknade prema vrednosti koju je stvar imala za oštećenog. Tu se misli na afekcionu
vrednost stvari (pretium affectionis), čiji gubitak ne predstavlja imovinsku, već
neimovinsku štetu.
Međutim, ugovorna odgovornost je nešto uža. Poverilac i ovde ima pravo na naknadu i
obične štete i izmakle koristi, ali pod uslovom da je dužnik u vreme zaključenja ugovora morao
da ih predvidi kao moguće posledice kršenja ugovora. Tu se radi samo o predvidljivoj štetu.
Jedino u slučaju prevare, namernog neispunjenja ili neispunjenja zbog krajnje nepažnje, dužnik
je obavezan da naknadi i predvidljivu i nepredvidljivu štetu. Ali se čak ni u tom slučaju opseg
ugovorne odgovornosti ne poklapa sasvim sa neugovornom, jer se ova druga posledica
umišljajnog krivičnog dela, sud može da dosudi oštećenom i naknadu afekcione vrednosti.
Mogućnost sticaja i konkurencije odgovornosti
Pored isključivo ugovornih i neugovornih šteta, postoji i područje u kojem se stiču i
ugovorna i neugovorna protivpravna radnja. U tom slučaju se šteta pojavljuje kao rezultat
kršenja i opšte odredbe da se ne vrši šteta drugima i posebne obaveze počinioca štete prema
oštećenom. U tom slučaju se postavlja pitanje da li oštećeni može da zahteva nadoknadu štete
po osnovu ugovorne ili neugovorne odgovornosti ili po oba osnova.
Po jednom stanovištu, ovde postoji sticaj ugovorne i neugovorne odgovornosti. Zahtev za
obeštećenje po jednom osnovu konkuriše zahtevu po drugom osnovu (teorija konkurencije
zahteva). Poverilac bira zahtev koji je za njega povoljniji. To ne znači da postoje dve tražbine za
naknadu štete, već samo jedna, tako da kad poverilac bude obeštećen po jednom osnovu, gubi
pravo da se obrati dužniku i po drugom, osim ako tako ne može da dobije više nego po prvom.
Po drugom stanovištu, konkurencija između ugovorne i neugovorne odgovornosti nije
moguća , jer norme o ugovornoj odgovornosti predstavljaju lex specialis u odnosu na norme o
neugovornoj odgovornosti (teorija konkurencije zakona). Ugovorni obligacioni odnos
isključuje neugovornu protivpravnu radnju. Poverilac ima samo pravo na tužbu zbog kršenja
