Факултет уметности
Семинарски рад из хармоније са хармонском
анализом – семинар 1
Хармонски приказ клавирске сонате оп. 2 бр. 1
Лудвигa ван Бетовена
Професор: Студент:
С а д р ж а ј
1. Увод
1.1. Опште карактеристике музичког класицизма.............3
1.2. Лудвиг ван Бетовен и његово стваралаштво………...5
1.3. Сонатни циклус и сонатни облик ……………………7
2. Хармонски приказ клавирске сонате оп. 2 бр. 1 Лудвигa
ван Бетовена
2.1. Формални план…………………………………….......8
2.2. Тонални и модулациони план ………...……...…..... 11
2.3. Акордски фонд ………………...…………………… 22
2.4. Ванакордски тонови ……………………………….. 26
2.5. Каденце ………………………………...……………27
3. Закључак …………………………………………….…..... 29
4. Литература …………………...………………….…...….... 30
5. Анекс (хармонска анализа)
1. Увод
2
дискурзитетом фактуре. Средишњи естетски предмет постаје човек као индивидуа и
као социјално биће са својим емотивним и мисаоним животом и својом судбином.
Развијајући се од Хајдна према Бетовену класицизам је испољавао све
револуционарније тенденције, како у формалном, тако и у садржајном погледу.
Пошто је у овој епохи настала соната (тј. као симфонија, соната у камерним
облицима, клавирска соната), она је у делима зрелог Моцарта и зрелог Хајдна, а
највише Бетовена (почев од друге фазе његовог стваралаштва, 1802) доживела
преображај, заменивши типичан барокно-рококо облик менуета драматичним,
саркастичним, хумористичним скерцом, а у конструкцији форме приближивши се
романтичном
облику фантазије.
Као типично средство израза у овој епохи треба сматрати мотивски рад са темом али
нису од мањег значаја ни вариоциони, односно, концертантни поступци тематске
обраде. Структура се ослобађа унапред одређеног броја гласова, постаје гипкијом и
више хомофоном, иако се ни полифонија (тзв. латентна полифонија) не запоставља,
нарочито у фази сазревања тог стила. У конструктивном погледу доминирају
симетричне форме, насупрот асиметричним облицима барока. Мелодије постају
чланковите и подесне за мотивску обраду. Динамизује се у ритмички и метрички
израз (померање акцената), приближујући се каткада фолклорном (иако се музички
класицизам не може сматрати фолклорним стилом). У спољњој форми (конструкцији
облика) води се рачуна, нарочито у почетној фази музичког класицизма, о равнотежи
порпорција - њиховој хармоничности.
Хармонска средства класицизма се углавном поклапају са градивом
школске
науке о
хармонији. У поређењу са позним бароком, посебно са Бахом (
Johann Sebastian
Bach
), хармонија класицизма делује упрошћено, добрим делом због хомофоне
структуре, мењања мелодије водећег гласа и веома честог типа пратње у акордским
разлагањима малог опсега, тзв.
албертински басови
, не дају занимљиве хармонске
везе као полифони рад. Битне промене у хармонским средствима се највише
испољавају у зрелој фази класичнога стила. Композитори не само да користе
хармонска средства барока, него их и знатно проширују. У зрелој фази се у целини
успоставља акордски фонд класичне хармоније.
4
На пољу лествичних акорада проширење и није битно. У периоду музичког барока
користили су се сви трозвуци и три главна четворозвука, с тим што су се споредни
четворозвуци уклапали у механизму секвенце. То важи и за трозвук III ступња,
првенствено у дуру, док је у молу природни III ступањ чешћи, услед примене у
склопу фригијске каденце. У хармонији класике много чешће се јављају акорди
молдура, нарочито умањени септакорд на VII ступњу и донекле нонакорд (мали) на
доминанти - као две најдраматичније дисонанце тог времена. Петозвук на доминанти
се јавља и у бароку али сасвим спорадично и готово увек као случајан, из
фигуративних околности, док се у хармонији класике јавља чешће и самосталније.
Ипак, главно средство које је утицало на развој хармоније и акордског фонда у
периоду класике догађа се уз учешће хроматике.
У свему томе, као исход и синтеза целог досадашњег развоја, музика класицизма,
поставила је основу за даље музичко стваралаштво, све до негације и разбијања
њених норми у авангардним смеровима ХХ века.
1.2. Лудвиг ван Бетовен и његово стваралаштво
Лудвиг ван Бетововен (1770-1827), немачки композитор, Фламанац је по пореклу.
Млади Лудвиг је имао четири године када је показао своју неуобичајену склоност
према музичкој уметности. Први учитељ му је био отац, који је био до крајности
строг: са седам година Лудвиг је већ наступао као пијаниста. Неколико музичара који
су посећивали кућу Бетовена, допуњавало је крњу очеву наставу, и тек знатно
касније Бетовен је донекле успео да попуни празнине у својој општој култури.
Године 1792. Бетовен се налази у Бечу, где код Хајдна учи композицију. То је био
нередован и не много плодан рад. Два темперамента нису се добро слагала, те је
Бетовен узимао допунске часове код теоретичара Шенка и Албрехтсбергера.
Вокални стил је учио код А. Салијерија.
Прва дела (оп.1, три клавирска трија) Бетовен објављује 1795. Исте године наступио
је први пут у Бечу као пијаниста, што је проширило његове везе са бечком
5
1.3. Сонатни циклус и сонатни облик
Са развојем класичног сонатног облика, као основе класицистичког симфонизма,
настаје потреба да се овај лирско-драматични облик уоквири циклусном формом.
Тако се формирао облик класичне сонате у четири става (сонатни циклус), коју
обележава присуство најмање једног става у сонатном облику, (најчешће је то први
став), затим, ређе други, чешће у облику сложене песме или варијација, а понекад и
ронда, и најзад, четврти став, који може бити сонатни облик или тема с варијацијама,
односно рондо или чак и фуга. Трећи став, менует или скерцо није у сонатној форми.
Ставови сонате су или раздвојени паузама или се без прекида надовезују један на
други (attacca). Између ставова не постоји тонално јединство, али се они најчешће
налазе у сродним тоналитетима, те је тако остварено јединство на широј тоналној
основи (по систему сродности тоналитета).
Сонатни облик, музичка конструкција у којој је своју најадекватнију примену нашао
мотивски рад као градивни принцип структурног развоја и тематске обраде. У
сонатном облику могу бити грађена и самостална оркестарска, камерна или
солистичка дела (концертне увертире, симфонијске поеме итд.), а може се наћи и у
облику карактерних варијација као нека од њихових нумера.
Овај облик се састоји из експозиције, развојног дела и репризе. Експозиција се
састоји од главне теме у основном тоналитету, моста, друге теме на доминанти
(односно паралели) и завршне групе. Развојни део представља слободну фантазију на
тематски матерјал експозиције, а у њему се модулира и у друге тоналитете. Реприза
представља понављање експозиције у главном тоналитету.
Овај облик се проширује лаганим уводом, односно кодом на крају.
7
