Одсек за српски језик и лингвистику
СЕМИНАРСКИ РАД
ПРЕДМЕТ: ОПШТА ЛИНГВИСТИКА 1
ТЕМА: ГРАМАТИКА ДРУШТВНОГ СТАТУСА
Предметни професор: Студент:
др Наташа Киш Душица Мрђеновић
SF 34/10
Нови Сад, 2016.
ГРАМАТИКА ДРУШТВЕНОГ СТАТУСА
Граматика друштвеног статуса, као и, традиционално схваћен појам ''граматика'',
представља језичко устројство или скуп правила везаних за комуникацијску, односно
друштвну употребу језика, и видове те употребе. Спада у област социолингвистички
релевантних феномена због сврсисходности основних теоријских и појмовно-
терминолошких разграничења. Социолингвистика обухвата област изучавања језичких
појава, а како је наведено да је граматика друштвног статуса релевантан
социолингвистички феномен, можемо рећи да би се она, као и социолинтвистика уопште,
односила на схватање језика у оквирима којих се језик, на релевантан начин, доводи у везу
са чињеницама друштвеног карактера. Теоријска и појмовно-терминолошка разграничења
установљена су категоријом
језичког знања
које обавезно имплицира постојање барем
двеју језикчких компетенција. Језичке компетенције односе се на
језичку способност
говорника тј. способност да се он равноправно и ефикасно споразумева са
представницима своје говорне заједнице.
ЈЕЗИЧКЕ КОМПЕТЕНЦИЈЕ НЕОПХОДНЕ ЗА СПОРАЗУМЕВАЊЕ
Ако се узме за пример систем друштвене употребе личних заменица српског језика,
и покушамо да наведемо које су језичке компетенције потребне да би се говорник
равноправно и ефикасно споразумевао у оквиру своје говорне заједнице, треба навести
какво је то знање потребно да би говорник у одређеној ситуацији знао искористити ове
заменице у комуникацији. Говорећи о граматици друштвеног статуса, самим називом,
треба се напоменути да, поред владања подацима о граматичким категоријама лица, броја
(само код заменица за треће лице) и рода:
ја, ти, он (она, оно) – ми, ви они (оне, она)
, као
и познавању правила за комбиновање тих јединица с језичким јединицама друге врсте, са
одговарајућим глаголским облицима који ће, заједно представљати језгро за образовање
јединица вишег реда односно реченица, говорник мора поседовати и још једно језичко
знање односно
правила одабирања
и
правила употребе језичких средстава
. Другим
